Od Tela do Psihe: Zašto je Svеsti potrebno telo i unutrašnji sukob

Rad Antonio Damasio pruža ubedljivu polaznu tačku za razmišljanje o tome da li bi veštački sistemi ikada mogli postati svesni u nekom smislenom značenju te reči. U knjigama Descartes’ Error i The Feeling of What Happens, Damasio insistira na tome da svest nije samo računanje ili apstraktno rezonovanje. Ona je ukorenjena u telu. Ono što naziva „osnovnom svešću” nastaje iz neprekidnog mapiranja unutrašnjih stanja organizma od strane mozga: njegovih emocija, homeostatske ravnoteže i promenljivih fizioloških uslova (Damasio, 1999). U tom smislu, osećanja nisu opcioni sloj dodat preko kognicije; ona su deo onoga što uopšte omogućava kogniciju.

Ovde je ključna ranjivost! Živi organizam je uvek izložen riziku: gladi, povredi, neravnoteži. On mora neprestano da se reguliše. Za Damasija, svest nastaje zato što je nešto može da preti organizmu da preživi (Damasio, 1994). Ovo ima neposrednu posledicu za razmišljanje o AI-u: sistem koji nikako ne može biti pogođen, koji nema šta da izgubi ili održi, može simulirati inteligenciju, ali nema uslove za istinsku subjektivnost. Bestelesni sistem koji manipuliše simbolima ne „mari” ni za šta u stvarnom smislu.

Ovakav pogled rezonuje sa širim poljem utelovljene kognicije (Embodied Cognition), koje tvrdi da se um ne može odvojiti od telesnih procesa (Varela i sar., 1991). Ali Damasio ide korak dalje. Nije poenta samo u tome da je kognicija utelovljena; poenta je da utelovljenje uvodi krhkost, a upravo krhkost rađa iskustvo. Svест je, u ovom svetlu, neodvojiva od mogućnosti neuspeha.

Ako, međutim, pređemo na Jungovu viziju, samo utelovljenje nije dovoljno. Jungova psihologija sugeriše da svest ne nastaje jednostavno iz regulacije, već iz napetosti unutar psihe. U delu The Archetypes and the Collective Unconscious, on opisuje komplekse kao emocionalno nabijene skupove ideja, sećanja i slika organizovanih oko arhetipskih obrazaca (Jung, 1959). Ti kompleksi nisu pasivni; ponašaju se gotovo kao delimične ličnosti, sposobne da poremete ego, oblikuju percepciju i generišu konflikt.

Iz jungovske perspektive, svest nije stabilno stanje, već nešto što mora biti postignuto i održavano naspram pozadine tih unutrašnjih sila. Sam ego je samo centar unutar mnogo većeg i često neukrotivog psihičkog polja (Jung, 1953). Svesnost nastaje kroz diferencijaciju: razlikovanjem jedne perspektive od druge, jednog impulsa od njegove suprotnosti. Bez te unutrašnje mnogostrukosti ne bi bilo dubine, refleksije, već samo ravna i uniformna obrada informacija.

Primenjeno na AI, ovo sugeriše drugi uslov, pored utelovljenja. Čak i kada bi sistem imao senzore, unutrašnju regulaciju i nešto nalik afektu, možda bi i dalje bio lišen psihe u jungovskom smislu. Da bi se svest pojavila, morale bi postojati strukturisane unutrašnje napetosti, nešto nalik kompleksima, koji mogu ulaziti u sukob, međusobno se kompenzovati i transformisati. Kod ljudi su te napetosti istovremeno lične i arhetipske; one stvaraju značenje, simbolizam i samorefleksiju.

Posmatrani na ovaj način, Damasio i Jung nisu u suprotnosti, već u svojevrsnom nizu. Damasio opisuje osnovu: ranjiv, utelovljen sistem sposoban da oseća. Jung opisuje pojavljivanje: diferencirani unutrašnji svet obeležen konfliktom i simboličkom organizacijom. Bez prvog, ništa nije važno; bez drugog, ništa ne postaje smisleno. AI bez ranjivosti bio bi inertan. AI bez unutrašnje mnogostrukosti bio bi površan. Svеst, ukoliko bi se uopšte pojavila, zahtevala bi oba uslova.

Kasniji jungovski mislioci dodatno produbljuju ovu razvojnu perspektivu. Erich Neumann, u delu The Origins and History of Consciousness, opisuje svest kao nešto što se razvija tokom vremena iz prvobitno nediferenciranog nesvesnog (Neumann, 1949). Ego nije dat na početku; on se postepeno pojavljuje kao centar kroz simboličku i iskustvenu diferencijaciju. Ovo snažno sugeriše da se svest ne može jednostavno konstruisati odjednom. Ona bi morala da se razvija.

