Da bi smo nešto zaštitili, obično treba da osetimo povezanost s tim što štitimo

Lakše štitimo ono što je naše. Naravno, ne mislim ovde na posesivnost i objektivno pripadanje, već naše u smislu nečega što prepoznajemo, sa čim moćemo da se povežemo. Antropomorfiziramo planetu, životinje, oblake, istorijske periode, grupe – dajemo naše obličje nečem što nije Ja kako bi bio nešto kao Ja.

I kada je već tako, zašto ne bismo to iskoristili u nešto korisno? Ako nam je potrebno da se identificiramo kako bismo voleli (projekcija na kojoj počiva zaljubljivanje i udruženost), zašto se ne identifikujemo više sa Zemljom, na primer? Ukoliko je, zbilja, doživljavamo kao deo Nas, možda ćemo je i voleti i, samim tim, štititi više? Zvuči jednostavno, ali nije, jer ni ljudska bića nisu jednostavna. Ni kada se volimo (sami sebe) nije baš da se volimo (videti pod ljubav je i volenje i ne volenje, slobodan izbor nevolenja kako bismo se prepustili volenju). A sami prema sebi imamo kompleksna osećanja. I to u pravom smislu reči kompleksna – naša Psiha sazdana je od kompleksa, nekih malih univerzalnih jezgra (koje postoje od početka života, ako ne i pre) okruženih i osnaženih psihičkom energijom. Dakle, ako pođemo od samoljubavi koja nije uvek sasvim jasna u svom polaritetu i na to se nadovežemo shodnoj ambivalentnosti samozaštite, sasvim je jasno da već sami sa sobom nismo uvek u akciji samospašavanja. Kako da zaštitimo ljudski rod na Zemlji, ili biosferu ili sve ono što je još manje Ja kad nismo uvek toleratni prema svim delovima Sebe?

Između dva ekstrema je cela jedna dimenzija

Živimo, tako, jedan način života. I, onda, nešto se desi: pubertet, kriza, veliko otrkiće, bolest. I desi se mogućnost druge vrste života. Nekada se samo prebacimo, a nekad odbijemo promenu. A najčešće dugo osciliramo. Idemo od prošlog i sigurnog (čak i ako nepovoljnog) ka rizičnom novom koje nas vuče i zavodi. I, kao binarni kod, ili jedan ili nula. Sredina je teško ostvariva. No, nekad radimo na sebi ili smo već imali iskustva i uvide i krenemo razumno ka sredini, čak iako boli. Ipak, sredina nije dovoljna. Između A i C je B ukoliko smo u jednodimenzionalnom svetu. A nismo. Sredina je više od jedne tačke. ona je prostor, osovina i nova dimenzija. U sredini ima više opcija. Zato kompromisi nisu dovoljni niti pragmatična rešenja. Ona mogu da donesu neku vrstu socijalno shvaćene pravde ili, barem, zadovoljenja ega. Ipak, ono što tražimo je nešto mnogo ličnije. I za to je neophodno se setiti da crno i belo nisu boje. Boje su ono što je između njih i nije isto što i one.

Emotional junk i starenje

A šta ako starimo ne samo. jer nam je genetski materijal ishaban ili ćelije sve manje dobro reprodukovane, već i zato što se troše nemilice i naše emocije? A šat ako brže starimo čto smo više protiv sebe, nekoherentni sa sobom? Ako se pretvaramo da smo dobri, a Senka je razuzdana? Ili ako projektujemo na Druge ono što osećamo da je naše? Nekada su mehanizmi odbrane duboko nesvesni. I tada smo nekoherentni (ukoliko posmatramo sve delove nas samih i njihovu povezanost), ali svest drži vrata dovoljno zatvorenim da nema previše „međusveta“, previše „onoga između crno-belog“. Ali kad se svest pomoli, jabuka zagrize ili, bar zamiriše, kada proces entropije krene i ništa više nije kao pre – svest počne mnogo (i to mnogo skupo po nas) da radi na prekrivanju promene i održavanju zatvorenih vrata koja se sve manje pristaju da budu zatvorena. Tada počinje nekoherentnost. I ona haba.

