Antidepresivi i autenticnost

Photo by Andrea Piacquadio on Pexels.com

Najcesce objasnjenje razloga odbijanja antidepresiva je „ne zelim da budem neko drugi, da izgubim autenticnost, da mi nesto pomaze, a ne ja sama sebi“. Antidepresiv je neko nepoznat koji nam ulazi u telo i, sto je jos strasnije, u psihu. Sasvim je fizioloska reakcija da ga se klonimo. Sasvim je neurotska reakcija da mu pripisujemo nesto sto on nije: sredstvo manipulacije i otklanjac naseg identiteta. Paradoksalno, on moze da pomogne identitetu da se izbori za svoju centralnu poziciju, da izgura Senke i Animuse, da ouce toplijim kaputom Personu koja se nasla na zavejana na nekoj planini. Nece antidepresiv nikada magicno spustiti nekoga ili razbiti tu planinu ili sneznu oluju, ali ce toplina kaputa pomoci da se malo-bolje razmisli koji put ka dole da se odabere. Jednostavno, nismo autenticniji ako smo prepusteni kompleksima. Nismo manje autenticniji ukoliko utisamo neke od njih. Isto je sa drugim lekovima i vice versa je sa dopinzima i drugim stimulantima (sem ako su tu s dobrim razlogom…). Ipak, uzimanje tog nekog nepoznatog stanara u nas dom ne moze bez poverenja, u onog koji je preporucio i u stanara sa kojim se bolje zivi ako se komunicira, razmenjuje i zna da je sve to samo dok se ne spustimo dovoljno da nam kaput vise nije potreban.

Cuvar harmonije? Senka!?!

Photo by Pixabay on Pexels.com

Da, Senka. Ne zato sto je dobra ili ne, na kraju primetimo da su joj metode cesto neslavne, a namere nisu bas uvek, vec zato Senka stiti statiku, nepomeranje, status kvo. Senka funkcionise protiv vremena, jer vreme donosi mogucnost izbora, individuacije, promene, odluka. Senka ne pokusava da unisti sve ovo, vec da utisa promene, jer ovako kako je koliko-toliko je funkcionalno. Senka pomaze odrzavajuci nas u neurozi koju poznajemo, makar i bolela, jer je poznatija od neke druge neuroze koja bi mozda mogla manje da boli, a mozda i ne. Senki protok vremena smeta, ali mora da ga prihvati, stoga sve usporava. Njena znanja su predhodne patnje i iskustva, narocito kompleksi koji su se od njih izgradili. Ona stiti, jer se seca, ali se selektivno seca. I ta selektivnost treba biti prepoznata, nista vise od toga. Senka sabotira odvlaceci nas u njenu temporalnost. Opet, iz njenog ugla, to nije los cin. Ona odrzava harmoniju, a harmonija „nije losa stvar“. Cesto i ja sama govorim o miru sa sobom. Mir sa sobom je: vidim kakva sam sada u ovom trenutku iz sto vise uglova, prihvatam celinu tih pogleda i dalje cu nastaviti na osnovu toga. Harmonija je kada se sve smirilo i uravnotezilo, trenutak odmora i mora, bez kretanja, ili ako ima kretanja, ono simetricno i, takodje, uravnotezeno. Dakle, nesto se uravnotezi, ali, pritom, ima vreme koje gura sve u jednom pravcu i uporno i indirektno (ili ne) razbija tu harmoniju. Vreme rusi, ali vreme daje mogucnost gradnje i promene. Potrebna nam je i Senka, da izaziva, odrzava i provocira harmoniju. Ali kretanje vremena se, (ipak) srecom, ne zaboravlja.

Stidim se Persone vise nego Senke – devijacije iskrenosti

Photo by Jeswin Thomas on Pexels.com

Postoji jedan intersantan fenomen koji primecujem u klinickoj praksi: sto su ljudi vise introspektivni, sto im je vise neophodno da upoznaju svoj identitet, sto su vise svesni svoje Senke – to ce cesce kritikovati, pa cak i nipodastavati Personu, svog licnog PR-a kojim se prezentuju i brane od sveta.

