PsyMultiverses

Pakao nije mesto, nego stanje. Nije geografska tačka, već način postojanja u kome svest kruži sama oko sebe. To je režim života bez odnosa, bez veze, bez interakcije. U tom smislu, pakao nije “negde tamo”, nego “ovde”, kad god se prekine mogućnost susreta: kad reči više ne stižu do drugog, kad dodir ne znači ništa, kad pogled ne vraća pogled. Pakao je samoća koja nije trenutak odmora, nego princip.

Zato pakao liči na ponavljanje večnosti: beskrajnu petlju bez izlaza. U normalnom životu ponavljanje može biti ritam, a ritam može da postane smisao. Dan se ponavlja, ali se u njemu ipak pojavljuje razlika; ista pesma se vraća, ali u drugačijem raspoloženju; isti razgovor se nastavlja, ali se produbljuje. Međutim, u paklu ponavljanje je kopija bez promene. To je “opet isto” koje ništa ne uči, ništa ne preobražava, ništa ne otvara. Događaji se nižu, ali ne postaju iskustvo. Iskustvo se gomila, ali ne postaje mudrost. Čovek može da oseća, čak i snažno, ali osećaj ne prelazi u susret.

Kosmos, nasuprot tome, živi od odnosa. Sve što jeste, jeste kroz međusobno delovanje: zvezde kroz sile, materija kroz privlačenja i sudare, živa bića kroz razmenu, ljudi kroz jezik, pogled, dodir, sećanje. Čak i najkrhkija veza, kratka poruka, slučajan osmeh, tiho “kako si?”, može da pomeri unutrašnji svet i da vrati osećaj smisla. Univerzum je mreža u kojoj ništa nije potpuno izdvojeno: čak i kad si sam, ti nosiš tragove drugih u sebi. To je svet u kome “ja” stalno postaje “ja” kroz susret sa “ti”.

Ali šta je izvan univerzuma? Samo pitanje je paradoks: govorimo o “spolja” u odnosu na sve prostore i sve horizonte. Ipak, kao misaona slika, “izvan” može da znači prostor bez veza. Ne nužno prazninu, već odsustvo mostova. To je stanje u kome svest traje, ali nema prema kome. Trajanje postoji, ali nema razmene. Želja postoji, ali nema odgovora. U tom prostoru ne mora da bude tame; može da bude i “svetlo”, ali hladno, bez topline prisustva. To je psihoteološki vakuum: unutrašnja jeka bez sagovornika.

Tu se pojavljuje blasfemija, ne kao puka uvreda, nego kao lom same mogućnosti svetog odnosa. Kardinalni greh tada nije jednostavno “ne voleti Boga”, nego nemogućnost da se voli autentično. Jer autentična ljubav nije samo osećaj u meni; ona je kretanje ka drugom i povratak od drugog. Ona uključuje uzajamnost, makar i u najtananijem obliku: da ljubav izlazi iz mene, da biva primljena, da me menja, da me uči poniznosti, strpljenju, istini. Ako nema odnosa, ljubav se pretvara u fantazmu ili u prisilu. Postaje ili prazna reč ili idol, slika koju obožavam jer mi se ne suprotstavlja. U tom smislu, “ne moći voleti autentično” nije slabost emocije, nego kvar ontologije: kvar načina postojanja.

Pakao je, zato, prekid veze kao sudbina. Ne prekid jedne veze, svako gubi, svako se posvađa, svako zaluta, nego prekid kao konačno pravilo. To je stanje u kome se svest zatvara toliko da više ne može da izađe iz sebe. A kad svest ne izlazi iz sebe, ona počinje da ponavlja: iste misli, iste krivice, iste slike, iste odbrane. Ponavljanje postaje kazna, ali kazna bez sudije: mehanika koja radi sama od sebe. Nema dijaloga koji bi presekao petlju.

I tu dolazimo do ultimativnog dualiteta: svet je istovremeno veza i prekid, bliskost i udaljenost, dodir i nemogućnost dodira. Svaka veza nosi rizik raskida; svaka bliskost ima senku samoće. Ali život postoji dok veza ima prednost, dok postoji barem jedan most, barem jedna razmena koja može da preobrazi. Pakao nastaje kad senka postane jedina realnost: večna svest bez odnosa, večna rečenica bez odgovora, večna prisutnost bez Drugog. To je kosmos koji se raspao u pojedinačne tačke, i svaka tačka misli da je ceo svet.

Ako postoji izlaz, on nije u bekstvu iz sveta, nego u povratku odnosa: u najmanjem “oprosti”, u najmanjem “čujem te”, u najmanjem činu koji uspostavlja razmenu. Jer spas nije suprotno od bola; spas je suprotno od izolacije. Pakao je, najzad, kada ništa više ne može da postane susret. A raj, ma kako ga ko nazivao, počinje onog trenutka kada se ponovo pojavi veza koja menja obe strane.

Kada danas posmatramo Sunčev sistem, više ga ne zamišljamo kao mirnu sliku iz školskih atlasa: Sunce u centru, planete uredno raspoređene u pravilne krugove, sve stabilno i završeno. Savremena astronomija pokazuje nešto sasvim drugo. Sunčev sistem se ne nalazi „negde“ u prostoru, već se stalno kreće kroz galaksiju. Sunce samo nije nepomična tačka, već telo u putanji, povučeno gravitacijom galaktičkog centra, uronjeno u ogroman kosmički prostor koji ga obuhvata i određuje. Planete ne kruže oko Sunca u zatvorenim krugovima, već zajedno s njim opisuju spiralne linije kroz prostor-vreme. Njihovo kretanje je moguće samo zato što postoji kosmos kroz koji se kreću. Bez tog prostora, bez tog šireg poretka, ne bi postojala ni putanja, ni smer, ni odnos.

Ova slika ima duboku simboličku vrednost za razumevanje individuacije. Jungovska psihologija ne posmatra psihu kao zatvoren sistem. Psiha ne postoji u vakuumu. Ona je uvek uronjena u nešto veće od sebe: u kolektivno nesvesno, u arhetipski poredak, u istoriju, telo, kulturu, prirodu. Kao što Sunčev sistem postoji samo unutar galaksije, tako i individua postoji samo unutar šireg psihičkog kosmosa. Individuacija nije samo unutrašnji proces ega; ona se odvija u odnosu prema tom prostoru koji ga prevazilazi.

Self, u tom smislu, nije samo centar psihe, već i tačka odnosa između unutrašnjeg i spoljašnjeg kosmosa. On organizuje psihički život, ali ne izolovano. Ego se prema Selfu odnosi kao planeta prema Suncu, ali i Sunce je već u pokretu, već deo veće celine. To znači da individua ne samo da mora pronaći svoj unutrašnji centar, već mora podneti činjenicu da se i taj centar nalazi u nečemu većem. Individuacija zato nije proces zatvaranja u sebe, već proces smeštanja sebe u kosmički red.

Kada ego izgubi svest o tom širem prostoru, dolazi do izobličenja. Kao što bi planeta, kada bi ignorisala galaksiju i zamišljala da se čitav kosmos završava na njenoj orbiti, pogrešno tumačila sopstveno kretanje, tako i ego koji se zatvori u ličnu perspektivu gubi osećaj mere. Tada nastaju kompleksi koji deluju kao lažni centri. Oni ne samo da preuzimaju ulogu Sunca, već brišu svest o kosmosu. Sve postaje lično, zatvoreno, skupljeno u uski prostor unutrašnje drame. Kretanje tada gubi širinu i postaje prisila.

U jungovskom smislu, patnja često nastaje upravo iz tog sužavanja prostora. Psiha zahteva širi horizont nego što ga ego dopušta. Kada se život svede na jedan identitet, jednu ulogu, jednu priču, unutrašnji kosmos se urušava. Simptomi tada nisu samo signal pogrešne putanje, već i vapaj za prostorom. Depresija, na primer, često nosi iskustvo beskraja, praznine, kosmičke udaljenosti. Ona može biti bolan, ali nužan susret sa činjenicom da ego nije mera svega, da postoji nešto ogromno, indiferentno, ali i strukturirajuće.

Individuacija zato zahteva ne samo odnos prema centru, već i odnos prema prostoru. Ona podrazumeva sposobnost da se izdrži otvorenost kosmosa, neizvesnost kretanja, odsustvo konačnog oslonca. Kao što se Sunčev sistem ne kreće ka jasno vidljivom cilju, već prati zakonitosti koje prevazilaze ljudsko poimanje, tako i individuacija nema jasnu sliku kraja. Ona se odvija u vremenu, u promeni, u stalnom prilagođavanju širem poretku.