Taloži se mnogo toga u našim međusinaptičkim komunikacijama. I ide na sve strane. I nije složeno. I nekada ne može, a trudimo se da složimo. Idmeo protiv entropije. A ta bitka je nemoguća u ovom univerzumu.

Mogućnost izbora apsolutne destrukcije reprezentacije roditelja kako bi – spasili reprezentaciju roditelja u Sebi

Ili, drugim rečima: moći ubiti unutrašnjeg roditelja da bi se živelo i da bi se imao izbor, a onda, kada je ta mogućnost ne-tabu, ipak ga(ih) ne ubiti.

Šta to, zapravo, znači? Svi mi imamo roditelje, i ako ih ne poznajemo, i ako su donori i ako su totalni stranci oni koji su dali biološki materijal, a neko drugi je dao roditeljsku ljubav – ipak, svi mi potičemo od negde. I to poticanje je arhetipsko. Ideja poticanja, da je nešto bilo pre mene i od te gradivne materije sam sagrađena i Ja, to je ta arhetipska nit koja nas povezuje sa pretkom-roditeljem-stvaraocem. Imamo neku reprezentaciju o tome. Od nečega smo napravljeni. To nešto je neorgansko („zvezdana prašina“), organsko (ćelije, hromozomi, DNK); dalje (vekovima i milenijumima dalje) ili bliže (naš konkretni roditelj). Ta reprezentacija je ili sazdana na pravom roditelju, ili na idealu-fantaziji, na raznim modelima koje smo susretali u detinjstvu. Ima nečeg linearnog o tome: idemo od pre prema kasnije. Naučna fantastika voli da se poigrava sa kolapsom linearnosti – naš potomak se vrati prošlost i postane naš predak – DNK budućnosti i prošlosti se mešaju. Te petlje se u SF-u, uglavnom, loše završavaju (veoma uspeo primer u nemačkoj seriji „Dark“).

Dakle, nešto od pre je napravilo nas od sad. To nešto što nas je napravilo je linearno-hijerahijski superiorno – naravno, ne u smislu da je superiorno (deca, a i njihovi roditelji bi trebalo da teže da su ime deca superiornija od njih, da su više naučila, da se bolje adaptirana i da streme novom i kompletnijem…) etički ili kognitivno, već ima tu neku moć dužeg postojanja. I to jezgro, sačinjeno od arhetipskih umreženih niti ideje roditelja, se osnaži, oboji, pa i kontaminira energijom. Radi se o psihičkoj energiji, a adekvatna analogija bi bila svetlost, to jest njen spektar od tamnoće do sjaja. Sve zajedno čini kompleks unutrašnjeg roditelja (uopšteno, oca i majke). I taj kompleks kada kada se aktivira (traumatizmi, uspomene, produženi stres) može da gura Ego – da ga suzbija, da ga teroriše (uz Senkinu pomoć), da guši, da prekriva. Može i da bude koristan, konstruktivan, glas razuma ili sistematskijeh pogleda na situaciju. Kompleksi su korisni kada služe Egu, a ne kada ga sabotiraju.

Kada unutrašnji roditelj počne da pravi intrige, možemo se lako osećati krivim, nedostojnim, inferiornim, posramljenim, glupim, izgubljenim ili besnim. Teško ga je nazvati pravim imenom, ali se borimo protiv i poželimo često da ga nema – toliko da bismo ga ubili. A ta ideja o „ubistvu“ pravi petlju: ubijanjem njega, ubijamo i sebe, svoje psotojanje i, plus, osećamo se još krivljim. Čak i kada se osećamo da bismo da se otarasimo tog dela sebe, teško ćemo nazvati na oce-majko-ubilačke porive u sebi pravim imenom (naravno, radi se o unutrašnjoj majci i unutrašnjem ocu, čak i kad imamo sasvim žive roditelje koji nas stvarno nerviraju). Ne da nam se da se, zbilja, suočimo sa tim što je u nama – a to je jedino pto nam može pomoći. Da, možda nekada i želimo da sve to uništimo i to je tako i nema tabua i nismo loše osobe ako o tome mislimo. Tek onda je moguće se postaviti pitanje – ali da li bismo starno tako nešto bili kadri, sve i da možemo, da učinimo. I tu je caka. Moći bez krivice i spontano se odreću te realizacije, ne jer ne možemo, već jer biramo da ne učinimo, jer mi smo kompletniji-zreliji od toga što nas čini da patimo. Agresor u sebi se ne razoružava žrtvovanjem i stavljanjem u uloge žrtve, ni agresovanjem agresora već – izlaskom iz tog trougla, obustvaljanjem te opasne „igre“.

