PsyMultiverses

Kada sam bila mala, obožavala sam crtani film o Sport Biliju, Sport Lili i njihovom kučetu. Sve je postojalo u njegovoj torbi, on bi zavukao ruku, izvadio umanjenu verziju i u trenu bi se materijalizovalo ono oruđe ili predmet koji mu je neophodan. U radu sa pacijentima mi pada na pamet često ta torba, naročito kada se postavi pitanje nekog drugačijeg načina reagovanja ili nekog novog viđenja realnosti. Uglavnom dodđemo do: „Ali, gde da to pronađem, ja to nemam u sebi“. A, zapravo, da. Imamo sve u sebi: sve nijanse besa, sav spektar tuge i radosti, sposobnost da mrzimo, da se durimo, da budemo odmereni, da budemo rasipni, da smo druželjubivi i širokogrudni, zatvoreni i oprezni. Samo, kada bismo bili u dodiru sa svim tim spektrima i potencijalima, izgubili bismo se u mnoštvu, u izboru, u mogućnostima. U kom trenutku bismo identifikovali naš identitet ako bi sve bilo moguće? Imamo neke vrednosti oko kojih orbitiramo, nekada sa velikim amplitudama, a nekada tapkamo u mestu. Sve to nas čini rigidnim u nekim situacijama i sasvim fleksibilnim u drugim, onim za koje ta rigidnost nije bila način preživljavanja, i vice versa. I onda se potpuno identifikujemo sa identitetom, ko što i sama reč kaže i postepeno zaboravimo potencijale. A oni su i dalje tu. Ako smo naučili da je opreznost prihvatljivija nego bezazlenost, moraćemo da zavučemo ruku u Sport Bilijevu torbu dublje kako bismo načli bezazlenost, jer je to manje korišteni pristup svetu. Ali i taj pristup postoji i, možda ga se trbea setiti u nekim novim situacijama, negde gde bi nas opreznost samo udaljila od našeg puta individuacije. Sve postoji u torbi, jedino se mora stalno podsećati da iamo pravo da zavlačimo ruku u tu torbu. I da nam da torba u potpunosti pripada.

Ponekad je toliko teško da mora da se zaboravi, sve da se zaboravi. Ponekad je još gore, jer se oseća da nešto treba da se zaboravi, bez da se zna šta je to što nas muči. Naprosto, postoji neki nemir. Kao u melanholiji, u kojoj žalimo za nečim što ne umemo da definišemo, ali znamo da nam neopisivo nedostaje, ovde se borimo protiv pritiska koji je nevidljiv. Sumnjamo da je sve to istina, jer kako da druge ubedimo da ima nečega ako ni samo ne znamo šta je. Ponekada možemo da skliznemo predaleko u to i da se šćućurimo u drugoj realnosti, u psihozi, ili ako nam je i ona nedostupna, u zavisnosti (najčešće od alkohola, supstanci, ali i mnogo toga drugog što dovoljno ustupori Svest).

Šta se tu, zapravo, dešava? Svest je preplavljena. Nesvesno joj šalje brigu i neizdrž, ali joj ne daje sve podatke. Svest je zaglavljena, jer da bi se napredovalo na nivou individuacije, mora se činiti dijalog Svesnog i Nesvesnog, Sebe i Drugog. Nesvesno ne pušta informacije Svesnom, jer je rizik od njenog kolapsa preveliki. Svest je ambivalentna, Nesvesno je ne pušta da bude ignorantna i da, jednostavno, zaboravi sve, jer Nesvesno ne sme da propusti priliku da Svest, ipak, odradi individuaciju ipred izazova. Zato Nesvesno osevetljava tragove u snovima, u aktiviranju kompleksa i senzibilizira Svesno na onaj rizik koji je Nesvesnom poznat (transegneracijski, koji datira iz detinjstva, vezan za traume lične i porodične, sve što može da naudi). Svest je preumorna i čini neku vrstu burn-out-a – Svest se anestezira. I čeka. Ponekad se desi da nikada ne dočeka. Nekada se desi to pravo Vreme i probudi se. Svesno i Nesvesno popričaju. Previše toga je već bilo dato, žrtvovano, izgubljeno kako bi taj rizik bi toliko nepremostiv. Tada se dâ pričati. Anestezija kojoj Svest pribegava je isto jedan vid odnrambenog mehanizma, samo što je on vremenski skup. Svest delegira Nesvesnom da je čuva do prigodnog trenutka. Onda se individuacija nastavlja.