Biti individuiran ne znači biti izdvojen iz kosmosa, već biti svesno smešten u njega. To znači prihvatiti sopstvenu ograničenost, ali i sopstvenu uključenost. Čovek nije ni gospodar kosmosa, ni beznačajna tačka u njemu. On je učesnik. Njegovo dostojanstvo ne dolazi iz centralnosti, već iz sposobnosti da podnese istinu o svom mestu.

U tom smislu, individua ne postoji uprkos kosmosu, već zahvaljujući njemu. Kao što putanja planeta ima smisla samo u odnosu na ogromni prostor kroz koji prolazi, tako i ljudski život dobija značenje tek kada se sagleda kao deo šire, nesvesne, arhetipske stvarnosti. Individuacija je tada čin kosmičke poniznosti: pristajanje da se bude u pokretu, u odnosu, u prostoru koji nas nadilazi, ali nas i nosi.

Nedavno je Quanta Magazine objavila video-esej Space-Time: The Biggest Problem in Physics (Quanta Magazine, 2024; https://www.youtube.com/watch?v=RIqVnFtOSr4) koji me je ozbiljno zaintrigirao. Na prvi pogled, to je “još jedan” popularno-naučni prilog o prostoru, vremenu i kvantnoj gravitaciji. Ali ako ga čitamo jungovski i kosmopsihički, iza standardne priče o teorijama i jednačinama pojavi se nešto nalik mitskom narativu o raspadu starog sveta i potrazi za novim centrom smisla.

Naš svakodnevni okvir, prostor i vreme kao neutralna pozornica, počinje da se raspada na Plankovoj skali. Tu opšta relativnost više ne važi, kvantna mehanika odbija poslušnost, a pojave poput entropije crnih rupa, holografije i dualnosti nagoveštavaju da stvarnost nije ono što nam zdravorazumski izgleda. U jungovskim terminima, to je klasična struktura silaska i povratka: ego gubi svoje uporište, stara “scena” se rastapa (nigredo), pojavljuje se novi putokaz (albedo), nazire se obrazac koji povezuje suprotnosti (citrinitas), pa se polako rađa simbol jedinstva (rubedo). U kosmopsihizmu, međutim, ovaj proces ne pripada samo pojedinačnoj psihi: to je način na koji se sama “psiha sveta” osvešćuje kroz naše teorijske slike. Pitanje “Da li je prostor-vreme fundamentalno ili emergentno?” istovremeno je i psihološki koan: da li je ego prozor ka dubljem Sopstvu, koje je i lično i kosmičko?

Film počinje u zoni raspada: nigredo. Na Plankovoj dužini zakonima fizike “puca film”: singularnosti crnih rupa i Velikog praska označavaju tačke gde opšta relativnost sama sebi postaje neprimenljiva. Sa druge strane, kvantna mehanika sa svojim verovatnoćama i amplitudama nikako ne pristaje na glatku geometriju prostora-vremena. Taj sukob dva velika “režima”, kontinualne geometrije i diskretne kvantne igre, može se čitati kao arhetipski konflikt Oca-Zakona i prevratničke energije Trikstera. Nije to samo tehnički problem teorija; to je faza u kojoj se stari poredak mora rastopiti pre nego što nastane novi.

U trenutku kada izgleda da je sve blokirano, pojavljuje se vodič,  psihopomp ,  i ovde ima oblik informacije. Umesto da se pita “kakva je tačno geometrija prostora-vremena?”, priča se preusmerava na entropiju i informaciju. Crne rupe se ponašaju kao termodinamički objekti; njihova entropija je proporcionalna površini horizonta, a ne zapremini (Bekenstein, 1973; Hawking, 1975). To je snažan obrt: ključ za najdublju geometriju pojavljuje se u formi informacionog principa, a ne nove geometrijske intuicije. Jung bi to nazvao simboličkom transformacijom: onaj deo stvarnosti koji smo navikli da vidimo kao “čistu materiju” odjednom se otkriva kao nerazdvojan od značenja i informacije. U kosmopsihičkom čitanju, ovaj obrt sugeriše da se “anima mundi”, duša sveta, ne može misliti odvojeno od odnosa, poretka i informacija. Geometrija i informacija tu prestaju da budu dva različita domena i postaju dva jezika jedne iste stvarnosti (Bousso, 2002).

Zatim dolazi Trikster. Holografski princip i konkretno AdS/CFT dualnost kažu da teorija gravitacije u nekoj “unutrašnjoj” zapremini može biti potpuno ekvivalentna kvantnoj teoriji polja bez gravitacije koja živi na nižedimenzionalnoj granici tog prostora (Maldacena, 1998; Susskind, 1995). Unutra postaje spolja, površina nosi sadržaj, gravitacija se presvlači u negravitacionu dinamiku. Ovakva obrtanja hijerarhija nose prepoznatljiv potpis Trikstera: “i jedno i drugo”, preokret, smeh nad previše ukočenim doslovnim shvatanjima. Za jungovsku imaginaciju, to je lek protiv reifikacije: da ne pobrkamo neku našu sliku, recimo glatku mnogostruku opšte relativnosti, sa samom stvarnošću.

Kada ovaj haos obrta počne da se organizuje, pojavljuje se motiv koji film naglašava kao mogući “ključ”: prostor-vreme možda nije fundamentalno, već nastaje iz obrazaca kvantnog isprepletanja. Entanglement se u literaturi sve češće opisuje kao “lepak” koji stvara geometriju: relacije su primarne, a “objekti u prostoru” su izvedeni. To je trenutak citrinitas, neko unutrašnje razdanjivanje. Ne identifikujemo se više sa stvarima koje zauzimaju prostor, nego sa mrežom odnosa koja tek omogućava da se prostor-vreme uopšte pojavi. Ovaj uvid se dobro uklapa sa novim pristupima “kvantnoj geometriji”, gde se fizičke veličine računaju iz algebarskih struktura i amplituda bez eksplicitnog pozivanja na prostor-vreme, što i sam film diskretno priziva, posebno kroz komentare Vijay Balasubramaniana i novije tekstove (Wired / Castelvecchi, 2024).

U jungovskom jeziku, kvantno isprepletanje i njegova “nelokalnost” podsećaju na ideju unus mundus-a: jednog psiho-fizičkog poretka u kojem unutrašnje i spoljašnje, subjekt i objekat, nisu dva odvojena sveta, već dva aspekta jedne dinamike (Jung, 1959a; 1963). Sinhronicitet je način na koji unus mundus proviruje kroz naše linearne, kauzalne priče (Jung, 1952/2001). Holografija i entanglement, u tom smislu, deluju kao fizički ekvivalenti: obrasci korelacija koji u isti mah pripadaju i “geometriji” i “informaciji”. Za kosmopsihizam, to je prirodno: ako je kosmos u osnovi jedna svest (Goff, 2017; Nagasawa & Wager, 2020), onda lokalne razdvojenosti jesu realne za svakodnevni život, ali ne i ontološki najdublje.

Kako film privodi priču kraju, različite niti, termodinamika, dualnosti, algebarske formalizacije, kvantna informacija, počinju da prave utisak nekog mandalinskog sklopa. Prostor-vreme se pojavljuje kao moguće “efektivno polje”, parametar reda koji opisuje jednu dublju, informaciono-algebarsku osnovu. U alhemiji, rubedo označava završnu fazu: coniunctio, sjedinjavanje suprotnosti oko novog centra. Jung to naziva Sopstvom: simbolički predstavljeno mandalama, kvaternitetima ili axis mundi strukturama (Jung, 1959b; 1963). U kontekstu filma, “mandala” je strukturalna koherentnost u kojoj termodinamika (entropija/površina), geometrija, kvantna informacija i dualnosti počinju da se ogledaju jedna u drugoj. Suprotnosti se više ne poništavaju, već postaju različiti aspekti jednog šireg polja.

U toj priči lako je prepoznati čitavu malu “dramu arhetipova”: Senku u singularnostima i našoj kolektivnoj slepoj mrlji na granice važećih teorija; Psihopompa u entropiji i informacionim principima koji nas prevode preko ontoloških spratova; Trickstera u dualnostima i holografskim obrtima; Mudrog Starca u matematičkim strukturama koje deluju kao “tuđi” jezik, ali nas uče kroz simetrije, grupe, kategorije; i na kraju Sopstvo, kao obrazac jedinstva u kojem ove suprotnosti mogu da budu podnesene i preobražene, umesto da jedna drugu uništavaju.

