PsyMultiverses

Već je jasno, sve sam Ja. I, onda, ima nekih inkarnacija koje prisvojimo, identifikujemo se sa njima i one nam se čine manje-više pravilnom opisom Nas. I, opet onda, ako se desi trauma, da se iskliznuti iz tog opisa.

PTSD je još jedan psihovremenski poremećaj. Ovde smo fizički, ali je um još uvek u onom trenutku, trenutku traume. Objedinjavajuće Ja, ono koje je puno potencijala za sve, ono ne probija granicu između ova dva iskazivanja Ja, jer su previše neusaglašena. To se vidi, naročito, u situacijama rata – posebno sam primetila u radu sa humanitarcima. Oni, najčešće, ulaze u ratove sa velikim iluzijama i ciljevima, sa idejom spašavanja Drigog, sveta, uspostavljanja harmonije. I, onda, desi se veliko bum, strašno sučeljavanje sa najbanalnijim i najmoćnijim od svih poriva – preživljavanjem. Nagon za nastavkom života, izbor, preispitivanje ličnih vrednosti, sve to čini ovaj posao na mnogim nivima, svesti i nesvesnog, teškim. U principu, svi poslovi koji su vezani direktno za smrt moraju da imaju u sebi neki sistem ravnoteže, nego crpljenje zivotne energije koje će izbalansirati svakodnevno posmatranje njenog gubljenja. I onaj koji dovoljno dugo postoji u ovom duplom svetu, onom na poslu i onom ličnom, mora da iskoristi razne svoje Persone da bi odvojio ta dva sveta na praktičnom nivou, a, opet, ostao ceo mentalno. Bilo kakav poremećaj od spolja preti da uznemiri ovu krhku ravnotežu. Dobra primer je novodošli, neiskusni kolega koji pristiže u ratnu zonu. On doživljava traumu i potrebna mu je empatija iskusnijih kolega, ali oni se ne usuđuju da je daju, jer bilo koje prisustvo empatije bi pogoršalo njihov ranjivi balans između dela koji je neustrašiv i praktičan i onaj krhki, unutrašnji koji se boji. On polako postaje kao oni što olakšava prihvatanje kolektivnog mehanizma odbrane, ali nije uvek to lako ostvarivo.

U situacijama ratnih i ostalih trauma koje ne vode ka vom paralelnom obitavanju ta dva dela, ostaje taj vremenski parazit, taj PTSD. Jedini način je da se radi na postepenom podsećanju na veliko, objedinjavajuće Ja kako bi se, polako, pronašlo mesto za sve. Isto tako, oni koji nemaju PTSD i koji su poprilično odvojili ta dva dela kako bi funkcionisali, jednom izlaze iz hronične traume ili rata. Kako se prilagoditi svetu u kome nema trauma? Kako prihvatiti svet bez ogromnih opasnosti? Opet, odgovor je isti, traženje Celokupnog Ja, ali posao je ovde veoma kompleksan, jer treba prihvatiti, oprostiti mehanizam odbrane koji je pomogao preživljavanje, ali koji se sada čini kao parazit u ne-traumatskom, ne-ratnom svetu.

Iz svega ovoga, savet bi bio raditi na velikom Ja pre odlaska u humanitarne misije i ratne zone, što zvuči dobro kada se ima vremena za promene i pripreme. Kada se nema, kada smo uvučeni u traumu, kada nam ona padne s neba u naš zivot, samo slediti intuiciju koja će najpre pomoći prezivljavanje, a onda prihvatiti da smo želeli da preživimo, da je to duboki nagon. I tek onda kada smo preživeli, možemo sebe autorizovati da prihvatimo da smo mi malo od svega, prema potrebi, i izbor zadovoljenja tih potreba je naš. Ali, ne može preko reda. Najpre, život – izbor života, onda osećanja i misli o životu, i onda opet i na kraju – izbor života. Ne treba se izvinjavati što se preživljava, ali treba prepoznati momenat kada se nagon preživljavanja završava i počinje nešto drugo. A psiha prihvata nogo bolje ono što je imenovano. Na kraju krajeva, to je terapija: imenovanje.