Otkud sad to? Prihvatanje Senke, one koja nosi u sebi sve sto smo skupili i odbacili, sve sa cim ne zelimo, ne mozemo ili ne pristajemo da se suocimo nam se kao ideja cini prihvatljivijim (daleko od lakog…) od prihvatanja socijalnih uloga i slika koje saljemo svetu. Pas, bas zbog toga. Proces psihoterapije je proces prebiranja pose sebi, onda pronalazenje niti koje nas vode kao onome sto jesmo i prave trijazu od onoga sto mislimo da nismo. Tu se jos dosta toga ispituje, iskusi, ulazi u izazove, izbegavaju sabotaze. Ideja trazenja autenticnosti, neke vrhovne iskrenosti je veoma bitna. Naravno, cinimo to zbog sebe, ne zbog Drugog, ali zivimo u vremenu i prostoru i univerzumu u kojem Drugi postoje. I tu pocinje razdor. Ako zelim da sam autenticna Ja, skroz u kontaktu sa samom sbom, koliko god mi je to moguce, kako da prihvatim da – lazem? „Lazem“ je rec koja se najcesce navede kao argument zasto je Persona nezeljena. „Lazem“ se objasnjava time sto znam da sam, npr., ranjiva, ali iskoristim na poslu Personu uspesne i sigurne u sebe zene. Ili kazem, jer pokazujem svetu svoju dugu, iscesljanu kosu dok se svako jutro zalim sto nije kovrdzava. I tako razni, menje ili nimalo banalni primeri…

Znaci, Persona se odbaci, jer, prema takvom razmisljanju, nije u skladu sa radom na individuaciji. I tu se uvuce spremno i brzo Senka koja iskoristi manipulacijicu tipa nadasve poznatog i razdvonjenog stokholmskog sindroma i preplavi Ja adaptiram razmisljanjem: Persona je ta koja nas udaljava od pravog Ja, mi onda nismo autenticni sa Drugima, sto vodi ka krivici, a sa druge strane, Senka, takva-kakva je je bar jasna (i iskrena?) – ona izvlaci ono najgore iz nas, ona nas sikanira i stiti na nerazumne, detinjaste, vulgarne nacine, ali, eto ona nas na pogresne nacine priblizava autenticnom Ja. I u toj logici, Ja pomisli da je dobro i samosvesno odradio svoj posao samopoznavanja, Senka se zadovoljno smesi, a Persona se gubi ili trpi „vrsnjacko nasilje“.

Kako se izmrsiti iz ove zbrke oko autenticnosti?

Najpre, primetiti da interpretiramo sta Persona, ta maska koju uporno pokusavamo da skinemo, radi bez da je pitamo. Sa Senkom sam naucili da treba komunicirati, da treba postaviti pitanje sa hoce, koji deo nas ili nase harmonije stiti, koji aspekt nase individuacije je brine. Nije mnogo razlicito sa Personom. Zapravo sve organele nase psihicke celije nisu ni dobre ni lose. Mi volimo da ih antropomorfiramo, ali Senka nije losa, a Persona nije zla i manipulativna. Obe su neutralne, bas koliko i lizozom i celijska membrana.

Dakle, mi zamisljamo da Persona predstavlja neke delove nas ili nas cele boljim nego sto jesmo. Nekada nas to zbuni, jer nas predstavlja hladnokrvnim ili arogantnim sto i ne povezuje uvek sa „boljim nama“. Persona (bas kao i Senka) stiti ja od Drugih. Njena zastita je prvenstveno (mada ne iskljucivo) u sadasnjosti, u trenutku kontakta sa svetom. Bas kao semi-permeabilna celijska membrana, ona uocava-skenira okolinu, propusta ono sto joj se cini korisnim ili bezazlenim, blokira ono sto rizikuje da se unutrasnjost „psihicke celije“ izlije, pokazuje neke delove sebe, ali ne sve. Jednostavno – selekcija. Da li to cini unutrasnjost koju membrana stiti manje autenticnom? Da li je ne-izlivanje i ne-pokazivanje svih mitohondrija i Goldzija laganje?

Zatim, da li je Persona nevidljiva? Bilo kakva da je (pa cak i da dopusta izlivanje), ima li ona svoj izgled, svoju spoljasnjost? Vec i samim svojimpostojanjem, ona daje informaciju. Pokazati nenasminkane oci da se ne bi izazivala sramota od sopstvene zelje za privlacnoscu, dajemo informaciju da imamo tu sramotu; oblacenje nenametljivo pokazuje odnos prema okolini, postavljanje mnogo pitanja na seminaru privlaci paznju. Sve sto smo, kada mislimo da ne koristimo Personu, je takodje objektivan proizvod naseg subjektivnog odnosa prema sebi i svetu. Nismo nikad bez Persona i ta Persona nikadnije identicna sa Ja. Dakle, mozda je korisnije se zapitati sta ta Persona koju trenutno koristimo govori o nama, koliko je svesno i koliko nesvesnog.