Devet planetarnih limita, ili, koliko još Zemlja može da nas trpi i jesmo li mi deseti – samouništavajući?

I pri površnim čitanjima ekolpke literature lako i relativno brzo se stiže do koncepata (i realnosti) devet planetarnih limita. To su one krajnje granice koje se ne mogu preći – inače nema spasa ljudskoj vrsti.

Ovo su planetarni limiti i njihovo trenutno stanje (https://aplanet.org/resources/the-current-status-of-earths-nine-planetary-boundaries/):

  • acidifikacija okeana
  • nestajanje stratosferskog ozona (trenutno sa zdrave strane, ali je bio ograman rizik devedestih)
  • klimatske promene (premašen od 1990-e)
  • atmosfersko zagađenje (aerosolske čestice) (teško za utvrđivanje, još nema jasnih tehnika za merenje)
  • smanjenje biodiverziteta (od 2009-e limit je premašen)
  • korišćenje sveže slatke vode (još uvek nije pređen)
  • biogeohemijski gubici (primene u ciklusu fosfora i azota)(od 2009-e limit je premašen)
  • deforestacija i smanjenje prirodnih resursa (premašeno negde oko 2005-e)
  • hemijsko zagađenje (prešlo na tamnu stranu 2022-e)

Očito je da su problemi veliki i da smo mi sami svoji uništivači. Samo naše postojanje ubrzava naše nestajanje.

Previše žurimo i premalo smo solidarni. Uvek smo u stanju odbrane. Svaki Drugi je potencijalni agresor. Možemo li da izađemo iz tog paklenog trougla? Da ne budemo ni žrtve, ni agresori i spasioci? Da nema zločina, ili bolje reći da se zločin, ukoliko se desi, kazni, ali da mu se ne daje pažnja. Trenutno smo u iščekivanju stresa, kolapsa, problema i sve to nam daje neki doživljaj moći . paradoksalne moći. Svi smo žrtve koje znaju da su žrtve ito znanje se probraćuje u nekakvu kontrolu. Sama kazna, sam zločin se ponavlja, analizira, obrađuje, daje mu se status nečeg bitnog i on to postaje. Kada nema agresora, žrtva ga izmišlja; kada nema žrtve, spasilac je nameće; akcije agresora su same po sebi jasne. Zločin je ono što im daje ulogu, smisao i značaj. A zločin je veliki: saoubijamo se (a i ubijamo tim aktom druge). Igramo stalno iste uloge. Neki od nas se bore protiv, neki se prave silni, ostali se gube. A kada bi se umesto trougla napravio jedan lepi krug – solidarnost. Zvuči utopijski, naravno. niko ne želi da izgubi svoju ulogu, jer bez nje ili ne postoji ili ne zna kako dalje. Solidarnost je i dosadna – treba upotpuniti slobodno vreme nečim što nije uko bivstvovanje. Svima je potrebna apokalipsa iz različitih razloga. I tu bismo, bar, mogli da se nađemo – u tom trouglu koji bi se već napokon mogao nazvati pravim imenom, transformisati i nešto obliju strukturu i samim tim izglačati granice među nama. Bez njih je teško, ali smo bar živi. I oni posle nas. Možda to nije dovoljna motivacija? Možda bi bila bolja kada bi ta solidarnost dovela do usporavanja vremena – naravno ne Chronos vremena, već napeg doživljaja, ovog užasnog trčanja za nečim. Možda bi svet bez trougao-uloga imao nešto nežniji odnos prema subjektivnom vremenom? Za vreme se, možda, vredi boriti – ima nečeg ljudski egoističnog u toj borbi.