Da li identiti postoji? Nisam sigurna da je ispravno reći apsolutno postoji. Mislim da je identitet jedna efemerna kategorija, prilagodljiva i zavisna od datog trenutka i konteksta. Svi mi možemo da smo sve i svim mi u jednom trentuku izaberemo samo jedno ili par nečega kako bismo bili lagani za životno putovanje. Često pdaberemo relativno rano, pa se srodimo sa tom idejom sebe , pa nam je mučno i dugotrajno, pa često i nepotrebno da menjamo išta. Jednostavno „to sam ja“. A zapravo nema trajnog Ja. Ima Ja ovde i sada, Kaïros-Ja. Sav taj Ja proističe iz velikog Aïon-Ja u kontekstu Chronos-Ja. Ipak, mi, ljudska bića, moramo da se definišemo. Potrebno nam je da imenujem i stvari i oblike i pojave i sebe i druge. Imenovanje je zaustavljanje na jednoj vrednosti ili vrednosnoj grupi. Privilegija i hijerarhija. Tu i leži sva nepravda i svi poremećaji ravnoteže. Jednostavno, u datom trenutku nešto je važnije od svega drugog, ma makar bilo i banalno u nekom drugom trenutku. Biram neko Ja kada sam mala i se ono samo bira za mene, onda se ja cenkam sa svetom za to moje Ja, pa u mladosti odabeem sama ili u sprezi sa zovom iz Nesvesnog neko odraslije Ja koje se i dalje menja. Nije uvek potrebno ili mogućno sve odbaciti. Mnogo toga je zacementirano kompleksima. Ti kompleksi „vole“ da preuzimaju odgovornost za karakter i za identitet osobe. „Takva sam jednostavno“ je privilegovanje nekih mehanizama odbrane koji su manje koštali u prošlosti. Onda, ako dođe neka veća egzistencijalna kriza, to Ja se preispita hoće li se još podešavati. Nekad se tu dese ogromne promene, nekad vrlo površne. Mnoga se podešavanja čine celog života. Uostalnom i sam proces individuacije je postajanje više ono Ja koje je deo sveta, odabrano da bude što bliže ravnoteži Ja – Drugi. Nekada Ja crpi iz potencijala veoma različita ovaploćenja od onih ranijih. Nekada se vraća nekim ranijim verzijama Ja, uz nova prilagođavanja. Tada treba imati nešto malo uvida da Drugima okolo nije lako da se prilagode, da se čak osećaju izdanim, jer se nešto što je bilo uobičajeno i stabilno pokazalo nešto neubičajeno i dinamično. A to plaši. A strah je tu da obuzda velike promene i, isto tako, da bude obuzdan kada su velike promene neophodne.

Kada posmatramo spektar bilo koje osobine, potencijala, misli, koji je kao celovit neodrživ i neophodno je izvršiti izbor između onog što je korisnije, bitnije i neophodnije u datom trenutku i situaciju, postavlja se pitanje treba li isto učiniti sa vremenom. I vreme kao celovito nije odršivo u umu. Ploviti po svim aspektima okeana vremena zvuči primamljivo, ali je i opasno – da se izgubiti na pučini i nikada ne naći put nazad. I onda, moramo se skoncentrisati, definisati u samo nekim vremenima. Najpre, s vremena na vreme smo u kontaktu sa odrazom ili procepom kroz koje se dâ nagovestiti ogromni Aïon, ogromno Nesvesno. Onda, tu je ovo vreme ovde, ova odrednica linearnog vremena u kojoj se nalazimo u odnosu na druge – naš Chronos i Chronos celog sveta. Naposletku, tu je i Kaïros, moje vreme, moje ovde i sada koje je baš ovde sada, nepovezano sa pokretom, a opet i jeste, jer se kreće bez da je u kontaktu sa tim kretanjem. Uvek je neko Sada.. A naš um može de kombinuje sva ova vremena kroz fantazije, sećanja, predviđanja i ostale džepove vremena. Može da se vrati u prošlost i da je mini-Chronos te prošlosti, znajući da to nije ovaj ovde, konvencionalni i svuda-oko-nas Chronos. Može da zamisli budućnost ili paralenu, alternativnu stvarnost. Um može svuda, ali da bi to funkcionisalo, potrebno je da mu ostane bar neki delić veze sa konvencionalnim Chronosom. Veza sa matičnim vremenom je bitna da bi se moglo upustiti u ostale avanture. Ukoliko je nema, Ja se rasipa i rastvara. Bez Aïona se misli da se može, ali on je unaokolo, manje ili više filtriran od strane Svesnog. Njegov „nedostatak“ umanjuje našu kompletnost. Teoretski može i bez Kaïrosa, ali to je skrivanje od života. Može i samo u džepovima, ali opet je to jedno drugo „varanje“ Ja. Može i bez džepova, oni su kao divertikuli, koji mogu da postanu opasni ako se začepe. Ipak, oni i menjaju, proširuju, „varaju“ vrmee i skrivaju ja po potrebi. Primećujem često da su mentalne bolesti poremećaji vremena, našeg odnosa sa vremenom, našeg odabira vremena, isto kao i svih ostalih spektara. Možemo da smo u svim vrmeenima, ali bi to bilo preplavljujuće i statično kada bismo se tome prepustili. Moramo da privilegujemo neko vreme, neki odnos, da definišemo naše Ja u nekim područjima spektara, svih spektara. I, onda, kad se zaglavimo, pa mnejamo, pa adaptiramo, pa uzimamo nešto drugo, korisnije iz spekatra, prilagođavamo ono što mislimo da smo Ja i drugi obraac tog Ja. Svako Ja je podskup ogromnih potencijala istih za sve. A neki delić preuzmemo i prisvojimo. Ali on je pozajmljen i nema ničeg lošeg u tome ako ga, u tom istom Chronosu, iz pomoć različitih dimenzija vremena, promenimo.