E, ako se tu napravi kakav-takav kompromis sa tom famoznom Maskom koju pokazujemo svetu, postavlja se pitanje da li njeno menjanje znaci laganje, da li njena konzumacija banalizuje i izdaje nase odnose sa Drugima. Kako mogu biti autenticna ako sam sa nekim ljudima zatvorena, sa drugima se smejem, a sa trecom grupom ni ne primecujem njihovo prisustvo? Mogu sve to, jer… Persona je selektivni odgovor moje Psihe na okolinu, jedan odraz mene, ne cela Ja. Cela Ja je mnogo toga. Cela Ja je skakutava u svim vremensko-prostornim koordinatnim sistemima.

Vratimo se na kompleksnost odnosa sa Drugim – autenticna sam ako sama shvatam zasto sam odabrala (pre ili a posteriori) bas tu masku. Nesvesno je sagradi nekada brze nego sve sto se svesno pripremali da stvorimo – smisao cesto dodje kasnije. Sama imam donekle slobodu da se povezem sa onim sto me predstavlja svetu, da autorizujem, da korigujem, da ulozim napor da blokiram. Pisem „donekle“, jer pipci Senke mogu ubediti Personu da je sledi. Stoga je autenticnost zapravo otvorenost za sve sto se desava u nama. Kontrolisanje nije potrebno. Ide, najpre, primecivanje, a onda lagano okretanje ka onome sto nam se cini da je zivot (ne bogat ili uspesan ili dobar, vec samo zivot). To je, najcesce, srz mnogih terapija: sta je, po meni, potpun, kompletan zivot i za sebe i za druge i za svet ? Sledi, zatim, hocu li to traziti ili ne, jer nista me ne cini ne-ljudskim bicem ukoliko odlucim da ne trazim – individuacija nije obaveza. I onda mir sa sobom sa onim sto je odluceno (i sto moze biti izmenjeno, ali svaka izmena se mora integrisati, posvojiti – naci mir sa njom (i time sa sobom)). Tada se svi zajedno: Anime, Animusi, Senke, Maske i raznovrsni ostali kompleksi orijentisu prema tome sto je zivot. Nema prisile sta se odlucuje, ni kada se odlucuje ni koliko ambivalentnosti teba da prodje dotle, ali ima pritiska da bude u kontaktu sa tim sto je u nama. Tu pocinje ljudskom bice, u kontaktu mene cele sa mnom sada i ovde, kada se Aion i Kairos sretnu koracajucu po Hronosu.

Secanje na pred-izbor

Photo by Karolina Grabowska on Pexels.com

Deo nas je uvek zaglavljen u momentu pre izbora, bilo kakvog izbora. Ne secamo se, naravno, svih izbora – hocu li preci ulicu odmah ili na sledecem semaforu, da li mi se stvarno jede kozji sir i slicno. Ima onda izbora gde se secamo samo ishoda, a ne procesa odlucivanja. Postoje i obrnute situacije – secam se koliko sam se mucila da izaberem sta cu obuci, a nemam pojma sta sam na kraju stavila. I, onda, ima stvarno bitnih izbora. Postoji period pre odluke – promisljanje, zamisljanje posledica, razni mehanizmi odbrane od postupka odlucivanje i slicno; period odluke – izgovaranje (pisanje i sl.) i period posle kada je vec sve odluceno. Naravno, ima odluka koje se daju izmeniti, ali najveci broj, sve i da postoji mocucnost izmene, samim prvim biranjem vec menjaju kvalitet odluke i njenih posledica.

Ima mnogo ljudi koji se ce zaglaviti i tom periodu posle. To je ono vreme gde nema, najcesce, nikakve akcije. Trpimo to sto smo, iz bilo kog razloga, vec zavrsili. Premisljamo da li je to bilo ispravno, a da nismo tako uradili, uverevamo se da smo sve dobro odradili. I tu pocinje anksioznost. Anksioznost pre izbora je aktivna, anksioznost u trenutku izbora je pomesana sa eksitacijom, strahom i „bacanjem u vodu“, ali ona anksioznost psole izbora je, uglavnom, pasivna. Njena uloga je da nas udalji od prihvatanja buducnosti, od narednog koraka, od naredne odluke.

