Neka razmisljanja o zanatu i umetnosti

Photo by Alena Koval on Pexels.com

Za vikend sam procitala ili bolje reci bila sam posednuta od strane knjige Ju Nesbea. Ne citam cesto krimi-price i dala sam sansu skandinavskom krimicu iz najobicnije radoznalosti. 700 strana za dva dana nije bio poriv za samohvalisanjem i ponosom brzinom citanja vec nagon d ase sto pre iskobeljam. Knjiga me je uvukla i nije me pustala i nisam ni znala kako mi se to desilo. Knjiga ovde nije bitna, nije ni krimi-prica, vise nesto sto me je zapljusnulo malo kasnije, kada sam shvatila da je stil bio taj koji me je zaveo. Ovo je bila zanatska knjiga, ne umetnicka. Napisana kako treba, fino odmerena da skenira sve dopaminske receptore i da ih zagolica.

Zanatska i umetnicka knjiga – razlike? U zanatskoj knjizi svi smo tretirani isto. Svi smo izlozeni istim stimulusima koji rade slicno svima. Nekome se to ne dopadne, ima tu slojeva Nesvesnog, iskustva, asocijacija, sklonosti. Ipak, zanatska knjiga gadja na kvantitet. Citajuci je (verovatno je slicno i sa vizuelnim umetnostima) ja zamisljam ono sto je unutra sledeci ono sto mi je dato, ja sam nosena time i ja pripadam necemu, nekoj grupi koja to nesto prepoznaje. U zanatskoj knjizi je kao sa finim zanatskim narukvicama i mindjusama, zasticena sam, imam istu estetiku kao i drugi. Ne strcim. Opet, necu bilo koju narukvicu, hocu onu koja mi odgovara i koja mi je najlepse -meni najlepsa. Trazim licnost u opstem. Znaci nije mi dovoljno da sam kao drugi nego bih da sam malo posebnija u tom opstem.

Onda citam umetnicku knjigu. Ona ne stremi tome da je svi prepoznaju, njoj je cilj da nekoga pogodi u srce i izmeni ga, da nekog prepozna. Ona je elitisticnija, ne zato sto je kvalitetnija nego zato sto je izbirljivija. I sad, citam tu knjigu i prodrma me i ulazi u sve pore i stipa iznutra. Osecam se da je nesto moje licno prepoznato, identifikujem se sa nekim delicem koji sam znala da postoji u meni, ili nisam znala, ali sam sumnjala, ili mene je iznenadjuje moja ignorancija njegovog postojanja u meni. I onda se to moje licno utopi i otopi pred saznanjem da je neko ili mnogi (jer knjiga je, ipak, prosla neke prepreke kako bi bila objavljena) osetio to isto. Licno sad trazi opste. Sad trazim obratno, trazim da su moje mindjuse prihvacene i prepoznate.

Ne mozemo nicemu ugoditi ako stojimo u ekstremu. Potrebno je setanje kroz stilove.

Kompleksno drvo

Photo by Brandon Montrone on Pexels.com

U sistemskoj psihoterpije se dosta koriste porodicna stabla, izucavanje genograma koji je neka vrsta vizuelnog predstavljanja porodicnih veza. Tu se oznacavaju , uz uobicajenu komunikaciju/legendu, odnosi, veze, brakovi, razvodi, umrli, bolesni, abortirani, pobaceni, u losim odnosima, u fuzijama – jednom recju stavlja se sve sto svesno namo o svojim sirim porodicama i pokusavamo da na osnovu toga razumemo sistem, svoje mesto, svoju uogu, tezinu onog ega nosimo i onoga sto se prenosi. Postoji i idealizovani genogram, kako bismo zelei da se stvari odvijaju.

Ipak, genogrami ne doticu previse Nesvesno. U jungijansko klinici se ne rade genogrami – naravno, dubinska psihoterapija podrazumeva psihoarheologiju, kopa se u velike dubine, nekad se i crta, mnogo se sanja i uopsteno daje se znacaj Proslom. Stoga se meni cini pogodnom jedna himerica ova dva pristupa – genogram kompleksa.