Nesvesno ponekad vrišti. Tada ga ne treba ignorisati. Šalje signale, besni, probija kroz kontrole Svesnog. Najčešće ono šalje snove, košmare ili one neprijatne ponavljajuće snove. I onda ti snovi nne daju mira. I onda ih treba saslušati. Onome što nas juri ne okrenuti leđa već ga pitati šta traći i šta očekuje od nas. Onome koji probija naše zidove otvoriti vrata i pitati: „Šta sada?“. Kada padamo, pogledati dole u šta padamo. Teško je to, čestoi bolno. Ono što najčešć radimo da je da bežimo ili ignorišemo ili nam Svesno sve filtrira uz pomoć zgodnog zaborava. Nesvesno nema isti odnos sa Chronos-om kao Svesno. Ono u njemu gubi linearnost. Ono ga posmatra od spolja. Nesvesno je vođeno silom individuacije, u onoj meri u koliko je Svesno dopušta, a Nesvesno insistira. Treba slušati tada. Zov Nesvesnog se dâ zaobilaziti, ali cena tih novih podešavanja (baš kao kada GPS „naleti“ na ulicu sa radovima) raste, a često i zaglavljuje. Mnogo se trudimo da ogluvimo. Grana zone kofora ima svoje zagušivače. Ali, onda, jednom, poslušamo zov. I teško ga je zaboraviti jednom kada on zagolica Svesno. Promena proizilazi iz Nesvesnog Ne znači da joj se trebapodrediti niti da nas ona vodi. Jedino što treba je saslušati je, a onda uključiti nešto još vaznije od nazivanja zova sudbinom, iskoristiti naš predivni dar: slobodnu volju – i odabrati. Zov je golicanje, a ne naredba.

Snovi vode. Znamo toliko toga o snovima: rekonsolidacija naučenog i memorisanog, organizacija novih iskustava i povezivanje sa starim, već pohranjeim informacijama, smeštanje novog podatka u pravu datoteku sa pristupima svim ostalim datotekama. Takođe, nekad koriste Nesvesno kako bismo se podsetili odakle nam poriv za baš tim novim iskustvom. Ponekad Nesvesno iz svoje atemporalnosti šalje signale Svesnom. Ponekad Nesvesno provcira Svesno – pravi simulaciju moguće budućnosti ukoliko nastavimo sa onim što smo započeli novom akcijom, odlukom i odbijanjem novih akcija i odluka.

Intezivni san, čak i košmar, značajna je informacija: to je pleonazam – nešto malo se dovede do svog ekstrema u nekoliko dimenzija. Šta bi bilo kad bilo, ili, još češće, šta će biti ako se ovako nastavi. San često karikira, koristeći jezik simbola koji samo mi možemo da dekodiramo. To „samo mi“ nije skroz naskroz tačno – terapeut može da bude zgodan prevodilac ako uspe da se poveže sa pacijentom na različitim nivoima, ako mu pacijent dopusti da „čita“ njegov psihosimbolični jezik.