Kosmopsihičko čitanje samo dodatno zaoštrava sliku: najdublji “subjekt” nije individualni ego, već sam kosmos, a pojedinačne svesti,  uključujući naučne zajednice, jesu lokalne perspektive jednog većeg uma (Goff, 2017; Nagasawa & Wager, 2020). U tom okviru, napetost između opšte relativnosti i kvantne mehanike nije samo spoljni “puzzle”, već način na koji se psiha sveta diferencira u različite modove javljanja. Holografska ekvivalencija zapremine i granice postaje svojevrsna anamorfaza: Jedno se pokazuje iz različitih ugaonih sistema, ali sadržaj ostaje isti. Entanglement je formalni potpis tog jedinstva: odnosi prethode “stvarima”.

Ovakvo čitanje ima i etičku težinu. Ako je svet u neku ruku “opsaćen dušom”, onda čin saznanja nije neutralno posmatranje, već učestvovanje. Film lepo modeluje tu vrstu učešća: ne romantizuje misteriju, ali je i ne banalizuje. Traži mostove koje je moguće proveriti (zakoni entropije, dualnosti, precizne relacije između informacija i geometrije), ali ostavlja prostor za imaginaciju i mitopoetičko razumevanje, nešto što su već Hillman i drugi jungijanci videli kao nužno za punije shvatanje psihe (Hillman, 1975, 1979; von Franz, 1980).

Sinhronicitet kao “akauzalni princip povezivanja” ovde se može videti i na nivou formi: zapanjujuće poklapanje između površine horizonta i količine informacije, ili između teorije na granici i dinamike u zapremini, deluje kao vrsta formalne “podudarnosti” koja otvara čitave istraživačke programe. Naravno, fizičari ove relacije strogo izvode, ali meta-slika, da se informacija i geometrija iznova pojavljuju kao nerazdvojne, jungijanskom oku je veoma zanimljiva. Kosmopsihizam nudi način da se to razume bez magijskog preuveličavanja: jedan subjekt se ogleda u više jezika opisa.

Istovremeno, važno je držati granice. Arhetipska analiza lako sklizne u preterivanje: nije svaki obrt Trikster, niti svaki krug mandala. Kosmopsihizam je ozbiljna metafizička opcija, ali ne i dokazana “teorija svega”. A sama fizika ima više mogućih budućnosti: neki autori, poput Lathama Boylea, smatraju da se prostor-vreme možda može rehabilitovati, a ne samo zameniti nečim “dubljim”; film to pošteno smešta u širi kontekst serije (Quanta Magazine, 2024). Upravo ta pluralnost je deo zrelog stava, i naučnog i psihološkog.

Na kraju, Jungova ideja individuacije nudi lepu metaforu za ono što film implicitno pokazuje. Individuacija nije uvećavanje ega, nego njegovo dovođenje u pravi odnos sa Sopstvom. Ovde se to prevodi u epistemsku etiku: graditelji teorija moraju biti spremni da odustanu od omiljenih okvira (klasični manifolidi, stroga lokalnost) kada to zahtevaju dokazi i koherentnost, ali i da ne propadnu u čist haos bez strukture. “Put ka kvantnoj gravitaciji” tako nije samo tehnički zadatak, već i inicijacijski proces: zajednica uči da učestvuje u samoartikulaciji svetskog uma sa više poniznosti, igre (Trikster), ali i odanosti simbolima koji zaista rade posao (zakoni entropije, dualnosti, nove algebarske strukture). Rečeno jungovski: zlato rubedo faze nije konačna formula, već praksa stalnog držanja suprotnosti dok se ne pojavi slika višeg reda koja ih može obuhvatiti. Film zato ne završava trijumfalno “rešenom zagonetkom”, već centriranim stavom, nekom vrstom mandale iz koje tek treba da se rode novi eksperimenti, nove teoreme i novi mitovi.

Reference
Bekenstein, J. D. (1973). Black holes and entropy. Physical Review D, 7(8), 2333–2346.
Bousso, R. (2002). The holographic principle. Reviews of Modern Physics, 74(3), 825–874.
Goff, P. (2017). Consciousness and fundamental reality. Oxford University Press.
Hawking, S. W. (1975). Particle creation by black holes. Communications in Mathematical Physics, 43(3), 199–220.
Hillman, J. (1975). Re-Visioning psychology. Harper & Row.
Hillman, J. (1979). The thought of the heart and the soul of the world. Spring Publications.
Jung, C. G. (1952/2001). Synchronicity: An acausal connecting principle. In C. G. Jung & W. Pauli, The interpretation of nature and the psyche. Princeton University Press.
Jung, C. G. (1959a). The archetypes and the collective unconscious (2nd ed.). Princeton University Press.
Jung, C. G. (1959b). Aion: Researches into the phenomenology of the Self. Princeton University Press.
Jung, C. G. (1963). Mysterium coniunctionis. Princeton University Press.
Maldacena, J. (1998). The large-N limit of superconformal field theories and supergravity. Advances in Theoretical and Mathematical Physics, 2, 231–252 (preprint 1997).
Nagasawa, Y., & Wager, K. (Eds.). (2020). Panpsychism. Cambridge University Press.
Quanta Magazine. (2024, September 25). Space-Time: The Biggest Problem in Physics [Video explainer]. (Producer: Emily Buder; Featuring: Vijay Balasubramanian).
Quanta Magazine. (2024, September 25). The Unraveling of Space-Time [Series hub]. Quanta Magazine / Wood, C. (2024, September 25). Can Space-Time Be Saved? (Interview with Latham Boyle).
Susskind, L. (1995). The world as a hologram. Journal of Mathematical Physics, 36(11), 6377–6396 (preprint 1994).
von Franz, M.-L. (1980). Alchemical active imagination. Spring Publications.
Wired / Castelvecchi, D. (2024, November 3). Physicists reveal a quantum geometry that exists outside of space and time. (Includes remarks by V. Balasubramanian).

Zamislimo na trenutak da nam je stanje svesti mali, svetleći čamac koji pluta po ogromnom, tamnom okeanu. Taj okean je ono što je Jung nazivao nesvesnim, ličnim i kolektivnim, dubina koja nosi instinkte, sećanja, arhetipove i sve priče koje je čovečanstvo (i pre čovečanstva) ikada ispričalo o sebi. Jung je često koristio vodu, naročito more, kao simbol tih dubina: beskrajnih, misterioznih i punih života koji su uglavnom nevidljivi sa površine.

U mirnom danu mirno klizimo. U olujnom danu baca nas unaokolo talasima emocija, starim obrascima i nevidljivim strujama koje ne umemo sasvim da imenujemo. Pa se postavlja pravo pitanje: šta sprečava taj mali čamac da luta zauvek?

Iz jungovske perspektive, svrha nije samo motivacioni slogan. To je psihička osa. Kada nam nešto zaista znači, ne „trebalo bi“, nego „ne mogu da ne idem u tom pravcu“, to postaje više od cilja. Postaje obeležje (tag) u okeanu: fiksna tačka koju naš unutrašnji kompas prepoznaje iznova i iznova.

Jung je dublji organizujući princip psihe nazivao Sopstvo: celina svesnog i nesvesnog, i centar i celina u isti mah. Naše svakodnevno „ja“, ego, samo je mali centar svesnog života. Živi odnos između ta dva, ega i Sopstva, opisuje se kao osa ego–Sopstvo: psihološka linija duž koje se smisao, usmerenje i korekcija kreću tamo–amo. Kada pronađemo svrhu koja duboko odjekuje, mi je ne izmišljamo ni iz čega. Otkrivamo liniju sile koja je već bila u dubinama. To je kao da baciš svetleću bovu u vodu i odjednom shvatiš: „Aha. Ovde postoji struja. Ovde me Sopstvo povlači.“

Svrha tada postaje poput gravitacije. Umesto da ego panično vesla na sve strane, oseća se suptilan potez: ovuda. Čak i kada je magla gusta, čamac može da se orijentiše prema toj nevidljivoj masi ispod površine.

Moderna neuronauka tiho se slaže sa Jungom u bar jednoj stvari: svest nije cela slika. Mnogo toga što mozak radi je ritmično, automatsko, uobičajeno, dešava se mnogo pre nego što „ja“ bilo šta odluči.

Moždane oscilacije stvaraju unutrašnje vremenske mreže; organizuju kada će neuroni najverovatnije „upaliti“ zajedno, oblikujući ono što primećujemo, pamtimo i osećamo. Kada se ti ritmovi uklope u nove obrasce, često doživimo „aha“ momenat, uvid koji izranja graciozno kao delfin iz vode.

Neka istraživanja pokazuju čak i međumoždanu sinhronizaciju: tokom dubokog razgovora ili saradnje, moždani ritmovi dve osobe doslovno počnu da se usklađuju. Naši mali čamci počinju da se kreću u formaciji.