Izuzetno je bitno, cak i neophodno, nevezano za nasa osecanja u vezi sa odlukom (naravno, svesni smo ih i ne lazemo se, ali znamo da ne mozemo da se vratimo kriz vreme), da se podsetimo da imamo tu sposobnost da se u setimo da smo imali slobodnu volju. Cak i ako je ona bila uzurpirana spoljasnjim pritiscima, bila je uslovljena, ali i dalje slobodna (mozda smo odlucili obratno od nasih zelja, ali nam je prezivljavanje ipak vise na listi prioriteta).

Mi ne mozemo da promenimo posle, ali u nama je vecno secanje na pre. Prihvatiti linearnost vremena i prilagoditi akciju tom vremenu je mudro i saglasno sa prilagodjavanjem, prezivljavanjem, zivljenjem.

Mozemo nesto drugo, da uskocimo u onaj Aion, ono vecno vreme u kojem nam je sve dostupno, da se vratimo u taj konkretan dozivljaj da imamo izbora. Da se podsetimo zasto smo nesto odabrali tada. Zasto je nasa slobodna volja koristila bas tu ceduljicu sa listama prioriteta. Kada se setimo, lakse cemo se pokrenuti iz trpljenja i neku novu akciju slobodne volje.

Alternativna autobiografija

Photo by Moose Photos on Pexels.com

Provela sam jednom dan na seminaru iz uvoda u narativnu psihoterapiju. Pricati svoju pricu, neki segment iz proslosti, ostavilo je veliki utisak na mene. Onda je proslo dosta vremena, dosta drukcijih prica, uglavnom analiza bajki i uporedjivanja kompleksa sa bajkama. U jednoj seansi sam zajedno sa pacijentkinjom, koja se prisecala trauma iz svog detinjstva, stigla do predloga pricanja izmisljene price. Tek kasnije sam povezala taj eksperiment sa narativnom psihoterapijom.

Evo (izmenjeno, „posvojeno“ i anonimizirano) delova seanse koji su me podstakli da porazmislim o kreiranju kreativnosti:

Postoji jedan niz koji se cini vrlo logicnim: JaDevojcica – JaSada – JaUBuducnosti. JaDevojcica je takva-kakva je: moja secanja je ozivljavaju, sadrzi moje preobrazenje pod uticajem okoline, ogledaju se u njoj moji roditelji, moje vrednosti su se skicirale u tom uzrastu. To je prava, manje-vise istinska prica (manje-vise, jer je se takve secam i isflitrirana je na nacin na koji sam mogla da je percepiram). Ta prica je posle oblikovala JaSada, i naposletku, oblikovace JaUBuducnosti.

Ali, ako ispricam pricu drugacije, sta se desava? Znaci ne lazem, znam vrlo dobro da pricam izmenjenu i zamisljenu pricu. Ne prepravljam istoriju, samo joj dodajem alternativnu pricu. U toj prici je sve moguce, ali ono sto je najbitnije, Ja sam kreator. Znaci, nema izgovora. Znaci ima odgovornosti za posledice te dukcije price detinjstva. Sta se dobija time?

Najpre, kreativnost se radja iz nove price koju izmisljamo i znamo da nije tacna, ali njen potencijal zamisljanja leci. Usudjujemo se da idemo izvan okvira. Onda, ta nova, paralelna verzija mene od nekad moze da se poveze sa zamisljanjem mene u buducnosti. „Da sam bila voljena ili zeljeno dete, bila bih…“. Tu je i zackoljica – nije toliko tesko zakljuciti da nismo bili zeljeni i okrznuti pomisao na drukciji scenario, ali treba dosta novog razmisljanja (dakle, kreativnosti) da se zamisli kako je to biti voljen. Za one koji nikada to nisu bili, potrebno je uleteti u nesto sasvim nepoznato. To nepoznato se onda oblikuje, da mu se forma i vrednost i trajanj i uzrocna psoledicnost i sta god drugo. I to ne poznato moze da se projektuje u budcnost. A onda, kad se zna koja se buducnost zeli, JaSada zna gde da se usmeri. Nesto kao ovaj dijagram:

Za kreativnost nikada nije kasno i nikada nije nemoguca. Ipak, treba se otisnuti u nepoznato i zamisliti sta ide iza nepoznatog. Posle „samo“ slediti put ka tome iza…