Da li san obeshrabruje? Da li san nešto jasno kazuje? San nema moralnost, kao što je ni Nesvesno nema. Ono je „samo“ oruđe traženja prave mere, prave mere odluke, akcije, reagovanja, promene, ne-promene. San kalibrira.

Kada posavetujemo nekoga da sagleda zašto ostaje zabarakidiran(a) u svojoj zoni konforta, najčešće ćemo čuti primedbu tipa: „Ali meni ovde nije prijatno, odakle ti da je to komforno gde sam?!“. Imamo ideju o komforu kao Eldoradu. Komfor nije to – to je samo ono mesto na kojem je sigurno, ne možemo da padnemo, imamo gde da spavamo, šta da jedemo i pijemo. Naravno, da taj komfor ne ynači i sreću i blagostanje, oni čekaju negde drugde. ipak, pomeranje ka tom nečem drugom podrazumeva pomeranje. A pomeranje znači korišćenje sačuvane energije. Hoće li je biti dosta?

Meni to veoma liči na sedenje na grani iznad litice. Grana je velika i neće se pasti. Dole je strašno, a iznad je nebo. Relativno blizu je izlaz. Ipak, nije tek tako, naivno, popeti se. Može se okliznuti i pasti. Tu gde smo je bar sigurno. Vredi li tu sigurnost žrtvovati, posebno jer se iz rupe ne vidi šta je napolju. Vidi se nebo i svetlost, ali se ne vidi krajolik. Možda su svuda okolo rupe i litice? Možda je divno? Možda ima samo većih grana? Čemu pomeranje? Jeste da je pogled na nebo „uravnotežen“ pogledom na provaliju, ali nekada se da gledati samo horizontalno. Da bi se odlučilo na penjanje mora s eimati: dovoljno energije, dovoljno motivacije, dovoljno znatiželje. Nema pravila kada se treba penjati ni d ali se treba penjati. Tu nema moralnosti. Ima samo zova nepoznatog. Ili pomisao da bi grana mogla da se potroši. Ili huk odozdole. Ili pravi trenutak. Ili nikad. Jedino se ne sme gurati.

Kada sam bila mala, obožavala sam crtani film o Sport Biliju, Sport Lili i njihovom kučetu. Sve je postojalo u njegovoj torbi, on bi zavukao ruku, izvadio umanjenu verziju i u trenu bi se materijalizovalo ono oruđe ili predmet koji mu je neophodan. U radu sa pacijentima mi pada na pamet često ta torba, naročito kada se postavi pitanje nekog drugačijeg načina reagovanja ili nekog novog viđenja realnosti. Uglavnom dodđemo do: „Ali, gde da to pronađem, ja to nemam u sebi“. A, zapravo, da. Imamo sve u sebi: sve nijanse besa, sav spektar tuge i radosti, sposobnost da mrzimo, da se durimo, da budemo odmereni, da budemo rasipni, da smo druželjubivi i širokogrudni, zatvoreni i oprezni. Samo, kada bismo bili u dodiru sa svim tim spektrima i potencijalima, izgubili bismo se u mnoštvu, u izboru, u mogućnostima. U kom trenutku bismo identifikovali naš identitet ako bi sve bilo moguće? Imamo neke vrednosti oko kojih orbitiramo, nekada sa velikim amplitudama, a nekada tapkamo u mestu. Sve to nas čini rigidnim u nekim situacijama i sasvim fleksibilnim u drugim, onim za koje ta rigidnost nije bila način preživljavanja, i vice versa. I onda se potpuno identifikujemo sa identitetom, ko što i sama reč kaže i postepeno zaboravimo potencijale. A oni su i dalje tu. Ako smo naučili da je opreznost prihvatljivija nego bezazlenost, moraćemo da zavučemo ruku u Sport Bilijevu torbu dublje kako bismo načli bezazlenost, jer je to manje korišteni pristup svetu. Ali i taj pristup postoji i, možda ga se trbea setiti u nekim novim situacijama, negde gde bi nas opreznost samo udaljila od našeg puta individuacije. Sve postoji u torbi, jedino se mora stalno podsećati da iamo pravo da zavlačimo ruku u tu torbu. I da nam da torba u potpunosti pripada.