Egoizam u odbrani i Egoizam u miru

Nisu isti. Prvi služi da pokorimo pre nego što smo pokoreni. Drugi nema toliko veze sa Drugima. Drugi su samo ne-prioritet.

Problem, veliki problem je što, najčešće, doživljavamo Druge kao opasnost. I, onda, upali se sve ono strašno: a ako se izgubim, a ako bude povređena, a ako umrem, a ako se nikada ne izabavim, a ako mi se neko podsmeva…. I anpradamo. Ne čekamo. Napadamo. Drugi oseća napad i, očito, napada simetrično. I svako sve više napada, a da nije ni bitno ko je prvi počeo (a i sve i da jeste bitno).

Pitanje zašto doživljavamo Druge kao opasne. Možda i jesu neki, ali nisu svi. Ruzikujemo li previše time što odbacujemo? Spašavanje sebe ima smisla kad smo napadnute, ali šta spašavamo kada samo anticipiramo napad, bez jasnih argumenata?

U borbi se preživljava, ali kao da i u miru ne živimo, već preživljavamo. Da li je to zato što naš um ne prepoznaje aktuelno društvo kao mirno? Jesmo li zaista u miru? U svakodnevnom miru ? Čini se da nismo. Isrcpljujemo se, a egoizam košta, i to naročito košta ako negde u sebi znamo da prenagljujemo, da anticipiramo, da vremenska koordinata reakcije nije adekvatna. Jasnijim jezikom: ko se štitimo, a da nema opasnosti i time povređujemo Drugog, nesvesno znanje od toj neadekvatnosti pohranjuje našu Senku. A kada se Senka aktivira, ona traži krivce.

U miru, onom pravom, ili bar relativno prihvatljivom miru, u redu je voleti se najviše na svetu dokle god Drugi ne ispašta, ne gubi sebe zbog toga (ukoliko taj Drugi nema mogućnosti ili kapaciteta da odlučuje za sebe) i dokle god postoji zdrav odnos sa solidarnošu ili socijalnom svešću. To je egoizam koji dolazi , jer želim sebi da ugodim, jer i znam da bih da preživim ako se nešto desi. I priznajem da to želim. I nije me sramota od te želje. I ako se nešto desi, boriću se za sebe, ali kako Drugi nisu sami po sebi opasni, samo se nalaze u komplikovanoj situaciji i Ja, iako polazim od ideje da ću najpre sebe spasiti, zapravo, ko zna, možda će solidarnost i socijalna empatija prevadati. neću biti krova ukoliko s eto ne desi, ali neću insistirati i i ražiti od sebe da se izneverim. Imam izbor.

U ratnom egoizmu nema izbora – Drugi je loš i Ja se spašavam, pa mi je sve dozvoljeno, to je porilična laž koja me jede iznutra. Ako je Drugi loš, ja sam dobra, a baš i nisam (Nesvesno se ne da preći) i tu se zaglavim.

Jedini način je ne mrzeti by default Drugoga.

Nisu ljudi bolesni, već postoje kompleksi koje povezujemo sa bolešću koji zaklanjaju sunce Ega

Stigmatiziramo ljude. Ljudi nose etikete. Lud, lep, cinična, bipolarna, melanholik i slično. A ljudi nisu to. Ljudi nisu ni dobri ni loši. Ljudi su neutralni. Kao i kompleksi – ai imaju nešto što po ugledu na kosmičke varijante – ja bih nazvala paritet, ali možda bi bilo adekvatno i valenca. Nesto kao od -1 do 1 preko nule. Kao neki spektar neke osobine. Na primer, spektar zajedljivosti ili spektar osećaja inferiornosti (-1 bi bilo kada on izvlači nešto najgore iz nas u smislu da Senka preovladava i je destrukcija jedina reakcija, do bi 1 bilo izuzetno kontruktivna reakcija na osećaj inferiornosti, čim ga osetim, ja se zainatim i sve uspem – naravno – ekstremi su retki).