Nije nimalo nepotrebno provesti nekih sat vremena na crtanje svih klasicnih, svesnih odnosa, zatim prosiriti na raspiivanje unaokolo na sve ono sto nedostaje, a svesno je. Napokon, kada je skelet tu, krece oblikovanje. Koji su Animusi prisutni, koje su Anime bile fatalne, ko je imao kompleks zrtve, ko se zaglavio na radu na sebi i prebacio sve na sledecu generaciju? Koje se Senke ponavljaju? Koja su Ja u centru, a koja blago klize? Ko je koga preplavio, ko se ogradio?

Kompleksni genogram kompleksa koji se, dakle, crta u razlicitim bojama (vrlo je interesatno prepustiti pacijentu izbor boja, nije svakome Senka crna ili Anima crvena) posle nekoliko iseckanih i fino metabolizovanih sati rada moze da dâ fine, obojene pejzaze.

Moze se videti tok individuacije u jednoj familiji. Postoje tajne, sumnje, neizrecivo i zaglavljujuce koje se inkarniraju u jednom u momentu, u jednoj generaciji ili u jednoj osobi. Ponekad, osoba koja se naglo probudi sa tim necim tudjim, a opet licnim, jer je taj tudi deo njene/njegove price, moze da bude spremna da nastavi rad, nekada nije, samo zamrzne za posle ili za nikad ili pusti da se se to budjenje desi nekom sledecem. Kompleksi nemaju ni istu temporalnost niti spacijalne granice. Oni su cvorovi koji postoje dok ih ne razvezemo. A uvek ih neko nekad razvuze, kako bi nastavio sa savladjivanjem, prepoznavanjem i odvezivanjem narednih cvorova.

Nismo bas okrugli

Photo by Ella Pix on Pexels.com

Ne, nismo okrugli, amorfni, promenljivi i dinamicni, nesto poput ameba, nasa Psiha je jedan vrlo nestabilan, a opet , zahvaljujuci tome istrajan i organizovan entitet. Svesno i Nesvesno su izmesani u svakom delicu Nas. Nije Svesno spolja, a Nesvesno iznutra. U svakom delicu su oba (kao neka materija i antimaterija?).

Nesto ovako, kao na semi „0“, kao neko krakato stvorenjce koje pruza i uvlaci svoje pipke, koje oseca opasnost, ali i privlaci se prijatnostima. Jednostavno prezivaljava. Unutra je Tama i Svetlost na klackalici, muski i zenski principi, komparacija sa drugima, vertikalna i horizontalna i mnogo drugih, licnih kompleksica i komplekscina, sve sto nas cini jednistvenom kombinacijom,kao neki licni psiholoski kôd, postojan, ali otvoren za modifikacije:

A ponekad, neko Drugi se suvise priblizi, Persona se istanji, smugne ili se izvije, a mozda i kvinslinguje sa tim Drugim – kontaminacija pocinje:

Pa , onda nekad je Drugi na razdaljini, ali se ipak njegovo zracenje, observacija njega ili bilo cega drugog zivog, nezivog i virtuelnog umesa sa nasim Unutrasnjim. I onda se pogodni kompleks nahrani i poraste i baci senke, preplavi, iskoristi vec psotojucu senku ili samo zamagli ono Sopstvo, onaj Organizacion Centar od Ja. I onda to Sopstvo bas ne upravlja bas neavisno i nekorumpirano. Neuroze, unutrasnji konflikti, su pogoda primer:

A ponekad je ta sila toliko jaka, toliko zeli da nesto izmeni, jer misli da bolje stti, da bolje vodi, jer ne moze drugacije, jer se toliko vec izvilo i poraslo da mora da prezivi, ukratko, nekada taj hipertroficni kompleks gurne u stranu, izmesti Centar. Psihoticno se privlaci tronu, Sopstvo s ebori da nadje nazad put do Centra, nekad mu je potreban lek-lampa koja ce osvetliti put, ili bar slati uporne poruke svom nekadasnjem centralnom mestu:

I, opet se vracam, Nesvesno i Svesno su prisutni u svakom psihokvarku ovog zivog (zar ne?) entiteta. A u svakom Nesvesnom imai nesto Kolektivno Nesvesnog… Tu je pojam granica mnogo blizi nekim kvantnim metaforama nego ove napisane/nacrtane granice koje osecamo svesno…

Kad se menjam, jesam li jos uvek Ja?