Vino, hleb i voda

Photo by freestocks.org on Pexels.com

Sta uraditi kada napetost, impuls, nagon krene da raste i nezaustljiv je? Uglavnom nista, jer je prekasno, ali postoji jedan vremenski iterval kada je akcija mogucna. Ljudi koji pate od ciklotimije su svesni promena svojih raspolozenja i, ukoliko su spremni da se suoce sa tom ciklicnoscu, mogu i da nadju nacina da komuniciraju sa njom i da je obuzdaju. A to obuzdavanje nikada ne ide nasilno. Kada osetimo da nismo bas mirni sa necim, nesto tisti, nervira, kopka, grize i bilo kako nam ne da mira, to je trenutak za pitanje: „ok, hocu li uskoro eksplodirati?“. Ako je odgovor da hocu, onda nam nema druge nego d aprhvatimo: „ok, za koji trenutak cu eksplodirati, bas da vidim kako“. A ako je odgovor da necu, mozda je istina, a mozda i nije. To je trenutak da prvi komadic hleb. Bas kao u degustaciji vina, kada se zapocne niz vina po punoci. Lako se dâ nastaviti brzo niz, uporedjivanje se ubrzava. I onda, tu je komadic hleba. Da se ne ode predaleko.

Naravno, u pocetku je tesko. Lakse je ponekad popiti casu vode. Ne goji, ne rusi niz, ali je i dalje pijenje. Nesto kao izgovor ili umanjenje stete, ali ne priznavanje onoga sto se nagomilava. Onda se nauci na tezi nacin, post festum. Napokon, pocne da se gricka taj hleb. On koji se u pocetku odbacuje kao umanjivacpunoce ukusa postane polako pravi pojacavac svakog individualnog ukusa. Kontinuirano posatje diskretno, a diskretno se dâ zadrzati u svojoj ekspresiji.

Ciklotimija nije naivna, u njoj se svi ukusi sliju i kao lavina padnu i secamo se samo zavrsnice. maleni komadici samoosluskivanja razdvajaju etape. Nijedna etapa nije losa, akumulacija svih koju predvodi Senka ume da odvede dalje od prvobitnog: degustiranja finoce, punoce i zavrsnice svakog zasbnog vina.

Photo by Mariana Kurnyk on Pexels.com

Sve je crno kad nema receptora

Photo by Alex Andrews on Pexels.com

Kosmos je crn, a opet saren. Crn, jer sve za sta nase oci nemaju receptore vidimo kao crno (ima jos gomila drugih objasnjenja: https://donschool86.ru/hr/leksika/pochemu-v-kosmose-net-sveta-pochemu-kosmos-chernyi-pochemu-kosmos.html, https://express.24sata.hr/znanost/evo-zasto-je-nocno-nebo-mracno-iako-zvijezde-sjaju-9463, https://www.bbc.com/future/article/20150727-what-are-the-limits-of-human-vision), a saren, jer ima toliko toga sto se da videti tek kada obradimo slike dobijene aparatima koji registruju mikrotalase, X-zrake i slicno). Ovo je samo po sebi interesantno, ali se da vrlo fino povezati i sa ljudskom psihom.

Ono sto ne mozemo da vidimo, nazivamo crnim. Nesvesno i razne njene jedinice, tkiva i organi su poprilicno nevidljivi. Znaci, kako bi nesto nevidljivo moglo biti shvaceno, pojmljeno, zamisljeno, mora postojati mogucnost da dopustimo sebi ideju da postoje i stvari koje nam nisu (lako) dostupne. Nemamo receptore za sve, ali to ne znaci da nesto ne postoji. Tu nema niceg narocito novog, indirektne metode su jos od anticke epohe dozivljavale uspeh. Ipak, i dalje nas crno ne stimulise automatski kao mnostvo mogucnosti. Stavise, ako nam se i desi da zamislimo da ima neceg u mraku, uglavnom su to kosmarne slike ili prisecanja nekih strasnih prica koje smo culi ranije. Retko zamislimo nesto potpuno novo i neutralno, ni dobro ni lose. A Nesvesno je takvo: bez ideje o moralu i polaritetu dobrote i zla. Ono je tu, u nama i oko nas, nezamislivo, neljudsko i ljudsko u isto vreme i van vremena.