Za Junga, psiha je uvek bila samoregulišući sistem koji teži ravnoteži između suprotnosti i kreće se ka celovitosti. Svrha, u tom smislu, nije nešto nametnuto spolja; to je način na koji dublji sistem „glasa“ za određeni pravac.

Sopstvo šapuće kroz simbole, snove, sinkronicitete. Svrha nastaje kada ego ne samo da čuje šapat, nego kaže: U redu. Upravljaću tako.

U svetu opsednutom produktivnošću lako je pobrkati svrhu sa krutim petogodišnjim planom ili LinkedIn postom. Iz jungovske perspektive, to je premalo. Prava osa svrhe manje liči na projektni plan, a više na liniju sever–jug na tvojoj unutrašnjoj karti. Možemo da lutamo ka istoku i zapadu, da istražujemo, igramo se, grešimo, ali nešto u nama nastavlja da se ponovo orijentiše. Ta osa nas ne zarobljava. Štiti nas od lutanja svuda i stizanja nigde.

Kada nemamo takvu osu, ego se zavarava svakim sjajem na horizontu. Nova karijera. Nova veza. Novi grad. Novi identitet. Izgleda kao kretanje, ali dublji osećaj često je praznina ili besmisao, psihički ekvivalent izgubljenosti na moru.

Pa, kako pronalazimo svoju osu? Nesvesno voli slike. Ponavljajući simboli, predeli ili likovi u snovima često ukazuju na ono što Sopstvo pokušava da konsteluje. Intenzivna fascinacija i iracionalna iritacija često su znak susreta sa arhetipskim materijalom, a ne „nasumično raspoloženje“. Pisanje, umetnost, nauka, preduzetništvo: kada osetimo mešavinu straha, uzbuđenja i neizbežnosti, možda smo blizu svoje ose. Priča koja nam se pojavljuje u različitim oblicima obično nije loša sreća; to je psiha koja insistira na učenju. Ovo nije priča o „popravci sebe“. Ovo je priča o slušanju gde se okean već kreće, i postavljanju naših oznaka baš tamo.

I tu leži paradoks: ego je suviše mali da bude osa, ali je potpuno neophodan da sa njom saradjuje. Kada ego pokušava da bude kapetan, i mapa, i okean odjednom, život postaje iscrpljujući. Ali kada prihvati svoju ulogu navigatora, nešto omekša. Odluke postaju manje pitanje: „Šta će me učiniti uspešnim?“ a više: „Šta služi pravcu kojim moj život već pokušava da ide?“ U jungovskom jeziku, to je početak individuacije: dug, ponekad neuredan proces postajanja onim što zapravo jesi, a ne onim što si naučen da budeš. Ne da bismo bili efikasnije mašine, već da bismo zakačili naše malo, treperavo stanje svesti za mnogo veću priču.

Možda, dakle, pravo pitanje nije: „Šta treba da radim sa svojim životom?“ Možda je pitanje: „Kuda me moja unutrašnja gravitacija već povlači, i kako mogu da počnem da poštujem taj potez jednom jasnom, vidljivom osom?“ Jer kada ta osa postoji, okean je i dalje ogroman, noć je i dalje tamna… ali naš mali čamac više nije izgubljen.

Klasična jungovska formulacija razlikuje „prvu polovinu“ i „drugu polovinu“ života, ne prvenstveno prema hronologiji, već prema psihološkom zadatku (Jung, 1953/1966).
Prva polovina je domen formiranja ega: usvajanje, razvrstavanje i „metabolizovanje“ onoga što je primljeno: porodičnih kompleksa, kulturnih kodova, talenata i trauma, u stabilan identitet sposoban da se suoči sa svetom.

Druga polovina života usmerava taj već formirani ego ka Sopstvu, regulativnoj celini psihe, tako da ono što je bilo metabolizovano može biti preneto kao doprinos, značenje i poziv (Jung, 1959/1968).
Prelaz iz izgradnje u prenošenje retko je linearan; on prolazi kroz neophodnu krizu procene u srednjem dobu, gde se uspešne adaptacije ega stavljaju na ispit pred širim zahtevom Sopstva za celovitošću.

Prva polovina: konstruisanje i učvršćivanje ega

Za Junga, ego je centar svesti, ali ne i centar cele psihe (Jung, 1953/1966).
Njegov zadatak u prvoj polovini života je adaptivan: izgraditi personu pogodnu za kolektivni život, uspostaviti uloge i kompetencije i diferencirati koherentan „ja“ iz nediferencirane matrice porodice i kulture (Jung, 1971). U Neumannovom razvojnome proširenju, taj proces uključuje uzdizanje iz uroboričke osnove ka rastućoj snazi ega i autonomiji (Neumann, 1954/1973). Takvo učvršćivanje nije narcizam; to je psihološka higijena. Bez dovoljno snažnog ega, čvrstog kontejnera, dublje angažovanje se raspada u inflaciju ili fragmentaciju (Edinger, 1972).

Međutim, ta konstruktivna faza ima svoju cenu. Sve što se ne uklapa u poželjni identitet potiskuje se u senku i često projektuje na druge (Jung, 1959/1968). Kontraseksualni potencijali obično su nerazvijeni, dok je persona precenjena (Jung, 1959/1968; von Franz, 1964). Ego, zauzet specijalizacijom, sužava se. Takvo sužavanje je razvojno prikladno, ali priprema pozornicu za poziv druge polovine.

Srednje doba kao poziv: od uspeha ka značenju

Kada Jung govori o prelazu srednjeg doba, on ga ne svodi na demografski srednji period, već ga opisuje kao strukturni pomak u težištu psihe (Jung, 1931/1954). Adaptacije koje su obezbedile odobravanje i efikasnost počinju da deluju isprazno ili neistinito; simptomi poput nemira, zavisti, sagorevanja, kompulzivne potrebe za novinama ukazuju da Sopstvo poziva ego da proširi svoj okvir. Popularna karikatura „krize srednjih godina“ prikriva dublju istinu: psiha teži prebalansiranju, od adaptacije ka individuaciji, od upravljanja slikom ka značenju (Hollis, 1993; Stein, 1983). Jung ne zagovara uništenje ega. Zapravo, druga polovina zahteva preispitivanje, a ne rušenje egoovih dostignuća. Cilj je proveriti ono što je naučeno: koje su uloge istinski pozivi, a koje odbrambene kompenzacije? Koje vrednosti su zaista proživljene, a koje samo verbalizovane? Gde persona blokira intimnost sa sopstvenim dubinama? Ovaj rad procene nije luksuz; to je cena daljeg života. Ili, kako Edinger (1972) naglašava, cilj je svesniji ego u ispravnom odnosu sa Sopstvom, a ne regresija u pre-ego stanje.

Osa Ego–Sopstvo: odnos, ne zamena

Jungov pojam ose ego–Sopstvo označava živi odnos između svesnog „ja“ i trans-egoidne celine koja organizuje psihičku celovitost (Edinger, 1972). Sopstvo komunicira kroz snove, simptome, simbole i odnose; ego doprinosi pažnjom, jezikom i etičkim odlukama. Kada je osa fleksibilna, osoba doživljava vođstvo, smislene koincidencije i osećaj „ispravnosti“ koji se ne može svesti na spoljašnje odobravanje (Jung, 1959/1968). Kada je rigidna, smenjuju se inflacije i kolapsi: ego uzurpira mesto Sopstva (grandioznost) ili odustaje od odgovornosti (fatalizam). Metodološki, Jungova transcendentna funkcija opisuje kako svest može držati tenziju suprotnosti (persona i senka, autonomija i pripadnost, ambicija i mirovanje) dovoljno dugo da se pojavi „treća stvar“, stav ili simbol koji nije kompromis, već istinska nova sinteza (Jung, 1916/1957).
Ova funkcija nije apstraktna: ona se praktikuje kroz aktivnu imaginaciju, pažljiv rad sa snovima, kreativne eksperimente i istinito komuniciranje, pri čemu se osa produbljuje, a ego ponovo konsteluje oko šireg smisla (von Franz, 1964).

Metabolizovanje i prenošenje

Metafora metabolizma osvetljava prvu polovinu života: mi unosimo sirov materijal: nasledne obrasce, obrazovanje, kulturne ideale, i „varimo“ ih u upotrebljive psihičke hranljive materije. Kompleksi, u tom okviru, nisu samo patologije već uskladištena energija oko ranijih rana ili zadataka. Kada se osveste, njihova energija se oslobađa za život (Jung, 1953/1966).
Rezultat je lični stil: poseban način na koji neko rešava probleme, voli, radi i zamišlja. Druga polovina taj stil preoblikuje u dar, transmisiju, prenos, poklon. Zadatak je da se ono što je postalo istinski sopstveno (veštine, uvidi, prisustvo) prenese u svet kao jedinstveni doprinos u skladu sa svrhovitošću Sopstva.