I, dakle, postoje izvesna stanja kompleksa koja nam baš i ne pomažu u socijalnoj adaptaciji ili u individuaciji. Ona, svakako, imaju neki smisao Egu koji ih dopušta da preuzmu centralno mesto, ali je pitanje da li je to centralno mesto dobrovoljno data i da li je Sopstvo (ili Jastvo) konsultivano. Dakle, da li naša celokupna ličnost zna to zaklanjanje Ego-sunca kompleksima-oblacima. Da li je Ego-sunce pomereno ili rasparčano (kao u osihotičnim reakcijama) ili ima slabe granice, pa ga kompleksi boje,mešaju se sa njim ili, jednostavnose uguraju u centar (kao kod različitih neurotskih stanja)?

Naravno, moguće je reći da je sama ta neobaveštenost Sopstva (što baš i nije tačno, ono je u svakom nanosekundu i kraće u kontaktu sa svim svojim delovima, ali ima svoju temporalnost i svoj odnos sa Egom (koliko to Ego može da iznese i podnese)) ili te porozne granice Ega samo po sebi neka vrsta bolesti-defekta-poremećaja i slično, ali u tom slučaju bilo bi jednostavnije samo to nazvati tako, imajući u vidu da je to vrlo tranziciono stanje – to jest – u datom trenutku (Kairosu) to je najpodesnija moguća konstelacija.

Može li se, onda, išta promeniti? Ako sve zavisi od temporalnosti naše psihe koja nam nije sasvim dokučiva, da li da pribegnemo wu wei principi, da čekamo da smo dođe? Možda je to sasvim razumna strategija. A možda je moguće i olakšati tom Egu. Mi smo taj Ego, mi sada, mi nekad, mi u budiućnosti. kako bi bilo da ih sve skupimo zajedno i nađemo zajedničku misiju, pravac, želju, stanje?

Za to je neophodno da se ne lepimo etiketama, da se ne zaustavljamo u određenoj kombinaciji našeg unutrašnjeg izvršnog odbora i da pristupimo našem odnosu sa svetom iz malo bezvremenskije perspektive.

Ljubav = voleti i ne voleti, a ne samo voleti

Neophodno je imati opciju nevolenja kada volimo nekoga. U ljubavi ima previše zabrana. Najpre, ne sme da se ne voli druga osoba. A ponekad se nešto i ne voli kod te druge osobe. I, onda, dođe do problema, jer nešto štrči, nije kao što treba da bude – ideal je uprljan, jer smo obavezni da volio cleog Drugog. To nije istina. Sve ima granice – i to nije toliko loše. To su granice samopoštovanje, sličnosti i razlika, a, takođe, i dokle sam Ja i odakle si Ti. Između je neophodan prostor za disanje i za rast.

Davanje izbora nevolenju dok volimo nekoga je proprilično zdravo, naravno, ukoliko smo svesni toga i ukoliko je moguće da prihvatimo da nismo toliko divni prema Drugo i d aDrugi nije uvek tako divan’divna prema nama.

Jedini pravi odnos je odnos koji je slobodan u svojoj esenciji, kada sve može, a onda izbiramo ono što je harmonično, upotpunjavajuće, nutritivno. Ljubav u kojoj je nevolenje tabu, je često strah. Nevolenje koje se naziva ljubavlju je (iako nekad bela) laž. Volenje koje je moglo da ne voli, ali je odabralo da se voli je snažnije od volenja koja je zažmurilo i prevrnulo oči na tu opciju.

Empatija nije kad mi mislimo da je Drugi kao mi nego kad zaista mislimo kako se to nešto čini Drugome

Volimo da se razbacujemo rečima. Empatija je zgodna reč koja se upotrebljava bez da se razume, bez da se želi da se razume. „To je ono kada ja zamislim kako je tebi“ – zvuči solidarno i zrelo, ali najčesšće znači: „Kada ja zamislim moju i samo moju rekaciju na datu situaciju, jedino što sam u tvojj koži, a ni ne pada mi na pamet da je tebi možda sve to sasvim drukčije“.