Prirodna je reakcija da odmah odbacimo i sumnjamo kako bi se zastitili od nepoznatog ili da slepo verujemo kako bismo umilostivili nepoznato. A onda se udaljimo od tog nepoznatog i opet smo u sebi i u svojim kompleksima nepoverenja, poverenja, dodvoravanja, pobunjenistva i svega ostalog. Mozda je najbolje, ako uspemo najpre da budemo znatizeljni, a zatim i radi da pomislimo da mozda ne moramo samo da se branimo i da ne znamo bas sve, da dodajemo nove misli. Mozda sumnjamo, a opet zdravo iskritikujemo tu misao, pa ond a tu novu, neka unutrasnja dijalektika koja osvezava um i zbilja ga, indirektno, osvetljava, bez da vidi svetlo svojim ocima. Cak i ako su sve te misli duboko antropomorfne, mozda ce, svojim mesanjem, umnozavanjem, timskim radom i pojedinacnom originalnoscu, uspeti da dodaju jos poneki receptor.

Ne, nemoj me spasiti

Photo by Sebastian Voortman on Pexels.com

Neosporno je da oni koji su povredjeni pate, secaju se, pitaju se „zasto ja“ i preispituju svoju ulogu u tom povredjivanju. Jos neospornije je da sve to vodi ka nesigurnosti prema Drugom, strahu da ce drugi opet povrediti, nece shvatiti opseg povrede ili da ce se uplasiti iznenadne ranjivisti povredjenog u odredjenim situacijama. I sta najcesce rade povredjeni? Nema jednog pravila, mnogo zavisi od tipa licnosti, od socijalnih pravila prezivljavanja (i fleksibilnosti mogucnosti pobune u datom drustvu), od interakcije i kompromisa sa drugima i mnogoh drugih cinilaca. No, jedno je zajednicko. Povredjeni ce pretpostaviti da ce ih drugi povredjeni lakse shvatiti. I tu pocinje druga drama (posle one prve, vec pretrpljene).

Povredjeni instinktivno prepoznaju one koji pate na slican nacin i nadaju se da njima nece morati, kao Nepovredjenima da objasnjavaju ili skrivaju ili ne nalaze reci ili volju da opisuju sta im se desilo. I ne, najcesce nece morati, ali ce cesto pretpostaviti da je svaka patnja iste dubine, obima i sadrzaja. A, nije. Neke su su duboke i transparentnog sadrzaja. Neke imaju dva dna. Neke su nejednake dubina zavisno od tla ispod. Neke imaju sedimente dole i vodenastu tecnost gore. drugim recima, svako posmatra tudje patnje kriz filter svoje sopstvene. nekada ima zelje da se pomogne Drugom, jer se razume da nije lako (nez obzira na koji nacin nije), ali se nema snage. Nekad se nema volje, nekad nije prioritet, nekada se hoce, ali se ne uspeva – ocito, ima na hiljade verzija.

Dok Povredjeni ceka pomoc od drugog Povredjenog, misleci da je tako najsigurniji, on ce zaobici Nepovredjene. Nekada ce se to desiti instinktivno, nekada iz svesnog straha, a nekada ce se mogucnsot pomoci koja dolazi od strane Nepovredjenog omalovaziti. Nepovredjeni i dalje poznaju sigurnost, njihov sigurni zivot moze da izazove razlicite projekcije kod Povredjenih (negiranje, nipodastavanje, banalizovanje, pa cak i diskriminacija). Nemali broj Povredjenih ce nesvesno diskriminovati ponudjenu pomoc od strane Nepovredjenog. Naravno, sve sto je Nesvesno postoji negde u nama. A Senka vreba te male neverbalizovane nesvesnosti kojima moze da sabotira individuaciju i da nas odrzava u trenutnom stanju. Tako ce se posredstvom Senke koja koristi neracionalnost/parcijalnu racionalnost (u svakom slucaju neproverenu racionalnost) ti Nepovredjeni udaljiti i njihova pomoc (ukoliko je nude, zele da je nude i znaju da ponude) ce manje dopreti do Povredjenih. U medjuvremenu, povredjeni ne pomazu Povredjenim onoliko koliko bi Povredjeni to zeleli, pa se onda i razocarava u njih uz logicku slepu ulicu u koju se brzo zagazi: „Ako me Povredjeni, znajuci da sam Povredjen, povredjuje, kako bi me tek Nepovredjeni povredio“, ne znajuci uopste ni truncicu odgovora na to pitanje. Tu Povredjeni najcesce izabere izolaciju od svih.