Mnogo smo nepravedni prema Senki. Koristimo je kao kantu za otpatke, onda je nikada ne vidimo, je rnam je iza leđa, u snovima je onaj što nas juri sa nožem u ruci, pa još i kada dospemo u odnos sa njom, verovatno ćemo je optužiti za najniskije delove sebe. Daleko od toga da Senka nije malo od svega toga. Ali, isto tako, Senka nije samo to. Zavisi od toga u kom smo odnosu sa samim sobom. Ukoliko imamo kapaciteta za prihvatanje svojih mračnih strana bez osude i bez ushićenja, kao jednu informaciju prema kojoj ćemo se svesno postaviti – onda su možda te opslurne ubice iz snova iščezle, ali to ne znači danema više ni Senke. Jer neke su druge Senke sada tu, neka druga ne-viđenja samih sebe. Senka ratoborne, odvažne i preke osobe može da bude rigidna, plašljiva i popuštajuća – ono sa čim ne želimo da se suočimo nije uvek sociopatsko. Koliko god da stvorimo odnos sa sobom, druge prašnjive rupe u koje ne dopre svetlost će se stvoriti. Senka nije uništiva niti je separatisana u parčiće. Kao T-1000 iz „Terminatora 2“, i ona može da se ponovo osnaži i uveća iz samo jedne preostale kapi. protiv Senke se ne treba boriti, ona je kao tamna materija (ili, možda bez kao?) načeg svemira. Senka nam ne može ništa ako je ne povežemo sa onima koji se njome hrane. A hrane se njome naši kompleksi. Ono što nas štipa iznutra, ono sa čim se nismo pomirili, ono u šta sumnjamo, ono što nam nije kazano, a osećamo.. sve to uzme čarobni Senkin napitak i pretvori se u tiranina. Stoga je neophodan rad na umanjivanju gladi kompleksa i umanjivanje nepotrebnog „ocrnjivanja“ Senke.

Bili jednom razni neorganski elementi koji su, vremenom, počeli da se stapaju, reaguju, menjaju se i povezuju. Postala su onda i organska jedinjenja, pa su ona krenula da reaguju sama sa sobom i sa neorganskim elelemntoma i jedninjenjima. Ova priča se, naravno, završava, dok jedna druga počinje, prvim živim organizmom. E, sad ta prvobitna ćelija je počela da smišlja tehnike preživljavanja. Nije mogla da se rastopi u okolini, jednostavno to nije bilo ekonomski održivo. Mogla da prestane da postoji kako se ne bakćala svim ovim pitanjima, a moguće da se to i dešavalo sve do neke ćelije koja je odlučila da vidi šta mže da uradi ako ostane oružena svetom, a da i jeste i nije i sama taj svet. Nije mogla ni da dopusti da je neka druga ćelije pretopi u sebe, a možda je i mogla da dopusti, ali ona druga što ju je fagocitovala nije mogla. Elem, ćelija je mogla da se pretvara da nema potrebe za drugim ćelijama i da je sama na svetu. To je verovatno i uspevalo dok je bilo izvora energje za održavanje života unaokolo. Ipak, nije mogla da utiče na tu okolinu: da li će je napasti, da li će biti dostupna, da li će se nešto promeniti (mada je odnos sa vremnom verovatno došao kasnije, a i sve i da nije, ako je ćelija u Kairosu, kada je Kairos kontekst negativan, moraće da smisli kako da odgovori)- A odgovora ima mnogo: bežanje, branjenje, udruživanje ili ignorisanje. I tu stižemo do: granice!

Nismo se nimalo promenili od te ćelije. I dalje odgovaramo slično na stimuluse iz okoline. I dalje se mnogo toga svodi na granicu. Postoji ona objektivna, materijalna, vidljiva: koža. Koža nas odvaja od drugog (i psihosomatska dermatologija je poprilično interesantna, mada se mora voditi računa da se ne zanemari ni somatski ni psihološki deo). Postoje čula kojima osećamo okolinu, dobijamo informacije. Postoje lokomotorni organi kojima odgovaramo na te stimuluse i postoji centralni organizator – mozak. Sve to nije toliko različito od ćelije (membrana, cilije ili slične organele, jedro). Slične su anlogije i sa unosom energije, pretvaranjem i oslobađanjem neistršene ili nepotrebne materije. E, sad gde je tu psiha?