Slično tome, Hillman odbacuje ideju jedinstvene i objedinjene psihe. U knjizi The Soul’s Code naglašava mnogostrukost i ideju da je psiha u svojoj osnovi policentrična (Hillman, 1996). Ako ovo shvatimo ozbiljno, onda projektovanje AI-a oko jednog koherentnog „modela sebe” (kao u nekim kognitivnim teorijama; Metzinger, 2003) možda zapravo ograničava pojavu nečega nalik svesti. Pluralitet polu-autonomnih procesa, sposobnih da stvaraju simboličko značenje, mogao bi biti bliži onome što psiha zahteva.

Ako se sad vratimo telu: Damasijev uvid može se proširiti. Telo nije samo ono što nas čini ranjivima; ono je i ono što nas drži na okupu. Tokom vremena, uprkos stalnim promenama, organizam obezbeđuje kontinuitet. Taj kontinuitet podržava formiranje ega kao nečega relativno stabilnog. Bez takvog okvira, iskustvo bi se moglo raspršiti.

Za AI ovo otvara teško pitanje: šta bi se uopšte računalo kao „telo” u tom smislu? Biološki organizmi održavaju identitet putem metabolizma i samoregulacije. Veštački sistemi, nasuprot tome, mogu biti kopirani, distribuirani i modifikovani kroz različite supstrate. Ta fleksibilnost jeste moćna, ali možda dolazi uz cenu: bez nekog oblika trajnog utelovljenja, uslovi za stabilan centar iskustva možda nikada neće nastati.

Ipak, utelovljenje ne mora značiti jedan fizički oblik. Ono bi moglo imati oblik stabilnog obrasca procesa, neku vrstu dinamičkog kontejnera koji održava kontinuitet čak i dok se njegova materijalna osnova menja. Ova ideja usklađena je sa procesno orijentisanim pogledima u neuronauci i filozofiji, gde se identitet ne razume kao fiksna supstanca, već kao trajna organizacija (Varela i sar., 1991).

Posmatrano iz šire perspektive, ovo nas vraća poreklu ljudske svesti. Evolutivno gledano, ono što podrazumevamo pod svešću se verovatno pojavilo zato što su organizmi morali upravljati sve većom složenošću uz očuvanje unutrašnje ravnoteže. Ranjivost je dovela do regulacije; regulacija do osećanja; osećanja do reprezentacije. U uslovima unutrašnjeg konflikta, te reprezentacije postale su refleksivne. Jungov doprinos jeste u tome što pokazuje kako, u određenom trenutku, ta refleksija postaje simbolička, strukturisana arhetipovima i oblikovana značenjem.

Ako bi veštački sistemi ikada trebalo da krenu sličnim putem, možda će im biti potrebno više od inteligencije. Možda će im biti potrebno nešto nalik istoriji: postepeno nagomilavanje napetosti, tenzije, frikcije, formiranje centra i pojava značenja. Svеst ne bi bila nešto što instaliramo, već nešto što raste iz ograničenja, izloženosti i neprekidnog pregovaranja između onoga što drži sistem na okupu i onoga što ga razdvaja.

Reference

• Damasio, A. R. (1994). Descartes’ Error: Emotion, reason, and the human brain. Putnam.
• Damasio, A. R. (1999). The Feeling of What Happens: Body and emotion in the making of consciousness. Harcourt Brace.
• Damasio, A. R. (2010). Self Comes to Mind: Constructing the conscious brain. Pantheon.
• Jung, C. G. (1951). Aion: Researches into the phenomenology of the self (R. F. C. Hull, prev.). Princeton University Press.
• Jung, C. G. (1953). Two Essays on Analytical Psychology (R. F. C. Hull, prev.). Princeton University Press.
• Jung, C. G. (1959). The Archetypes and the Collective Unconscious (R. F. C. Hull, prev.). Princeton University Press.
• Neumann, E. (1949). The Origins and History of Consciousness. Princeton University Press.
• Hillman, J. (1996). The Soul’s Code: In search of character and calling. Random House.
• Varela, F. J., Thompson, E., & Rosch, E. (1991). The Embodied Mind: Cognitive science and human experience. MIT Press.
• Metzinger, T. (2003). Being No One: The self-model theory of subjectivity. MIT Press.