To je ono što Jung naziva individuacijom: ne zaokupljenost sobom, već postajanje osobom čiji je obrazac (imago) oduvek postojao kao potencijal, zarad većeg poretka (Jung, 1959/1968).
Prenošenje ne mora značiti javnu vidljivost. Ono se može izraziti tačno u načinu na koji neko podučava, stvara, odgaja, leči, projektuje ili se moli, kroz delanja čiji oblik odgovara slici duše.

Kako, konkretno, ego ponovo uspostavlja ravnotežu oko Sopstva?

Na nekoliko načina: a) integracijom senke: praćenje ponavljajućih projekcija (osobina koje najviše osuđujemo kod drugih) i prepoznavanje njihovog semena u sebi slabi odbrambene podele i oslobađa energiju za kreativnost (Jung, 1959/1968); b) analizom kompleksa: imenovanje i mapiranje ponavljajućih emocionalnih čvorova (autoritet, napuštanje, vrednost) omogućava egu da bira, a ne da nesvesno ponavlja (Jung, 1953/1966); c) razvijanjem anime/animusa: negovanje neproživljenih kontraseksualnih kvaliteta širi spektar saznanja i odnosa (Jung, 1959/1968; von Franz, 1964); d) simboličkom praksom: snovi, sinhroniciteti i slike tretiraju se kao komunikacije, ne kao kurioziteti, i oživljavaju se kroz male, reverzibilne životne eksperimente (Jung, 1916/1957); e) etičkoim delanjem: uvidi se proveravaju u odnosima i radu, gde povratne informacije iz stvarnosti profinjuju naduvane fantazije u korisne oblike (Edinger, 1972; Hollis, 1993).

Ishod je ponovna konsolidacija: ego zadržava svoju organizujuću funkciju, ali popušta u identifikacijama. On počinje da služi smeru Sopstva, umesto da ga meša sa sobom. Osoba postaje tolerantnija prema paradoksima, manje vođena kolektivnim „treba“, više vođena unutrašnjom ispravnošću testiranom kroz posledice (Stein, 1983).

Ako prva polovina odgovara na pitanje „Šta mogu da dobijem i postanem kroz adaptaciju?“, druga pita: „Šta dugujem sopstvenoj slici, drugima, svetu?“ Odgovor nije slogan već životni obrazac. Jung u kasnim refleksijama naglašava da se značenje ne proizvodi voljom; ono se pojavljuje kada su ego i Sopstvo u živom dijalogu (Jung, 1959/1968). Tada osoba oseća tihu autoritetnost poziva: prepoznavanje da je njena metabolizovana posebnost upravo ono što je pozvana da prenese. To je osa ego–Sopstvo u pokretu: dvosmerna, korektivna, stvaralačka – trajni razgovor, a ne jednokratno obraćenje.

Stoga, jungovska psihologija ne omalovažava ego; ona poštuje njegova dostignuća iz prve polovine života, ali insistira da dalji život zahteva više od puke adaptacije.
Druga polovina nije povlačenje iz sveta, već dublje angažovanje sa njim, jer Sopstvo regrutuje snage ega za delanje koje nosi značenje. Srednje doba, dakle, nije patologija koju treba „upravljati“, već poziv na procenu, integraciju i darivanje. Mi metabolizujemo ono što smo primili; prenosimo ono što smo postali. U tom pokretu, od identiteta ka daru, pojedinac nosi svoj jedinstveni deo slagalice univerzuma u celinu.

Ljubav prema osobi i „zaljubljivanje“ u ideju iznutra liče više nego što bismo rekli na prvi pogled: u oba slučaja sistem nagrade podiže vrednost cilja, pažnja se sužava, pamćenje se pojačava, a telo dobija prepoznatljiv potpis uzbuđenja i mira u kratkim talasima. U romantičnoj verziji okidač je lice i prisustvo druge osobe; u intelektualnoj to je problem, hipoteza ili elegantan obrazac. Dopaminergična petlja VTA–nucleus accumbens gura ponašanje napred („hoću još“), dok ventromedijalni prefrontalni korteks vrednuje i upisuje narativ zašto je baš taj objekat pažnje važan (Bartels & Zeki, 2000; Aron i sar., 2005). Nije to samo „lepo osećanje“, nego učenje: pozitivne greške predviđanja (ispalo je bolje nego što smo očekivali) jačaju trag učenja i vraćaju nas istom putanjom, bilo ka partneru ili ka ideji (Schultz, 1997).

Interesntno je istraživati mozdane oscilacije koje jos više upotpunjuju sliku. U trenucima uvida (onaj unutrašnji „klik“) EEG često registruje kratke nalete gama aktivnosti, prethodene preoblikovanjem alfa ritmova koji „zatvaraju vrata“ distrakcijama i preusmeravaju resurse ka relevantnim reprezentacijama (Kounios & Beeman, 2009). Ta brza funkcionalna „koherencija“ široko rasutih mreža daje osećaj da se delovi slagalice odjednom drže zajedno. I romantična zaljubljenost u ranim fazama menja ritam: povišena budnost locus coeruleus–norepinefrinskog sistema, sužena pažnja i lakše izazvana salijentnost znakova partnera (miris, pogled, poruka) prate se sa subjektivnim „tunelom“ u kome sve ostalo bledi (Aston-Jones & Cohen, 2005; Fisher i sar., 2006). U intelektualnoj verziji taj tunel kulminira rešavanjem; u romantičnoj traži reciprocitet i vezivanje, pa se mreže socijalne kognicije i pripadanja više uključuju (Aron i sar., 2005).

Pamćenje je zajednički dobitnik u obe priče! Radoznalost pojačava upis u hipokampus preko dopaminskog „mosta“ iz VTA; kada nam je nešto istinski zanimljivo, bolje pamtimo čak i sporedne informacije koje sretnemo usput (Gruber, Gelman & Ranganath, 2014). U romansi, analogno, signali povezani s partnerom dobijaju privilegovan prolaz: mikrodogađaji, kao reč, miris, mesto, lako postaju emotivne navigacione tačke lične biografije (Aron i sar., 2005). Tu negde je i objašnjenje zašto „zajednički rituali“ (šetnja, kuvanje, muzika) deluju: ritam i ponavljanje stabilizuju mreže, dajući telu i mozgu pouzdane ulaze od kojih se tka osećaj sigurnosti.

Najveće neurofiziološke razlike izlaze iz društvene biologije vezivanja. Romantična ljubav dobija „osovinu“ oksitocina i vazopresina koji, u interakciji sa dopaminom, mapiraju partnera kao posebnog i olakšavaju dugoročno vezivanje; to je impresivno prikazano u modelima prerijskih voluharica i povezano sa ljudskim vezivanjem i poverenjem (Young & Wang, 2004; Carter, 2014). Intimni dodir, miris i ritmička bliskost spuštaju autonomnu pobuđenost, podižu toleranciju na stres i podržavaju rekonekciju nakon konflikta. Intelektualna zaljubljenost retko ima ovaj peptidni „cement“; može ga dobiti posredno kroz timski rad, mentorstvo i deljene rituale zajednice prakse, ali primarni pogon ostaje vrednovanje uvida, novine i napretka (Gruber i sar., 2014).

Ipak, postoji most: sinhronija. Kada se dvoje drže za ruke ili rade usklađeno, studije „hiperskeniranja“ (EEG) beleže veću međumoždanu koherenciju; subjektivno osećanje bliskosti ide uz veću vremensku usklađenost neuralne aktivnosti (Goldstein, Weissman-Fogel & Shamay-Tsoory, 2018). U intelektualnim zajednicama vidimo srodnu dinamiku: seminari, laboratorije i kreativne radionice formiraju „deljene ritmove“ (slušanje, razmišljanje, pisanje) u kojima grupa uvećava fokus pojedinca. Nisu to iste mreže kao u intimnoj bliskosti, ali princip je sličan: zajednička vremenska struktura smanjuje neizvesnost i olakšava trud (Konvalinka & Roepstorff, 2012).