Kao što postoji taj objektivni zemaljski ćelijsko-ličući sistem organizacije, postoji i psihički koji sledi isti ćelijski princip.

Imamo esenciju sebe, ono što upravlja, ili bar treba da upravlja celom jedinicom (ćelija, psiha, jedinka), imamo ono što ne želimo i što izbacujemo napolje (projekcije vlastitih kompleksa na druge), imamo energiju koju uzimamo iz sveta (stimuluse) i koju sami prozvodimo (ovde stižemo do nečeg interesatnog, psihička energija je, kao i ostale enegije, trasnformišuća i večna, ali i samoobnavljajuća, neophodna je harmonija između samodovoljnosti i socijabilnosti!), imamo sav sadržaj-citoplazmu, odnosno sav intrapsihički sadržaj: preplitanja senke i svetlosti, svih jin i jang, musko-ženskih i ostalih aspekata. I imamo komplekse, kao proteine u sred duple ćelijske membrane. Dupla je, jer ima sloj koji samo odbija ili propušta procenjujući grubo, u odnosu na opšta saznanja (vrelo – loše po mene, prejako – loše po mene). Onda su tu kompleksi koji sve to povežu sa ličnim kontekstom. i onda sledi unutrašnja membrana, ona koja povezuje to što je ušlo sa njegovom daljom obradom. Proteina ima i unutar ćelije, analogno se kompleksima. A arhetipovi – oni datiraju iz prve rečenice ovog teksta, stari koliko i univerzum.

To je naša psihološka granica. Da bi smo je održavali, moramo znati koji je njen sastav i njeno prostranstvo. Takođe, moramo znati i šta je sa čim povezano (kompleksi koji se nalaze uz ćelijsku membranu, oni koji su povezani (kaskadna transmisija) sa unutrašnjim strukturama, oni čija ekspresija opstruira funkcije jedra…). Naš odnos sa okolinom je Persona, uvijajuća, elastična, stalno prilagođavajuća membrana. Jedro (Ja) se štiti još jednom, svojom membranom. Jedro sam Ja, ali i ćelija sam ja. Sve to je moje Sopstvo. I ne može bez drugih ćelija, ali ne može ih primiti u sebi, jer to onda postaje nešto drugo. Može da se udruži, može da uništi, može da pobegne, može da ne odreaguje, a možda može da postane i nešto drugo. A čak i onda, ima malo od svega ovoga u sebi.

Sto duze radim u klinici, to vise primecujem znacaj vremena u psihickim disbalansima. Zaglavljivanje u jednom vremenu, u jednom trenutku, skoro, pa statickom, koji se pomera bas kao sto se mi pomeramo sa planetom, dakle, ne primecujuci kretanje, nekima ce biti lek, a nekima najgori usud. Kairos, taj trenutak ovde, bas ovde, sad, koji se pomera sa nama i uvek odgovara reci „sada“ s tim sto to „sada“ je potpuno neuhvatljivo, je predivan odmor od protoka vremena Chronos-a, onog sto kaze da zivot ide od kolevke do groba i koji se uvek podseca ili brani od podsecanja da je grob na onoj strani prema kojoj idemo. Secanja su vecna, u tom bezgranicnom vremenu, Aionu, mi cemo moci da se sakrijemo u snovima, u sanjarenju, u mislima, sve je dohvatljivo, jedino ako se pomirimo sa tim da nije opipljivo. I svako od nas se ponekad zaglavi u jednom od njih i resinhronizacija sa ionako fragilnom i dinamickom ravnotezom ova tri vremena nije naivan proces.