Ko je legitiman da nam pomogne kad smo povredjeni? Mozemo li podnesemo prvi talas ignorancije (neshvatanja obima dubine ili sadrzaja patnje) kako bismo dopustili da nam pomoc pristigne? Da li je ponos koji obuzdava tu zelju za pomoci, takodje, jedna kocnica bilo kakvom pomaganju i teranje u pronalazenje snage u sebi? Postoji li dozvola da i dalje prihavtamo pomoc Drugih iako znamo da je prioritetna ona koju sami stvorimo i sazdamo? Mozemo li da ne uletimo u mrznju premo ignorantnog koja nas, u naravno drukcijoj dimenziji i samim tim, neuporedivom, cini takodje onim koji povredjuje Druge?

Utisavanje

Photo by Pixabay on Pexels.com

Mnogo se prica i deficitu paznje i hiperaktivnosti, tzv. ADHD (attention deficit and hyperactivity disorder), kako kod dece i kod odraslih. Dijagnoza koja je postala poznata poznatih decenija je cesto osporavana,njena ucestalost s eobjasnjavala nepoznavanjem i neprepoznavanjem ovog poremecaja, lekovi koji se koriste vec od ranog detinjstva su cesto izazivali oprecne reakcije. U medjuvremenu, mnogo je podtipova imenovano: postoji tip sa hipoatencijom (smanjena paznja) i hipoaktivnoscu (inhibicija, usporena reaktivnost), pa samo hiperaktivnost, pa komborbiditeti. Kada se u medjuvremenu, tokom odrastanja ili u periodu nakon dijagnostikovanja, dese i neke traume ili se aktiviraju neki kompleksi, klinicka slika se jos vise zamrsi isve je manje jasno koliko je ADHD posledica ili uzrok ili nevezana pojave nekih drugih mentalnih stanja.

Bez obzira na mehanizme poremecaja aktivnosti i paznje (a cesto i nekih drugih kognitivnih parametara, kao, npr, organizacije i planiranja), na promene nivoa neurotransmitera i broja sinaptickih receptora kojima se ovi poremecaju objektivno koriste, pogledajmo nesto malo tananije – zasta ekonomski skrt i uvek prepreden mozak pristaje na visoku ucestalost ADHD-a? Drugim recima, cemu evolutivno sluzi ADHD (ukoliko prihvatimo opciju da mentalni poremecaji koji opstanu u ljudskom drustvu imaju za bazu neku evolutivnu prednost koja se u jednoj generaciji istrosila ili izgubila meru)? Ontoloski i transgeneracijski, ima li prednosti ovaj poremecaj? Ako je ADHD nesto sto se desi nezavisno, ima li on kasnije ulogu u genezi drugih poremecaja, npr. depresije? Ili se on desi pre depresije, utisavajuci je, „skrecuci joj paznju“ i menjajuci njenu razarajucu snagu? (Slicno bi se moglo reci i za druge komorbiditete, npr. anksioznost.)

Cesto se prica o sve brzem svetu kojem se moramo sve efikasnije prilagodjavati. Svet je poprilicno hiperaktivan i svet nema previse paznje za pojedince. Da li je ADHD individualni odraz sirokih socioloskih promena? Mozda je i nebitno da li je svet brz i to nas umara, mozda je samo cinjenica da je brz i ima previse mogucnosti nesto sto iscrpljuje nase filtere, nase uobicajene taktike da odaberemo nesto naustrb neceg drugog? Da li brzi ADHD usporava (na duze staze), zapravo, pojedinca i nalazi njegovu pravu meru? Da li je ADHD isto nacin da se paznja umanji za sve pomalo, pa samim tim i za negativne stimuluse?

Ne radim sa decom koja su dijagnstikovana ovim poremecajima, ali da sa odraslima, koji su uglavnom shvatili tokom krize srednjih godina. U pocetku, kada se utvrdi sta je u pitanju, ima jedno veliko olaksanje (koje se ponekad primecuje kod odrslih koji otkriju kod sebe Aspergerov sindrom) – sve sto je bilo tesko ranije postane razumljivo. Jednostavno, nisu ni cudni ni drugaciji ni nesposobni, samo imaju drugi ritam. Onda nastup rad sa tim novim saznanjem – sta ce se desiti ukoliko se „uspore“? Hoce li se nesto drugo promeniti: vizija sveta, odnos sa drugima, potrebe za hobijima ili angazovanim aktivnostima. Tada pocinje rad na identitetu. Taj identitet nije bio drugaciji zbog ADHD-a, ali je poremecaj suzio njegova izrazavanja. Kada se i to prozivi, integrise, oseti, onda pocinje rad na individuaciji. Individuacija je sasvim moguca sa ADHD-om (lecenim lekovima ili ne). Individuacija se ne gubi poremecajima, onda se dâ skriti ako se ne upoznamo sa samim sobom. Poremecaj mozda zabasuri i pomesa neke putokaze, ali identitet ceka da bude pronadjen. Nesvesno vodi, kada svesno sledi dugorocne ciljeve koji nam nisu uvek najjasniji. Zato je bitno utvditi mesto ADHDau zivotu i kakav bi zivot bio bez njega. nekada pisanje alternativnih autobiografija vodi do one prave.