Photo by Adriaan Greyling on Pexels.com

Ima jedno veliko pitanje koje je pitanje svakojakih transformacija i evolucija: da li se na putu individuacije (i ostalih menjanja) menjamo do te mere da se u jednom trenu toliko udaljimo od pocetnog Ja da to postaje neko malo drugacije Ja? Zariste, srce i srz naseg identiteta je ono cemu se vracamo, ono sto je stabilno i nepromenljivo. Ali, jeste li tako? Uspomene i secanja su ponekad kvarljiva roba. Prevazilazenja kompleksa i uspostavljanja harmonije, pakta ili kompromisa sa njim menja nase reakcije i nasa odstupanja od uobicajenog. Osvetljavanje Senke je drukciji ugao svetlosti koja pada na Ja. Sve su to postepene i male promene. I samo u jednom trenutku, nesto novo se stvori. Moze li novo da prevazidje Zenonovu kornjacu i da skoci u liniju iza slova „FINISH“? Kao u evoluciji, kada se dinosaurusi sve vise i vise usloznjavaju dok ne postanu ptice. I dalje vode poreklo od ogromnih gmizavaca, ali, opet, nesto su drugo. Cesto se kaze da je u nama zvezdana prasina, u nama su otisci svega pre nas, svega sto ce postati od nas. Koliko delic svega toga nam zaista pripada?

Identitet i Nesvesno, ko tu, zapravo, odlucuje?

Photo by Pixabay on Pexels.com

Ja sam Ja, imam razne vidljive i nevidljive, svesne i nesvesne granice, prostirem se do negde i znam kad sam Ja i kad nisam Ja. Ili mi se bar cini. Na svesnom nivou nam se cini da je tako, iako smo cesto „posednuti“ ili „preplavljeni“ od strane Drugih, pa je veliko pitanje koliko smo mi stvarno mi, a koliko smo kontaminirani tudjim energijama i nase Ja u svom centru ima nesto sto se uvuklo i pretvara se da je Ja, a nije. Bolje reci, pitanje je koliko nase Svesno ima Nesvesnog u sebi i to Nesvesno odakle dolazi.

Na nesvesnom nivou je drukcije – tamo nema tih nedoumica: Svesno slabo tu ulazi, njegovi koreni su u Nesvesnom, a i kada stize po prvi put u Nesvesno, ono ga lako prozima. Ipak, ima drugog mesanja sa okolinom – kroz Nesvesno Kolektivno koje prozima Nesvesno licno. Tu nema iluzija niti kontaminacija, to su otvoreni prostori bez granice i carine, slobodan prolaz je dopusten. A opet, nesto je Licno, nesto je Licno prozeto Kolektivnim, nesto Kolektivno koje baca odsjaj na Licno – nismo sami bivstvujuci sami.

Podseca me to na urastanje ploda u matericu i stvaranje placente ili embionalno razvijanje izmesanih nervnih struktura, neuroni sa interneuronima, okruzeni astrocitima i glijama – sve veca organizacija koja od spolja izgleda haoticno. Sami i sa svima, izdvojeni i nikad izolovani. Jedno i sve. Odakle stize onda slobodna volja, kada je ona moja i nezavisna slobodna volja? Ko tu odlucuje?