Posmatranje pacijenata iz ugla njihove desinhronizacije sa svojom licnom vremenskom ravnotezom, u odnosu na tudje vremenske ravnoteze i u odnosu na univerzum u kojem smo, daje orijentaciju gde smo, kuda idemo, u koju stranu gledamo i kojim ritmom se desava nas protok kroz sva ta vremena. Bilo kakvo zaglavljivanje bi bilo dobro identifikovati, pogledati iz svih uglova i tek onda „odglaviti“. Evo nekoliko uopstenih disbalansa:

Osoba koja se jako boji protoka vremena, jer taj protok vremena znaci neizvesnu buducnost i izvesnu smrt ce pokusati da izbegne linearnost vremena, ili naprosto, zavisnost od vremena, nepobedivost Gospodara Vremena, i konfrontaciju sa ogranicenu „vremensku“ slobodu. Bice ovde u ovom trenutku. To su mogu biti osobe koje nesvesno beze od buducnosti, zatrpavajuci se poslovima i trenutnim problemima, ali i osobe koje se zavaravaju da su tehnikama prizivanja odmah i sad u miru, zaboravljajuci da nema mira koji ne uzima u obzir sve dimenzije vremena koje mi, ljudi, mozemo da percepiramo. Polagano i obazrivo suocavanje sa Chronosom jeste neophodno, ali samo onda kada je pacijent motivisan i sam izrazi spremnost.

Nasuprot ovom primeru, linearnost, smrt, zavisni odnos od vremena, nase ovdasnje vreme (bilo ono iluzija ili ne) je mnogima nezaobilazno i neskriveno, cak iako im se ono bas i ne dopada. Oni cine jednu drugaciju reakciju na nepobitnost naseg odnosa sa vremenom. Oni prihvataju da je ono tu. Njima je teze da emocionalno prihvate da pored njega, postoji i ovo ovde sada. Jednostavno im je sadasnji trenutak nevidljiv, sasvim neuhvatljiv. Percepcija vremena skakuce izmedju proslosti (koja se ponekad slije u „himeru“ sa Aionom i istisne Kairos, kao u depresiji) i buducnosti (koja isto moze da ima razlicite odnose sa Aionom). Dodavanje Kairosa je veliki podvig i moze u tom „bezanju u napred ili nazad“ da izgleda kao neko usporavanje, cak i stagniranje. Stoga je potrebno pazljivo priblizavanja ovog koncepta pacijentu.

Napokon, oni koji mogu da sui ovde sada i koji realno shvataju nase kratkotrajno i uslovljeno postojanje u svemiru mogu se ciniti sasvim prilagodjenim. To i jeste slucaj ukoliko postoji i (vreme-) prostor za oslobadjanje od bitnosti vremena, kada stvare postoje ako su u nasem umu, ako im pridajemo znacaj i paznju i ako mozemo da tempo-portiramo u bilo koji delic apstraktnog postojanja. Ukoliko to nedostaje, ukoliko je imaginacija, spremnost da se pridoda „stvarnosti“ i vecno i nezavisno i slobodno nedostupna, mozemo se zapitati o donosu prema slobodi, slobodnoj volji, ali i o strahu od ljudskog-radoznalog-razlicitog, straha od promena. Ovde su snovi dobar saveznik, jer Nesvesno krece da se promalja i pored svih filtera. Otpori su cesti, a argumenti sa svih straha subjektivni, cak i metafizicki. Ukoliko se javi nagon za promenom, potrebno je da ispratiti i odrzavati polako, uz mnogo poverenja.

Takodje, nije sve tako jasno – ljudska psiha pliva u spektru svih ovih vremenskih instanci, dinamicna je i u kontaktu sa okolinom. Ponekad smo u nekoj vremenskoj ravnotezi koja nam u datom trenutku odgovara, ali je sve oko nas „nekad“ drugde, kao par minuta kasnjenja u Steven King-ovim „Langoliers“-ima.

Vreme mozda i ne postoji, ali nas odnos prema vremenu je veoma realan. Mozda kalibrisanje „kad“ moze da pomogne za „gde“, „odakle“ i „kuda“.

Ako nesto zaista znam, moram li to da koristim? Mogu li da postavim svoj talenat? Imam li pravo da budem „odabrana“ i onda da samo to ostavim po strani? Koliko je slucajnost/neslucajnost nas u ulozi nosioca neceg nesvakidasnjeg restriktivna prema nasoj slobodi?