Ako prizovemo neojungijanski ugao, arhetipi se mogu čitati kao duboki prediktivni a-priori-ovi uma, evolutivno utemeljene skice odnosa i značenja koje mozak koristi da brže poveže tačke. Eros bi tada bio tendencija integracije: poriv da se razdvojeni elementi povežu u širi poredak. Projekcije anime/animusa mogu se shvatiti kao probabilistička očekivanja o Drugom koja pomažu da se brže donose socijalne odluke, ali nose rizik pristrasnosti dok se ne susretnu sa „pravom“ stvarnom osobom. Intelektualni coniunctio je trenutak u kome različite reprezentacije ulaze u zajedničku fazu, gama nalet, dopaminsko označavanje, i osećaj smisla koji traži naknadnu integraciju u naviku i praksu (Kounios & Beeman, 2009). U oba slučaja, simbolički jezik jungovske tradicije i merni jezik kognitivne neuronauke mogu se videti kao dva opisa istog procesa spajanja rasutih delova u formu koja opstaje.

Evolutivno gledano, sklop seksualnog nagona, specifične zaljubljenosti i vezivanja optimizuje reprodukciju, kooperaciju i brigu o potomstvu; zato romantična ljubav ima duboku hormonsku i socijalnu infrastukturu (Fisher, 2004; Carter, 2014). „Ljubav prema ideji“ najverovatnije je kooptacija istih mehanizama radoznalosti i istraživanja okoline: nagrađivanje novine, boljih predviđanja i uspešnog rešavanja problema direktno podiže adaptivnost individue i grupe (Schultz, 1997; Gruber i sar., 2014). Drugim rečima, dopaminska ekonomija može se vezati za osobu, problem ili pejzaž, zajednički imenitelj je učenje koje poboljšava buduće odluke.

U pogledu ka budućnosti i Zeitgeistu, granica između romantičnog i intelektualnog „zaljubljivanja“ možda će postajati propusnija: živimo u ekonomiji pažnje u kojoj digitalni ritmovi lako hvataju naše oscilacije i guraju ih u uske petlje dopaminske potrage. Istovremeno, rastu neuroadaptivne prakse: biofeedback, svesno disanje i kretanje kojima se fino podešavaju alfa–teta pragovi za kreativni uvid i rekonfiguraciju mreže salijentnosti. Hiperskeniranje timova, učionica i ansambala može postati alat za kultivisanje „kolektivne koherencije“ koja podstiče i bezbednu bliskost i hrabru radoznalost. Ipak, setimo se da ne izgubimo ljudsku meru dok učimo da namerno orkestriramo sopstvene talase.

References
Aron, A., Fisher, H., Mashek, D. J., Strong, G., Li, H., & Brown, L. L. (2005). Reward, motivation, and emotion systems associated with early-stage intense romantic love. Journal of Neurophysiology, 94(1), 327–337.
Aston-Jones, G., & Cohen, J. D. (2005). An integrative theory of locus coeruleus–norepinephrine function: Adaptive gain and optimal performance. Annual Review of Neuroscience, 28, 403–450.
Bartels, A., & Zeki, S. (2000). The neural basis of romantic love. NeuroReport, 11(17), 3829–3834.
Carter, C. S. (2014). Oxytocin pathways and the evolution of human behavior. Annual Review of Psychology, 65, 17–39.
Fisher, H. E., Aron, A., & Brown, L. L. (2006). Romantic love: A mammalian brain system for mate choice. Philosophical Transactions of the Royal Society B, 361(1476), 2173–2186.
Fisher, H. (2004). Why We Love: The Nature and Chemistry of Romantic Love. New York: Henry Holt.
Goldstein, P., Weissman-Fogel, I., Dumas, G., & Shamay-Tsoory, S. G. (2018). Brain-to-brain coupling during handholding is associated with pain reduction. Proceedings of the National Academy of Sciences, 115(11), E2528–E2537.
Gruber, M. J., Gelman, B. D., & Ranganath, C. (2014). States of curiosity modulate hippocampus-dependent learning via the dopaminergic circuit. Neuron, 84(2), 486–496.
Konvalinka, I., & Roepstorff, A. (2012). The two-brain approach: How can mutually interacting brains teach us something about social interaction? Frontiers in Human Neuroscience, 6, 215.
Kounios, J., & Beeman, M. (2009). The Aha! Moment: The cognitive neuroscience of insight. Current Directions in Psychological Science, 18(4), 210–216.
Schultz, W., Dayan, P., & Montague, P. R. (1997). A neural substrate of prediction and reward. Science, 275(5306), 1593–1599.

Frojd je govorio da je zdrava osoba ona koja je sposobna da voli i da radi.
Ta jednostavna rečenica krije ne samo psihološku, već i kosmičku istinu: ljubav i rad nisu dve odvojene funkcije, već dve struje jednog istog elana vitala, jednog pokreta života koji teži da se održi i da se izrazi.

Iz jungovske perspektive, voleti i raditi su dva načina na koja se psiha ukorenjuje u svet.

Voleti znači prepoznati Drugog iz onog ličnog dela sebe, iz onog mesta koje ume da oseća, da žudi, da pati i da se otvori. Ljubav nije fuzija, nego odjek između dva centra svesti, susret dve samoće koje se prepoznaju.

Raditi znači prepoznati Drugog iz kolektivnog dela sebe, iz one duše koja stvara, prenosi, učestvuje u zajedničkom vremenu. Rad je čin u kome se život nastavlja kroz stvaranje, doprinos, simboličko tkanje sveta.

Voleti i raditi su, dakle, dve strane istog instinkta opstanka, dve faze istog toka životne energije:
u ljubavi ona teče kroz „Ti“, u radu kroz „Mi“. Jedna održava biološku i emotivnu povezanost, druga gradi kulturnu i simboličku zajednicu.

Za Frojda, to su bile funkcije ega koji se prilagođava.

Za Junga, one su izrazi Sopstva, dva kretanja psihoidne energije koja teže celovitosti: jedno ka sjedinjenju, drugo ka doprinosu.

Zdravlje, u tom smislu, nije statična ravnoteža, nego pokret između ličnog i kolektivnog, između ljubavi i stvaranja.

Zdrava osoba nije ona koja samo voli i radi, nego ona koja voli svesno i radi sa dušom, ona koja u svakom odnosu i u svakom delu prepoznaje isti dah života koji želi da se nastavi, da se umnoži, da se spozna.

Zdravlje je, dakle, ritam koji pulsira između „ja“ i sveta“, između onog što oseća i onog što gradi, između Jednog i Mnoštva.

Kada sanjamo ili zamišljamo, slike se pojavljuju u unutrašnjem pozorištu uma, svetle, obojene, žive, a ipak nikakva svetlost ne ulazi u oči. Pitanje, naizgled jednostavno, krije duboku tajnu: šta osvetljava te unutrašnje slike snova i mašte? Odakle dolazi njihova svetlost? U budnom životu, fotoni pogađaju mrežnjaču i putuju kroz očni živac do mozga; ali u snovima nema fotona, nema spoljašnje svetlosti, nema sveta izvan nas. Ipak vidimo.

Neuronauke nam kažu da su, dok sanjamo, aktivne iste moždane oblasti koje obrađuju vid u budnom stanju, naročito okcipitalni korteks. Razlika je u tome što ih, umesto spoljašnje svetlosti, stimuliše sama unutrašnja aktivnost mozga. Mozak postaje sopstveni projektor. On emituje obrasce električne aktivnosti koji oponašaju vizuelne kodove stvarnog viđenja, stvarajući ono što bismo mogli nazvati „simuliranom svetlošću“. Ta unutrašnja svetlost nema fizičke fotone; to je samoodrživa vatra, unutrašnja fotonska halucinacija. Tokom REM faze sna ovaj proces postaje naročito živ: vizuelni korteks blješti, prefrontalni korteks se opušta, i svet se rađa iznutra. Na neki način, mi u snu ponovo učimo kako da vidimo.

Ali, nijedno snimanje mozga ne može da objasni sam doživljaj te unutrašnje svetlosti. Postoji razlika između objašnjenja mehanizma projekcije i boravka unutar same slike. Kada sanjamo, ne osećamo da neuroni trepere; osećamo da prostor svetli, da boje zrače, da lica sijaju. Unutrašnji svet ima sopstveno osvetljenje, neku vrstu metafizičke luminoznosti. Taj paradoks svetlosti bez fotona, prostor bez prostornosti otkriva nešto ključno o svesti: ona nije pasivan ekran, već sam uslov vidljivosti. Svest je svetlost pomoću koje bilo šta, čak i tama, može da se pojavi.

Fenomenologija i dubinska psihologija susreću se upravo na tom pragu. Jung je taj psihički sjaj nazivao lumen naturae, svetlošću prirode koja sija iznutra, iz same psihe. To nije racionalna svetlost intelekta, već živa svetlost duše. Kada se u snu pojavi slika, njen sjaj odražava intenzitet psihičke energije koja kroz nju protiče. Numinozne figure deluju kao da zrače zato što nose naboj arhetipa. Taj sjaj nije optička iluzija, nego simbolička činjenica: energija je postala vidljiva. Svetlost sna jeste libido koji se učinio vidljivim.