Moje telo agresor

Photo by cottonbro on Pexels.com

Slicno predhodnom postu koji se bavi hronicnim bolestima, pitanje tog neceg nikako neotarasivog, uznemiravajuceg i cesto prisutnog, onog sa kojim moramo da zivimo, prosiruje se i na pitanje tela, naseg odnosa sa nasim telom. Ja sam i moje telo, naravno. Ja upravljam mojim telom, ali moje telo pokazuje izvrsne pobunjenicke akcije sa vremena na vreme. Nekad nezgrapno stiti, nekad bespostedno sabotira, nekad se umrtvljuje i tako umanjuje kontakt sa traumaticnim re-stimulacijama, nekada ignorise nas Logos ili ukazi u otvorenu koalciju sa razarajucim emocijama. U svakom slucaju Telo postoji i, iako je cesto tiho i diskretno, zna veoma dobro da zaposedne glavno mesto naseg uma.

Kako sa Telom onda? Uz postovanje, ali ne uz pokoravanje. Uz komunikaciju, ali ne uz naredbe. Telo je kao odani zastitnik koji reaguje odmah i sada. A ponekad odmah i sada nemaju iste ciljeve kao posle. Sadasnji, kratkorocni i dugorocni ciljevi nisu bas isti. Objedinjujemo ih mi, to jest Ja. I to Ja treba da nadje nacina da saopsti Telu, koji je malecni, ali ponositi (i nezamenljivi) deo njega, da mu veruje i da to nije izdaja ili nepostovanje, samo „sada“ nije isto kao „posle“. Ja i Telo su zajedno, a cesto to zaborave. Cesto Telo stiti Ja tako da se ja uvredi naljuti na Telo, pa se Telo zbuni. A Telo je korisno i neophodno, ali Tel ne moze sve. Moramo da budemo uz njega, a ne protiv njega. To se narocito obistinjuje kod zrtava seksualnog i fizickog nasilja. Mi stitimo Nas – Nase Telo nas ne izdaje, ono samo pokusava da radi iz opsega onoga sto je u stanju da cini da bi nas zastititio, ali mi treba da pronadjemo kôd, da ga razumemo, i, ili da ga sledimo ili da mu kazemo da to nije put koji nam odgovara, ili da mu spomenemo da je to put koji nam je, mozda, odgovarao, ali se, u medjuvremenu, izmenio, i sada nam je potrebno nesto novo. Sve je stvar unutrasnjeg dogovora i poverenja.

Hronicna bolest i slobodna volja

Photo by Josh Hild on Pexels.com

Jedno kratko pitanje koje se probudi kad se susretnem sa osobama sa hronicnim bolestima i problemima. Izbecicu ovde psihijatrizaciju uzroka tih bolesti ili poremecaja. Zaustavicu se na nekim najrasprostranjenijim, cesto genetski prenosivim i nepsihijatrijskim oboljenjima (npr. multipla skleroza, reumaticni poliatritis, dijabetes). Postoji osoba, kompletna osoba kao sto je bila i pre bolesti (ili pre saznanja o bolesti, ili pre prvih simptoma) i postoji bolest koja aktivira arhetipsku sliku, angazuje energiju osobe i hrani je vaznoscu koju joj daju – stvra se kompleksa. Kompleks bolesti, kao jedno bice u nama, saboter, pratilac, uzbunjivac, bolesnik, zrtva, ljutisa-besnisa, dosaptavac. Ziveti sa njim je izazov. Davati vaznost razlogu (zasto bas mi zivimo sa njim) ga ohrabruje u svojoj ulozi (koja god ona bila, ne neophodno negativna, moze lako da bude i zastitnicka). U svakom slucaju, nije lako sa njim i nije neobicno sto bismo ga otcepili od sebe ili se stopili sa njim. „Ja sam bolesna, znaci Ja sam bolest“ ili „Ja nikako nisam bolest, to nema veze sa mnom, to je zbog… „. Kako naci adekvatnu distancu od necega sto je u nama, sa nama, oko nas, nesto ne zelimo, a jos nece ni da ode? „Necu te, ali moram sa tobom“ – to nesto crpi nasu energiju. Boriti se protiv i davati mu nasu energiju koja ima neke korisnije upotrebe nego da se trosi na „nepopravljivo“ ili „tesko popravljivo“ ili „od-nas-ne-zavisi popravljivo“, samo idu u smeru lose preraspodela resursa („vec ih imam malo i jos ih dajem onom koji me iscrpljuje“). Jedini nacin da se organizujemo u odnosu na „neotarasivog cimera“ je da usredsredimo svu nasu energiju na ono sto nas hrani, umesto da hranimo ono sto nas jede.