Naravno da mozemo da odaberemo sve sto zelimo i naravno da snosimo odgovornosti takve odluke i obaveze koje se posle same namecu. Opet, takodje je jasno da postoje mnoge mogucnosti fleksibilnosti, kasnije izmene odluke. Sve je to lepo u teoriji (mada cak se i tu dâ svasta sabotirati i kritikovati), no, mozemo li da zbilja nosimo breme necega sto nismo odabrali (zivot, talenat, sposobnost, lepotu)?

Da li je to nesto sto nam je doslo odnekuda, sto pozajmljujemo na neko vreme i sto ce mozda postati nesto drugo vremenom? Recimo znam da pevam (sto je totalna neistina). Da li moram da usavrsavam glas i da postanem lirski izvodjac? A sta ako nista drugo ne znam da radim? Ili ne volim da radim? A sta ako ni to ne volim? Da li moj talenat uslovljava moj izvor? Da li nevoljenje mog talenta me cini nezahvalnom? Da li ce moj talenat nestati sa mnom? Sta ce biti sa njim? Ukoliko, npr, postanem operska pevacica, neko ce me cuti i moj dar ce izvibrirati sa necijim uhom, mislima ili secanjima. Ukoliko nista ne ucinim, u sta ce se on pretvoriti? Hoce li me pritiskati moj neispoljeni talenat? Hoce li ga svesno ili nesvesno ucutkivati?

Ukoliko je nesto „pozajmljeno“ iz velikog rudnika dragocenosti i ostalog ovog univerzuma, koji je moj udeo u tome? Imam minimalnu moc iz pozicije Aiona, ali mi Hronos daje prioritet. Dok je talenat u zakupu kod mene, moja slobodna volja ima pravo izjasnjavanja. Talenat je kod mene, ali on nije sasvim moj. I on ce otici, kao sto cu i ja. Moja je slobodna volja hocu li mu dati direktnu transmisiju na sledece generacije ili cu ga usloviti da trazi kojekakve procepe u vremenu-prostoru-redosledu-objektima kako bi nastavio svoje bivstvovanje.

Kao ona ideja iz predhodnog posta – veca je od mene, Aion je veci od Hronosa, ali Kairos je sada.

Mnogo volimo da pomazemo i cesto se ljutimo kada se ta pomoc ne vidi ili ne primeni. Pomoc je poklon koji nesebicno (cesto) dajemo Drugom. Ono sto zaboravljamo je da je dato na pokon postalo tudje. To tudje nije nase i Drugi ima pravo da ga stavi u fioku ili pokloni Drugome. Ili da ga baci.

Kako je kad dajemo Sebe? Naravno, ne celu/og Sebe vec ono sto nam je dragoceno – dajemo li zbilja pokon ili dajemo zajam ili ulog u buducnost? O tome ima dosta u prirucnicima o zrelim i nekim, ne tako zrlim, mehanizmima odbrane.

Ali, sta je sa poklonima koji su preuranjeni ili koji su dobrodusni, ali mi bismo sami da ih napravimo, a ne da imamo kupljenu ili tudju ili industrijsku verziju? Sta sa poklonom zivota? Kada pocnem da postojim, to je moje postojanje cak iako su moji roditelji i sve ostali preci neophodni kako bi obezbedili organsku osnovu Mene. Kada izgovorim svoju ideju, ona pocne svoj put krz tudji um, nesto izazove, cak i ako je to odbacivanje, vreme posle ideje pstaje razlicito od vremena pre dodira sa idejom. Ako naslikam sliku i napisem pesmu – oni postaju deo ove realnosti i samim tim se odvajaju od mene.

Kada dam svoj komentar, on prestaje da bude moj, on ozvire iz mene, ali kasnije on pravi licnu reakciju u Drugome. Ja ostajem povezana sa komenatrom do trenutka izgovaranja, Drugi od trenutka dodira sa njim a komentar je sve vreme komentar, sve to pripada njemu, vise i od mene i od osobe kojoj ga dajem.