U klinici, često nailazim na sledeću situaciju: jedan partner (češće žena, ali bez potrebe za generalizacijom) želi dete – drugi partner nije siguran. prvi partner onda ne želi dok to ne dodđe od njega (nje) same govoreći: „Ne želim da to učiniš zbog mene, već zbog sebe“. Uglavnom ima jedna nesvesna zamka u ovoj rečenici: „ako kažeš da, možda je to samo gest dobre volje ili ljubavi prema meni, ali ne prema tom detetu, a ukoliko kažeš ne, ne osećaš u biti moju tugu i ostala osećanja“.

Jedan drugi, takođe, čest primer je odnos prema detetu koje se osamostaljuje – tu se, uglavnom, mešaju prava briga, lični strahovi i nedovoljno komunikacije – polazi se od stanovišta da se zna da su deci potrebne sloboda i prijateljstva, ali se sve vodi ličnim sećanjima i primerima.

Da li možemo da smo empatični zbilja: da se zbilja stavimo u ulogu Drugog, pa onda da uradimo nešto što i sami za sebe nerado činimo – da se izmestimo malo – da se udaljimo iz sebe, da uđemo u takozvanu meta-poziciju i vidimo sebe (i Drugoga) kao celokupno biće. Šta je potrebno tom celokupnom biću? Tom biću koje postoji sada ovde, ali koje je povezano sa prošlim ja i sa svim budućim mogućim Ja? Možemo li da damo taj poklon Drugom (samim tim i sebi) – da putujemo kroz taj virtuelno prostor-vreme Ja sad – ja celokupna Ja? Možda kroz to bi moglo da se stigne do stvarnog Drugog i iskusi taj Drugi bez kontaminacije Mnome, ali iz moje dobrodušno postojanje?

Nepodnošljivosti reči „između“

Photo by Ave Calvar Martinez on Pexels.com

Kada zagrebemo razna društva i zajednici, vidimo često da su oni koji su najstigmatizovaniji oni koji se negde „između“: apatridi, melezi, mulati, zamboi, biseksualci, transseksualci, druga generacija gasterbajtera, novi bogataši, gojazne lepotice, androgine lepotice i slično. Nebitno od državnog uređenja, dominantne religije ili tradicionalnih običaja, većina društava radije daje mesto, čak iako to mesto je prepune jasne mržnje nekom zamišljenom neprijatelju nego nekom „između“. To „između“ je neuhvatljivo, „ni tamo ni vamo“, nejasno i nedfinisano. Ljudski um voli binarno razlučivanje: ili te volim ili te mrzim, ili si sa mnom ili si protiv. Naravno, svašta bi se mglo prigovoriti ovakvom razmišljanji, ali sad je ovde značajnije videti zašto postoi tolika nelagoda sa nedefinisanim. To se čini još interesatnijim, jer se često krijemo u nedinisanim odnosima. Svoje ambivalentnosti nosimo, ali su nam teške, stoga ih projektujemo. A najlakše je projektovati na one koji su već „po definiciji bez jasne definicije“. Stoga je neophodno prodreti dublje u naš lični odnos sa nejasnim, maglovitim, nedefinisanim, sa tom nelagodom, susresti je i videti odakle crpi svoju energiju. Možemo li da preživimo u spektru i u nijansama? Možemo li da prihvatimo da sve što percepiramo zaokružujemo kako bismo bar malo izbegli nejasnoće?

I to je u redu. I to da zaokružujemo, i to da nekad nam je lakše ili ekonomičnije da se ne bavimo svim nijansama već da odaberemo ono što nam je pristupačnije i obradivije, i to da želimo nekad da baš-baš razumemo sve što vidimo. Samo treba znati da to radimo i to „između“ našeg saznanja da je nešto oko nas nama samo delimišno jasno, a pravimo se ili želimo da jeste, i tog nekog apsolutnog saznanja koje nam je, često, nedostupno je naše „između“ i nema potrebe niti smisla projektovati ga na neka druga „između“.