Koga lazem kad necu da lazem

Ima jedno pitanje koje cesto proistekne iz rada sa Socijalnom Maskom/Personom u psihoterapiji. Pacijent identifikuje svoje drustvene maske, ono kako se stiti od Drugih, kako se predstavlja Drugima i kako se menja u odnosu na razlicite Druge. Ta otkrovenja su nekada laksa, nekad komplikovanija, sto zavisi od raznih drugih parametara, manje interesantnih za ovu pricu. Ipak, u jednom trenutku primecuje nesto: Ja sam negde unutra, nekad ranjiva, nekad cvrsta, svakakva u biti, i kada sam sa Drugima, ja ne pokazujem sve sto sam Ja. Dakle, da li lazem? Mislim o sebi kao iskrenoj i autenticnoj i — bum! Nije bas tako. Izbor je sada svestan (Persona je nesvesno izgradjena, ali se da osvestiti, i sad, kad smo u kontaktu sa njom, sta ciniti sa odgovornoscu za nju). To je nesto sto cesto nazovem hiperiskrenoscu koja se postavi kao konflikt (neko bi rekao, koju Nad-Ja usvoji). Ako ne dajem celu sebe Drugom, lazem, ako lazem, nisam dobra osoba ili nisam osoba koja sam mislila da sam. Opet, ako dajem sebe, sta onda? Znaci da se stitim? Znaci da sam egoista, samoljubiva, samozastitnicka, samo-sama. Tu se spotaknemo o predrasudu o egoizmu. Ne treba, nije dobar, a zapravo umerena kolicina je neophodna. Voleti Sebe malkice vise nego Druge bez da se ugrozava Drugi. Jer, napokon, sta je zbilja ljubav (ne zaljubljenost i strast gde Animus i Anima prave svoje mating rituale, nego ljubav, ono sto se iskristalise nekoliko nedelja-meseci posle pocetka veze, posle prvog susreta sa dezidealizacijom)? Prihvatati Drugog da iskaze svoju licnost, svoja misljanja i osecanja i svoje Ja cak i ako nam to ne odgovara, prihvatiti da Drugi nije Ja, a opet ostati uz Njega/Nju; i obratno, prihvatiti svoju sposobnost, misao-osecanje, nekad neophodnost da nekad postoji i opcija da povredimo Drugog zarad sebe, ne bezati, ne tabuizirati, samo psihvatiti realnoste te opcije i posle napraviti izbor. To je ljubav, slobodan izbor. Ljubav za sebe da mi se mogao voleti Drugi. Empatija za druge da bi se odabrala empatija kad sami biramo. Lagani ples empatije i ljubavi prema sebi…

I sad, vracam se na (hiper)iskrenost. Kako umiriti Ja koje bi da bude voljeno i prihvaceno takvo kakvo je, a opet ne izloziti ga opasnostima? Kako filtrirati odnose, i kako balansirati u tim razlicitim odnosima, posebno kad krenu da se preplicu? Kako prihvatiti da smo mi, zapravo, ti koji prave razlike, distance, bliskosti, zatvaranje, otvaranje i sve ostale manuvre koji uticu i na Druge. Kako se pomiriti sa slobodnim izborom ako on dovodi u pitanje nase preispitivanje jednakosti, vrednosti, hjerarhije i, narocito, predrasuda, jer najveci deo nasih zastita se desava pre nego to se opasnost i zaista ostvari?