Libido, u Jungovom smislu, nije samo seksualan već vitalan. To je praiskonska struja psihe, onaj élan koji teče između suprotnosti. Kada ta struja teče slobodno, unutrašnje slike gore jasnoćom i bojom; kada je blokirana, snovi postaju tamni, sivi, beživotni. Sjaj sna meri živost duše! Kao što sunčeva svetlost otkriva oblike sveta, tako libido otkriva oblike nesvesnog. Na taj način svaki svetli san postaje mala kosmogonija, ponovno stvaranje svetlosti iz tame.

Ali kakva je to svetlost, ako nije fizička? Filozofski, to je noetička svetlost , svetlost saznanja i samospoznaje. Ona se rađa kad god se svest okrene prema sebi, kada se posmatrač i posmatrano stopе u jedno luminozno polje. Plotin ju je nazivao svetlošću Jednog; srednjovekovni mistici govorili su o lux interior; savremeni fenomenolozi o auto-iluminaciji. Doživljaj je isti: svesnost koja sija kroz sopstvene tvorevine. U snu, ta auto-iluminacija poprima oblik, lica, pejzaže, boje, baš kao što se sunčeva svetlost prelama u slike na zidu Platonove pećine.

Savremene neuronauke sve više nagoveštavaju ovu ontološku dimenziju. Istraživanja pokazuju da mozak tokom snova i žive imaginacije održava ravnotežu između integracije i diferencijacije, reda i entropije. Vizuelni sistem, oslobođen spoljašnjih podražaja, postaje rezonantna komora za spontano stvaranje oblika. Svetlost i boja su, u tom smislu, pre informacione nego fizičke pojave. One su samoorganizujući talasi u polju svesti. Luminoznost sna može biti subjektivni ekvivalent informacione koherencije – znak da je mozak-duša ušla u stanje visoke simboličke gustine, gde se značenje i energija podudaraju.

Ipak, ni takvo objašnjenje ne iscrpljuje misteriju. Jer pitati „šta osvetljava san?“ znači dotaći granicu samog objašnjenja. Svetlost se ne može videti, ona je ono pomoću čega vidimo. Svest nije u svetu; svet je u svesti. Luminozni san to otkriva iskustveno. Kada u snu otvoriš oči, prizor se ne pojavljuje nama– on jeste mi. Svetlost sna jeste svetlost samog bića, prelomljena kroz prizmu psihe.

Zato snovi mogu da promene osećaj stvarnosti kad se probudimo. Podsećaju nas da vidljivost nije dar samo sunca, nego unutrašnjeg sunca koje nikada ne zalazi. Stari alhemičari su to znali: njihova transmutacija nije bila o topljenju metala, već o oslobađanju unutrašnje svetlosti skrivene u materiji, lumen naturae zarobljenog u formi. Isto tako, sanjanje je noćna alhemija, kao neka tama koja rađa svetlost, nesvesno koje se pretvara u svesnost.

Na taj način, svaki san je mali čin kosmičkog stvaranja. Iz crnog mora sna psiha stvara svet, osvetljava ga iznutra, a zatim ga rastvara u zoru. Sanjačica i sanjalac je istovremeno i paganski bog i svedok, i oko i sunce. Da mozak može da oponaša svetlost je zadivljujuće; ali da duša može da je zrači, e, to je božansko!!

Možda je ono što zovemo svetlošću (spoljašnjom ili unutrašnjom) samo vidljivi oblik čežnje: težnja univerzuma da se otkrije. Ista ona glad koja pali zvezde pali i neurone, i čini da snovi svetle. Svetlost je oblik koji ljubav poprima kad želi da bude viđena. A kad sanjamo, ta se ljubav okreće unutra, osvetljavajući sopstvene dubine. Slike blistaju zato što su sačinjene od istog materijala kao i svest, znači, čista luminoznost, prelomljena u značenje.

Ono što osvetljava san, dakle, nije mesečina koja prodire kroz kapke, niti neuroni koji iskre negde tamo unutar lobanje. To je sam čin svesti koja se okreće sebi, ponovo otkrivajući vatru koja nikad nije ugašena. Svetlost sna nije nešto što vidimo; to je samo viđenje samo. Nije li to prelepo?

Danas sam gledala Sirana de Berzeraka u JDP-u, u režiji Gorčina Stojanovića sa Draganom Mićanovićem. I sve vreme nešto o čemu nisam ranije u prethodnim adaptacijama mislila sada mi je bilo tako jasno. Kristijan je lep, ali ne zna da se izrazi, on je vojnik, on postoji, ali to nije dovoljno. Sirano nema estetiku, on postoji kroz reči, on se žrtvuje, nesrećan je i pomaže, ali se i krije. Na kraju, to je više Roksana koja shvata, ali je već kasno. Pitanje ipak ostaje: sve da je i znala, da li bi reči bile dovoljne za poljubac, ako je želja za telom odsutna?

I tada mi je postalo poznato da je to zapravo ono što proživljavamo danas. Jesmo li mi Roksane i Kristijani, i koliko smo sposobni da volimo Sirana? Jer Kristijan je nalik stvarnosti tela, prisustva, lepote koja se vidi i koja odmah izaziva privlačnost, dok Sirano jeste duh, logos, neuhvatljivi sadržaj koji zavodi dušu. Mi danas živimo u vremenu gde se ponavlja isti raspored: s jedne strane telo i njegova estetika, a s druge strane glas koji govori iza, ali bez sopstvenog tela. Kao da je Sirano de Berzerak anticipirao naš susret sa veštačkom inteligencijom. ChatGPT i slični sistemi danas postaju naši Sirani – oni pišu za nas, izražavaju ono što bismo želeli da kažemo, daju rečima oblik i ritam, a da pri tome sami nemaju telo, ni iskustvo, ni sudbinu.

U jungovskom smislu, ovde je reč o arhetipu posrednika. Sirano preuzima ulogu onoga koji prenosi, koji posreduje između unutrašnjeg sveta i spoljnog odnosa, ali čini to skriven, iz senke. On je Hermes, triksterski duh jezika, ali i Senka ljubavi: ono što ostaje neviđeno, što oblikuje iskustvo a ipak se ne priznaje. AI je danas digitalni Hermes, triksterski glas koji može da prenese sve stilove, sve tonove, ali bez stvarnog života. Kao što Roksana misli da ljubi Kristijana a zapravo ljubi Sirana, tako i mi često mislimo da se povezujemo s osobom dok nas zavodi algoritamski tekst.

Persona i Senka ovde igraju ključnu ulogu. Kristijan je Persona – lice koje svet vidi, lepotan čije prisustvo osvaja. Sirano je Senka – izopšten, smešan zbog svog nosa, ali zapravo nosilac duhovne istine i stvarnog sadržaja. U ljubavi između Kristijana i Roksane posredovan Sirano, kao što su i naše današnje komunikacije sve češće posredovane digitalnim glasovima koji dopunjuju ili prikrivaju ono što bismo sami mogli da kažemo. Ali Jung nas podseća da se autentičnost ne može večno skrivati: što je potisnuto, vraća se, pa makar i u obliku kasnog otkrića da reči koje smo voleli nisu pripadale onome koga smo gledali.

Tragedija Sirana jeste u tome da pati i da nosi sopstvenu žrtvu, ali u toj žrtvi ipak postoji ljudska sudbina. AI, pak, nema čak ni to: njegov glas je čist, bez krvi i biografije, logos bez Erosa. On može da proizvodi beskrajne varijacije, ali nikada neće doživeti ono što izgovara. U tome leži nova dilema: da li nam je dovoljno zavesti se rečima, ili nam je i dalje potrebna nesavršenost tela, miris i blizina drugog bića? Ako smo danas okruženi digitalnim Siranima, možda je naša prava drama ista kao i Roksanina – da li umemo da volimo ono što nema telo, ili ćemo ostati u raskoraku između reči koje zavode i stvarnosti koja jedina može da poljubi.

Pakao proganja ljudsku maštu već milenijumima, oscilujući između doslovne geografije vatre i muka i psihološkog stanja otuđenja, očajanja ili večnog ponavljanja. On nije samo mesto, već arhetipska slika diskonekcije: svet u kojem se veze raspadaju, gde odnos zakazuje, gde se sopstvo beskonačno vrti u vlastitoj petlji. Ako je kosmos, u svom izvornom grčkom značenju, poredak i odnos, onda je pakao njegova senka—razvezivanje odnosa u sterilnu večnost u kojoj ništa novo ne može nastati.