Ponekad je toliko teško da mora da se zaboravi, sve da se zaboravi. Ponekad je još gore, jer se oseća da nešto treba da se zaboravi, bez da se zna šta je to što nas muči. Naprosto, postoji neki nemir. Kao u melanholiji, u kojoj žalimo za nečim što ne umemo da definišemo, ali znamo da nam neopisivo nedostaje, ovde se borimo protiv pritiska koji je nevidljiv. Sumnjamo da je sve to istina, jer kako da druge ubedimo da ima nečega ako ni samo ne znamo šta je. Ponekada možemo da skliznemo predaleko u to i da se šćućurimo u drugoj realnosti, u psihozi, ili ako nam je i ona nedostupna, u zavisnosti (najčešće od alkohola, supstanci, ali i mnogo toga drugog što dovoljno ustupori Svest).

Šta se tu, zapravo, dešava? Svest je preplavljena. Nesvesno joj šalje brigu i neizdrž, ali joj ne daje sve podatke. Svest je zaglavljena, jer da bi se napredovalo na nivou individuacije, mora se činiti dijalog Svesnog i Nesvesnog, Sebe i Drugog. Nesvesno ne pušta informacije Svesnom, jer je rizik od njenog kolapsa preveliki. Svest je ambivalentna, Nesvesno je ne pušta da bude ignorantna i da, jednostavno, zaboravi sve, jer Nesvesno ne sme da propusti priliku da Svest, ipak, odradi individuaciju ipred izazova. Zato Nesvesno osevetljava tragove u snovima, u aktiviranju kompleksa i senzibilizira Svesno na onaj rizik koji je Nesvesnom poznat (transegneracijski, koji datira iz detinjstva, vezan za traume lične i porodične, sve što može da naudi). Svest je preumorna i čini neku vrstu burn-out-a – Svest se anestezira. I čeka. Ponekad se desi da nikada ne dočeka. Nekada se desi to pravo Vreme i probudi se. Svesno i Nesvesno popričaju. Previše toga je već bilo dato, žrtvovano, izgubljeno kako bi taj rizik bi toliko nepremostiv. Tada se dâ pričati. Anestezija kojoj Svest pribegava je isto jedan vid odnrambenog mehanizma, samo što je on vremenski skup. Svest delegira Nesvesnom da je čuva do prigodnog trenutka. Onda se individuacija nastavlja.

Mnogo smo nepravedni prema Senki. Koristimo je kao kantu za otpatke, onda je nikada ne vidimo, je rnam je iza leđa, u snovima je onaj što nas juri sa nožem u ruci, pa još i kada dospemo u odnos sa njom, verovatno ćemo je optužiti za najniskije delove sebe. Daleko od toga da Senka nije malo od svega toga. Ali, isto tako, Senka nije samo to. Zavisi od toga u kom smo odnosu sa samim sobom. Ukoliko imamo kapaciteta za prihvatanje svojih mračnih strana bez osude i bez ushićenja, kao jednu informaciju prema kojoj ćemo se svesno postaviti – onda su možda te opslurne ubice iz snova iščezle, ali to ne znači danema više ni Senke. Jer neke su druge Senke sada tu, neka druga ne-viđenja samih sebe. Senka ratoborne, odvažne i preke osobe može da bude rigidna, plašljiva i popuštajuća – ono sa čim ne želimo da se suočimo nije uvek sociopatsko. Koliko god da stvorimo odnos sa sobom, druge prašnjive rupe u koje ne dopre svetlost će se stvoriti. Senka nije uništiva niti je separatisana u parčiće. Kao T-1000 iz „Terminatora 2“, i ona može da se ponovo osnaži i uveća iz samo jedne preostale kapi. protiv Senke se ne treba boriti, ona je kao tamna materija (ili, možda bez kao?) načeg svemira. Senka nam ne može ništa ako je ne povežemo sa onima koji se njome hrane. A hrane se njome naši kompleksi. Ono što nas štipa iznutra, ono sa čim se nismo pomirili, ono u šta sumnjamo, ono što nam nije kazano, a osećamo.. sve to uzme čarobni Senkin napitak i pretvori se u tiranina. Stoga je neophodan rad na umanjivanju gladi kompleksa i umanjivanje nepotrebnog „ocrnjivanja“ Senke.