Sta to konkretno znaci? Da zivot pripada samom zivotu, a mi ga pozajmljujemo, da dok je kod nas, on ima komponentu nasih roditelja, ali nije njihov. Da nas odnos pripada odnosu, ni jednoj ni drugoj (trecoj, cetrvrtoj…) osobi. Da ne mogu da trazim da onaj kome dajem nesto (osecanje, savet, lek, ideju, besnu reakciju) ostane mi duzan, preotme mi moc/pripadanje t0ga sto dajem ili postane sluga mene koja sam bila ranije u tom hronoloskom sledu. Mogu da trazim postovanja vremenskog poretka, ne mogu da trazim 100% toga sto dajem. 100% je samo u onomo sto je nastalo, postoji i ima svoje posledice u buducnosti.

„Pakao, to su Drugi“, rekao je Sartr, i poprilicno je uzdrmao nasu vec urodjenu ambivalentnost prema svetu. Moze li celo drustvo da bude nas zrtveni jarac, onaj na kome se lme koplja i koji je dezurni krivac? Drustvo je sasvim prigodno za tu ulogu. Ima toliko nepravdi, tuge, razocaranja i nesigirnosti u svetu da ga je lako ocrniti. Ima i toliko toga lepog, ali lepo ne obuzda ono manje lepo. Manje lepo, a cak i grozno samim svojim postojanjem kontaminira ono lepse. Neutralnost nije jedna tacka, ona varira – nasa pozicija ce lako biti uzdrmana nasim snovima, predhodnom istorijom, hormonskim statusom, kolicinom sna, nesvesnim asocijacijama itd itd itd. Samim tim nam je cesto bitno da negde izventilaramo sve ono sto ne mzemo vise da nosimo, a cesto nemamo na koga da prenesemo. Projekcije na Druge su ceste, ali uglavnom se „izdaju“, uvidimo ih mi, Drugi, objekti projekcija, potomci na porodicnim slavljima, unuci na psihoterapiji i slicno… Projekcije na svet, ukoliko nisu veoma intezivne i ponavljajuce, prodju nezapazeno, stope se sa tudjim projekcijama. Svet je mnogo neutralnije mesto nego mis sami. Ni dobar, ni los, svet je svako dogadjanje kome posle damu moralnu-emocionalnu-racionalnu vrednost. Priznavanje te neutralnosti svetu dovodi u pitanju nase primecivanje nase ne-neutralnosti. Savrseni odgovori ne postoji, brisanje projekcija jos manje – ostaje nam samo rizik, rizik, da je svet takav kakav je, sa nama u njemu.

Ne bas. Najjednostavnije razmisljanje ide ovako: da zna da je nezreo/nezrela, imao/imala bi uvid. Uvid bi pokrenuo nesto: bes, inat, odluku promenu, prihvatanje. Sam taj cin bi bio put ka zrelosti, pa ck i da se zavrsi u slepoj ulici. Opet, sta raditi sa onima koji misle da imaju uvid? Dobri su primeri lecioci svih vrsta – sam poziv daje izvesni kredibilitet – ipak, znati pokrenuti izbavljenje nekog od neceg u nekoj prilici ne znaci uvek i svakog i od svega, a ponajvise ne znaci sebe od sebe i sada. Neverovatan je dar znati prihvati kritiku-opasku-savet-komentar, uzeti korisno, a ne pasti u zamke kompleksa koji mu/im drzi ruku. Isto tako, mocni je talenat prihvatiti verovatnocu sopstvenog nepotpunog uvida. Dakle, sama ztelost je proces preispitivanja. Nezrelost je plivuckanje po plicaku okeana nesvesnog. Preplivljavanje i ronjenje po okeanu nije lako zamislivo. I kako, onda, pospesiti proces zrenja Drugog? Pa nikako konkretno, ne silom, ne moljenjem, ne pasivnom agresijom. Jedini nacin je uzeti sopstvenu, nikad sasvim dozrelu, zrelost, oprostiti je njenu relativnost i baratanje procentima, a ne apsolutnim brojkama, iz nje posmarati tudju ne(dovoljnu)zrelost i ne pustiti je da se hrani nama, staviti joj blagu, prozirnu, ali cvrstu granicu i izdrzati njena priblizavanja i odbijanja dok ne pocne da nalazi svoju meru. Ne menjamo Drugoga u njegovom/njenom prostoru – pospesujemo promenu Drugoga tako sto znamo koliko smo mi Mi.