Dakle, mogu li da stitim sebe, da budem saglasna sa tom zastitom i da prihvatim da ono sto dajem unaokolo je razlicito za razlicite ljude, prile, vreman, okolnosti, kombinacije ljudi – ako sam ja u saglasnosti sa sobom, ima li mesta ambivalentnosti (ili barem kritici, preispitivanju, fleksibilnosti) mojih vrednosnosnih sistema?

Zamke savetodavca

Kako se postaviti kada vidimo nesto sto treba da se promeni kod Drugog, a Drugi to ne vidi? Najcesci i najzreliji odgovor je: ostavimo da sazre i da sam pronadje svoj put. Ipak, sta se desava u situacijama kada: Drugi nas u nekom konkretnom trenutku zamoli za pomoc, Drugi nas ne moli za pomoc, ali je rizik preveliki da ga ostavimo samog, Drugi ne moze da brine o sebi, nas posao je da pomazemo Drugom?

Hajde da vidimo polako, najpre preko vizuelno, sta se tu desava i sta moze da krene (ne)ocekivano.

Broj 1: Drugi ima neku krizu, dilemu, bilo sta i pozali se. Ili ne trazi konkrektno pomoc, ali bi mu dobrodosla, ili je trazi, jer je to nesto u cemu mi imamo iskustva. Nase Ja se zarumeni i prihvati. Bdi nad Drugim i ide uz njega. I ne primeti kada treba da pusti Drugog. Drugi treba da se pokrene i da nastavi svoj put individuacije, inace to nije njegov put. Mi ga kontaminiramo. Mudri starac se pretvara u „ja znam bolje od tebe“ ili „hajde, pomocicu ti jos ovaj put“. Nebitno odakle dolazi prvi zahtev, nebitno je li ili nije opravdan. Nebitno kako je mudri starac promenio zivot (mudrom starcu bas i ne bi tebalo da je do rumenjenja obraza, ali ako hoce, zasto da ne, ali bez adikcije – i mudri starac moze da upadne u zamku kompleksa mudrog starca i spasitelja) Drugom. Drugi mora da nastavi sam, inace je pitanje: ciji je to put zaista?

Broj 2: „Ja znam sta je dobro za tebe, ali ti jos ne znas. Ne brini, javice ti se i videces da sam u pravu.“ „Necu bdeti nad tobom kao mama (ili mudri starac), cekacu te na kraju puta.“ „Zahvalices mi kad stignes“. Ne pitamo sta je dobro, sta je pravedno, sta je neutralno, sta je nuzno, sta je neophodno, sta je ono sto Drugog cini Drugim. Uzimamo samo ono sto smo videli ili sto mislimo da smo videli ili ono za sta se bojimo da bi bio nas propust ako vidimo, a ne reagujemo. Mesamo se, ali pasivno. Nismo aktivni kao u broju 1, ali nismo ni van tudjeg puta. Cekamo i frustriramo Drugog. Ne pustamo ga samog, misleci da mu dajemo slobodu. Nasa psihicka energija se joguni ako Drugi skrene sa puta. Nas put krece da se ukrsta sa putem Drugog i da stagnira, jer mi cekamo aktivno, a pasivno. Ne pomeramo se, ali nase Nesvesno nema naivnu poziciju.

3. Drugi je dete ili je veoma bolestan ili povremeno ne zna ko je. Oscilujemo izmedju 1 i 2. Dajemo slobodu, dodjemo, pa odemo. Pokusavamo da citamo znake i da se sklonimo sa puta, pa kada zatreba da se vratimo. Ali, nismo slobodni. Drugi radi koliko moze, ali se mi upetljavamo. Dodjemo, pa odemo. Mislimo da je i to nesto, mislimo da ne smetamo. Dajemo duple poruke. Tu smo, pa nismo. Malo pomazemo, pa onda pustamo. I arogantni mudri starac i dobrica-mudri starac i nezna majka i iscrpljeni roditelj, sve smo to. A to fizicko ili pshicko dete se zagubi. U jednom trenutku ga pustamo da ne bismo pustili sebe. Tu krece dilema.