Razlikovanja

Photo by Madison Inouye on Pexels.com

U psihoterapiji se cesto pominje, zamislja, odigrava, negira, zaobilazi, precutkuje i diskutuje ljubav. Ovo, ipak, nije post o ljubavi, vec post o erotskom transferu koji se dâ cesto protkati kroz intelektualno-intiman odnos pacijenta i terapeuta.

Terapeutski odnos je razlicit od svih ostalih odnosa. Dve osobe se ne poznaju i izuzetno dobro poznaju, odnos je asimetrican (terapeut zna mnogo o pacijentu, pacijent zna malo o psihoterapeutu), pravila poverenja su nejednaka (pacijent moze da prica sta god zeli o psihoterapeutu van seanse, terapeut ne sme nista o pacijentu), odnos je intiman, a profesionalan (postoji fizicka distanca i verbalna bliskost).

Kako onda razlikovati sta je stvarno? Prica se o osecanjima. Dozivljaju se stara osecanja ili se prepricavaju iskustva. Cesto se ima potreba da se pripada, voli, da se bude zeljen. Cesto te potrebe postoje i kod terapeuta (mada je ideja da je ona/on to vec proradila/o na svojoj licnoj terapiji – mislim da je neophodno da ukoliko se takva osecanja dogode terapeutu da se n vrati na svoju terapiju, samo superizija). Sva osecanja su dobrodosla, ali ne i sve akcije. Sve reci i imenovanja su korisna. Erotski transfer se desi ponekad i treba ga odmah spomenuti, pricati o njemu. O tome vec dosta pisano. Ono sto bih ja ovde napomenula je izgubljenost u onome sta je stvarno i sta je zeljeno i sta je zamisljeno. Sta su, onda, moje stvarne emocije ako ja prebacujem na nekoga nesto sto trazim negde drugde? Mogu li da volim terapeuta kada sam samo u odnosu sa njegovom/njenom Personom? Koga ja onda, stavrno volim? Ono sto on predstavlja, delic njega ili nje kojinije On, Ona ceo? Ili zelim da doprem do tog celog kako bih bila razlicita, posebna, izdvojena, svemoguca.

Ima mnogo objasnjenja i nisu sva psihopatoloska. Ipak, odnos sa Drugim je odnos sa celokupnim Drugim. Ljubav je odnos sa svim nivoima Drugog bez gubljenja odnosa sa Sobom. Ukoliko mi je dovoljno malo moje fantazije, u donosu sa sa delom Sebe koje prilepim na Drugoga. Ukoliko sam u odnosu sa jednim delom Drugog (i to mi je dovoljno), verovatno sam ga poistovetila sa svojim Animusom (Animom). Ukoliko zelim vise, celokupnog Drugog, van okvira terapije, to je dobar moment da se ispita najpre sopstvena celokupnost. Zelim li Drugog da me upotpunio (i terapeut zvuci kao neki koji bi to moga, u teoriji, da zna)? Osecanja koja se javljaju kod pacijenta, on(a) uopstava zovuci ih ljubav, oseca ih kao ljubav i ukoliko odmah obezvredimo njegovo poznavanje osecanja ljubavi, ulazimo u turbulentno podrucje. Ako ne znam ni koga volim, kako Sebe da volim? Kako da volim, ako ne poznajem ljubav? Erotski transfer je, zato, veoma delikatna faza pojedinih terapija kada, pre straha i srama, treba najpre naci ulaz u razlikovanje osecanja koja pacijent zove ljubavlju. Kada imenujemo dublja osecanja (nesigurnost, agresija, usamljenost, zavist, tuga, nagon itd.), polako cemo se vratiti na razresenje msterije ljubavi. A ona ce se erotski transfer polako pretociti u terapeutski transfer. Za to je neophodno mnogo strpljenja, hrabrosti i dobre individualne terapije terapeuta tokom svog skolovanja i daljeg zivota. Kada se ti uslovi stvori, nastupa poverenje. Kada ima poverenja, nije neophodno mesati ga i pogresno ga zvati ljubavlju.