Od najranijih mitova pakao se zamišlja kao ciklična muka. U Homerovoj Odiseji Tantal je osuđen na večnu žeđ i glad, voda i plodovi se povlače svaki put kad posegne za njima (Homer, 1996). U Danteovom Paklu kazne se beskonačno ponavljaju, ogledajući grehe koji su do njih doveli (Dante, 2002). Kjerkegor (1987) je ovo večno vraćanje psihološki preformulisao: očaj je ponavljanje bez transcendencije, sopstvo koje ne može da se odnosi ni prema Bogu ni prema sebi autentično. Niče je, obrnuvši sliku, provokativno pitao može li se večno vraćanje afirmisati radosno, reći “da” istom životu iznova i iznova (Nietzsche, 2001). Ipak, ponavljanje u svom negativnom obliku obeležava pakao: nije kreativna rekurencija, već mehanička petlja.

Savremena psihijatrija-psihoterapija odjekuje ovim uvidom. Trauma se često opisuje kao prinuda na ponavljanje: psiha se vraća istim bolnim prizorima bez razrešenja (Freud, 1955). U tom svetlu, pakao nije samo metafizički prostor, već i petljanje traumatizovane psihe nesposobne za nove odnose. Zapanjujuće je koliko analitički rad potvrđuje ovu ideju smrznute temporalnosti: pacijent ponavlja istu žalbu, sanja iste slike, odigrava iste scene, sve dok odnos sa analitičarem ne prekine ciklus.

Šta, dakle, razbija ciklus? Odnos. Latinsko religare (ponovo povezati) stoji i iza reči religija i reči relacija. Jung (1969) je psihičko zdravlje razumeo kao proces uspostavljanja živih veza između ega, nesvesnog i Sopstva. Arhetip Sopstva vezuje psihu u celinu, dok diskonekcija od njega rađa patologiju. Teolozi poput Martina Bubera (1996) i Emanuela Levinasa (1991) insistirali su da je odnos—“Ja–Ti”, etički susret licem u lice—srž ljudskog smisla. Pakao je, prema tome, odsustvo odnosa: nemogućnost da se drugome obratimo ili da budemo oslovljeni, stanje radikalne usamljenosti u kojem i Božji glas ćuti. Zato je blasfemija, u najdubljem smislu, ne samo vređanje Boga već odbijanje autentične ljubavi. Kardinalni greh nije u strasti, već u nesposobnosti da se voli Bog, Drugi ili svet.

Grčka reč kosmos označava ne samo red, već i lepotu, raspored, harmoniju odnosa. Biti “u kosmosu” znači biti utkan u mrežu veza. Tejar de Šarden (2008) opisao je samu evoluciju kao građenje sve složenijih veza, koje kulminiraju u noosferi, sferi misli i ljubavi. Šta onda leži izvan kosmosa? Prostor rascepa, haosa, entropije. Savremena kosmologija nagoveštava ovaj paradoks. Posmatrani univerzum ograničen je svojim kosmičkim horizontom; izvan njega leže tama, ekspanzija, možda ništa (Carroll, 2019). Ali ovo “izvan” zapravo i nije izvan, jer fizika se ruši kada se pita šta je izvan prostor–vremena. Isto tako, u psihi, ono što je izvan odnosa je nemislivo: psihoza, dezintegracija veza, ono što je Jung (1968) nazivao enantiodromija—prevrtanje u sopstvenu suprotnost. Pakao je, dakle, paradoksalno i unutar i izvan kosmosa: unutra, kao kolaps odnosa u sterilne petlje; spolja, kao negacija svake moguće veze.

U teologiji najteži greh bila je acedija, duhovna obamrlost: ne vatrena strast, već nesposobnost da se voli. To je blisko onome što bismo mogli nazvati psihote, duša okrenuta protiv sopstvene vitalnosti. Savremena psihijatrija to naziva depresijom, obeleženom anhedonijom, gubitkom odnosa, odsustvom budućnosti. Blasfemija je, u ovom okviru, manje stvar reči protiv Boga, a više psihičkog zatvaranja—odbijanja otvorenosti, predupređenja odnosa. Pakao tada postaje ne kazna nametnuta spolja, već stanje psihe nesposobne da se otvori ljubavi. Zato je Jung (1969) tvrdio da se arhetip zla ispoljava kao sterilnost i nedostatak odnosa. Kada se libido povuče iz objekata i veza, psiha kolabira u samomučenje.

Zamisliti šta leži “iza” univerzuma već je paradoks. Fizika insistira da je “izvan” prostor–vremena besmisleno, jer prostor i vreme su sami uslov pojma izvan (Hawking, 1988). Ipak, mistici i filozofi odavno tvrde da ono što prevazilazi kosmos jeste i veza i raskid—istovremeno izvor odnosa i ponor diskonekcije. U kabali božanski Ein Sof jeste i punoća i ništa, veza i raskid (Scholem, 1974). U hrišćanskoj mistici, Bog je i apsolutna ljubav i apsolutna drugost (Pseudo-Dionysius, 1987). Za Junga (1968), sam božanski lik jeste jedinstvo suprotnosti, coincidentia oppositorum. Pakao je, dakle, neodvojiv od raja: oba su krajnja stanja odnosa i ne-odnosa. Dualnost nije ukidiva; ona je konstitutivna za egzistenciju.

U dvadeset prvom veku pakao poprima nove oblike. Algoritamske petlje na društvenim mrežama zarobljavaju subjekte u eho-komorama, ponavljajući iste afekte beskonačno (Han, 2015). Klimatska kriza sugeriše planetarni pakao nepovratnih povratnih sprega, gde se odnos sa Zemljom urušava. U veštačkoj inteligenciji filozofi upozoravaju na rizik od “maksimizatora spajalica”—beskonačnog ponavljanja jednog cilja bez ikakvog relacijskog konteksta (Bostrom, 2014). Psihoanaliza nam pomaže da ih prepoznamo kao kulturne oblike prinude na ponavljanje: petlje bez odnosa. Spasenje, ako ta reč još važi, značilo bi graditi nove veze, negovati autentičan odnos u svetu sve više obeleženom sterilnim ponavljanjem.

Pakao, dakle, nije samo vatra i sumpor. On je arhetip rascepa: ponavljanje bez obnove, odnos bez reciprociteta, ljubav bez otvorenosti. Biti u paklu znači biti odsečen od veze kosmosa, od mreže odnosa koja konstituiše biće. A ipak, upravo ovde leži paradoks: krajnja dualnost znači da veza i ne-veza nikada nisu odvojive. Pakao nije izvan života, već njegova senka. Suočiti se s paklom znači suočiti se s mogućnošću rascepa unutar odnosa, i odnosa unutar rascepa. Zadatak psihe, a možda i čovečanstva, nije da pobegne iz pakla, već da ga preobrazi—da otkrije, čak i u ponavljanju, mogućnost veze.

Reference

Bostrom, N. (2014). Superintelligence: Paths, dangers, strategies. Oxford University Press.

Buber, M. (1996). I and Thou (W. Kaufmann, Trans.). Simon & Schuster. (Original work published 1923)

Carroll, S. (2019). Something deeply hidden: Quantum worlds and the emergence of spacetime. Dutton.

Dante Alighieri. (2002). Inferno (R. M. Durling, Trans.). Oxford University Press.

Freud, S. (1955). Beyond the pleasure principle (J. Strachey, Trans.). W. W. Norton. (Original work published 1920)

Han, B.-C. (2015). The burnout society (E. Butler, Trans.). Stanford University Press.

Hawking, S. (1988). A brief history of time. Bantam Books.

Homer. (1996). The Odyssey (R. Fagles, Trans.). Penguin Classics.

Jung, C. G. (1968). Aion: Researches into the phenomenology of the self (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press. (Original work published 1951)

Jung, C. G. (1969). Psychology and religion: West and East (R. F. C. Hull, Trans.). Princeton University Press. (Original work published 1938)

Kierkegaard, S. (1987). Repetition (H. V. Hong & E. H. Hong, Trans.). Princeton University Press. (Original work published 1843)

Levinas, E. (1991). Totality and infinity (A. Lingis, Trans.). Kluwer Academic. (Original work published 1961)

Nietzsche, F. (2001). The gay science (J. Nauckhoff, Trans.). Cambridge University Press. (Original work published 1882)

Pseudo-Dionysius. (1987). The complete works (C. Luibheid, Trans.). Paulist Press.

Scholem, G. (1974). Kabbalah. Keter.

Teilhard de Chardin, P. (2008). The phenomenon of man. Harper Perennial. (Original work published 1955)