4. Kadar je jasan. Tu smo i pomazemo, ali nismo tu kada nemamo kontakt. Nismo ni mama ni tata ni ljubavnik ni drugar. Nismo ni senka, a nasa mudrost se placa. Nebitno kako pomazemo, to nam je posao. Tu smo, pa nismo. Ali kad smo tu, tu smo. I sve je jasno. Kako da se tu ne upetljamo u kompleks spasioca, u iscrpljenost i zaglavljenog hranitelja ili u svemocnog gurua? Odgovor je u diskretnom naspram kontinualnog ili periodicno-haoticnog. Tu smo, pojavimo se kada treba, kada je jasno zasto smo tu i kada je jos jasnije da necemo biti zauvek tu. Sve je jasno, nema lazi. Dodjemo i stimulisemo. Pitamo: „A sta ako?“. Pitamo: „A kako bi bilo?“ Pitamo: „Kuda ides, je li ti se to dopada, hoces li voleti tu da ides i sutra?“ Pitamo, ali ne dajemo odgovor. Stimulisemo. Stvaramo iskre i od te iskre ponekad se napravi plamen, a ponekad se ne napravi nista. Ali idemo dalje. I dalje prsnemo varnice, bez da izazovemo pozar. Nas put se uzdrma svaki put, ali mi se setimo svaki put koji je nas put i da li ta varnica treba nesto da nam kaze. Jednom recju, nismo ni prestari mudraci ni premlade mame, vise smo nesto kao roditelj osamnaestogodisnjaka koji krece u svet i pustamo ga, ali mu ne zatvaramo vrata. Nas put je perpendikularan putu Drugog – nismo u istoj dimenziji. Tu je razlika. Svako od nas ima svoju dimenziju.

Empatija/vreme

Photo by Flickr on Pexels.com

Dobra harmonija izmedju empatije (odnos prema Drugom, zastita Drugog) i individualnosti/egoizma (odnos prema Sebi, zastita Sebe) je neophodna kako bismo bilo jedno solidno, jasno i spremno za dinamiku Jedno. O tome sam vec pisala i to se potvrdjuje u klinici na svakodnevnom nivou. Ipak nije svaka empatija ista, niti svaki egoizam lak za poredjenje. To nisu apsolutne vrednosti niti imaju jasno odredjene koordinate u nepreglednom mernom sistemu svemira.

Da postoji „dobra“ empatija i „los“ egoizam nije potrebno daleko gledati. otvorenost prema drugom, zaokupljenost sobom, to su teme koje se vec predugo obradjuju u radovima, novinskim clancima i jednostavnim, svakodnevnim razgovorima. Ipak, egoizam (mozemo reci i individualnost, samoljublje i slicni, ali se meni dopada bas taj, tako cesto omrazeni naziv -egoizam, jer nosi tu pezorativnu notu, tu senku zdravog odnosa i, stoga, mislim da je potrebno ga ugostiti iz te perspektive i direktno se suociti sa mogucim predrasudama) moze da bude, a i treba da bude, itekako zdrav. Bez jasne i integrisane ljubavi prema sebi nema mogucnosti da se udje u odnos sa Drugim, stavise – nadomestiti ono sto fali tom samoljublju moze samo da opetereti i kontaminira odnos prema Drugom. Isto tako, nezdrava empatija bez jasnih kocnica, dovoljne distance za kontemplaciju celokupnog odnosa sa Drugim se lako pretvara u stranputicu.

Sada bih da pogledam u jednu drugu zamke empatije – temporalnost. U jednom trenutku smo u kontaktu sa Drugim. Pod pretpostavkom da projektujemo minimalno u tu osobu, da su nam kompleksi relativno neaktivirani sa tom osobom i da je odnos zbilja odnos Drugog i Mene, a ne Mene i Mene U Drugom. Drugi je u tom trenutku preplavljen svojim kompleksom ili se neki arhetip kroz neki simbol aktivirao. Nebitno kako, uzmimo da je u pitanju kompleks, Drugi ne uspeva da se postavi u situaciji kroz svoje Jastvo, on je redukovan na taj kompleks i njegovo Kompletno Ja uma povez preko ociju i vodi se samo slatkim, maznim glasom kompleksa. I tada smo mi tu, moje Ja koje je, u teoriji, dovoljno komplektno da bi sagledalo situaciju i svojim racionalnim i iracionalnim funkcijama. Energija Drugog nas/me ne ostavlja inertnim. Osecam bol/uzbudjenje/tenziju/nesto jako kod Drugog. Ipak, nisam preplavljena njegovim kompleksom. Sam kompleks je nebitan, osecam samo osobu koja je pod kompleksom.

Dakle, odnos prema Drugom postoji, „opipljiv“ je. To se dogadja u ovom trenutku. Nije moje da spasavam drugog, on moze da spasi jedino sam sebe, koristeci svoju sposobnost da se reintegrise, sastavi ponovo i da sam sebe vodi dalje. Inace, ukoliko ga ja spasavam, pomoc opet dolazi od spolja, on se postavlja u pasivnu ulogu, a jedino aktivna uloga moze mu dati dovoljno energije da bi prenebregnuo energiju kompleksa. Ok, dovde je jasno. Ali, ima nesto sto sve ovo komplikuje. Kao sto sam napisala gore, on (moze i ona, nebitno) je (skoro, pa) posednut od strane necega sto zauzima citav mentalni prostor. To je jedna intenzivna sadasnjost. Ja ga osecam od spolja, ali bez istog kvaliteta, jer Ja nisam On(a). Takodje, ja sam svesna da je to sada, ali mogu da doprem i do saznanja o uobicajenom protoku vremena (proslost-sadasnjost-buducnost), jer nisam zaglavljena u samo jednoj instanci sebe. Moja empatija se mesa sa mojim projekcijama i fantazijama o nastavku date situacije. Dakle, imam empatiju, ali odmah aktiviram i intuiciju, kao i racionalne funkcije (planiranje, estimacija i slicno). I tu moze da dodje do dileme – iz moje pozicije vidim nesto sto Drugi ne vidi i ne moze da vidi. Sta radim? Kao sto sam napisala malo ranije, ostavljam Drugome da otkrije temporalnost kada joj dodje vreme, da sagradi u sebi ono sto ce mu dati energiju aktivacije sebe i bolje kalibracije na putu njegove individuacije (a ne moje, jer moja je odvojena od njegove i mojoj vise pomaze postovanje autonomije Drugog nego skakanje u pomoc i zadovoljavanja nekih mojih kompleksa heroja i negovatelja, ali o tom – potom). Ipak, treba sada da to izdrzim i da procenim – da li je u pitanju moj kompleks ili prava pomoc, da li je moralno (prema sopstvenim moralnim nacelima, prema moralnim nacelima grupe i vrste kojoj pripadam) i da li je dobrobit znacajnija od rizika. Suvise pitanja koja rizikuju da mi otvore kapiju od Ja sa svim racionalnim zamkama i intelektualnim asocijacijama. Dakle, Ja pred Drugim imam najpre instinktivnu reakciju i vrlo brzo intuicija mi sapne sta dalje. Nekoliko nanosekundi dalje se pali sve svesno i logicno u meni i ja se vracam u uobicajenu temporalnost od koje je Drugi sacuvan ili udaljen ili kaznjen ili bilo sta sto u tom trenutku pripada Drugom, a ne meni. Tu krece nasa separacija koju treba postovati. Empatija je osecanje, empatija nije logicni proces. Empatija je odnos, dinamican i nestabilan, diskretan, a ne kontinuirani, sakadican, ponovljiv, ali nikad isti. Empatija koja ima svesnu temporalnu komponentu je vrlo verovatno kontaminirana sa Ja.