Majka je, takodje, neko Drugi

Photo by ArtHouse Studio on Pexels.com

Dovoljno sam vec pricala o neophodnosti razumevanja tanane, virtuelne granice izmedju Mene i Drugog. Uvek se to sve pojednostavljuje nekim slikama kruga ili sfere ili gore i dole, ja i sama cesto tome pribegavam kako bih nesto ilustrovala. ipak, sve je to mnogo zapetljanije. Sfere nikad nisu okrugle, a granice su kao celijske, polupropustljiva. Analogija psihe i zivotinjske celije (celijski zid kod biljaka mi se cini pricom za sebe) mi se oduvek dopadala, jer obe imaju organizacioni centar, manje vise zaokruzene funkcije i protok materije i energija sa spolja. I svaka je identitet za sebe i svaka ne moze bez onog sto je unaokolo.

E, sada se vracam na jednu posebnu celiju-psihu. Majka. I Majka je van mene. Drugim recima, i ona ima svoje odbrane, svoje zakone prezivljavanja, svoje mitove i svoje granice. Tu se mnoga deca izgube, jer bi da ima zajednicka citoplazma. Postoje majke koje su vrlo svesne da ne zele to. Borile su se, svesno ili nesvesno, za svoje granice i ne mogu tek tako da odustanu. Majcinski instinkt nije isto sto i prelivanje jedne celije u drugu, kohabitacija. Mnoga su dela napisana o fuziji mejake i deteta, jos vise njih o diferencijaciji i neophodnoj separaciji. Ja bih se zaustavila na necim ocitom, a tesko emocionalno prihvacenom: majka je jedna sasvim druga osoba. Ta druga osoba mora da prezivi sbe, nas, druge. I ta druga osoba to prezivljanje cini na njoj najekonomicniji nacin. To ne znaci d aje taj nacin njoj samoj razumljiv, a jos manje nama. Cak i kada je detetu kroz psihoterapiju u zrelom dobu sve to prihvatljivo, nije na detetu da dâ taj poklon (jabuku) znanja majci. Ona je Drugi, i taj Drugi sledi svoj put.

Naravno, veoma slicno za oceve…

Brzina kao odbrana

Photo by Pixabay on Pexels.com

Jurnjava kroz koncepte i razumevanja usporava emocionalnu integraciju pronadjenog i shvacenog. U psihoterapiji nikad nije dovoljno razumeti – treba to razumevanje i integrisati. Bas tu se zaglavi rad na sebi. Sve mi je jasno, zasto nesto radi, sta me to nagoni, ali ne uspevam da promenim. Nije dovoljno samo definisati, treba i odbraniti (ili se ne zadovoljiti) definisano, i onda, jos na sve to, pustiti da smo ima smisla. A sta ako je smisao racionalan, ili je smisao ok, ali je jednostavno namentnut smisao, ili je to smisao neke idealizovane verzije nas. Mozemo li da budemo strpljivi i da pustimo da se sve to metabolise? Uglavnom ne, jer to nas usporava i daje dodatne vreme starim kompleksima da prikupljaju kojekave argumente, prisecanja ili zavere protiv promene. I onda jurimo. Kako nas kompleks ne bi stigao, mi nastavljamo da dodajemo hipoteze, da ih preradjujemo, da se ponovno ubedjujemo. Sve to radimo, cekajuci magicni klik, ono kad se sve integrisemo i promena pocne sama od sebe. nekada se te magije i dese. Na primer, ayahuesca nije losa kao katalizator magije. opet, nekad ni to nije dovoljno, pa se dodajue seanse ayahuesca-om kako bi se jos nesto doradilo. Ne navucemo se na biljku, vec na mogucnosti promene. jednom recju, bezimo od promena ideacijom promene. Imamo savrsen izgovor: radim na sebi. Zapravo, radimo na radu na sebi. Brzina tog rada daje iluziju uspeha (daleko od toga da to nije za potpuno postovanje, i sam taj rad je neverovatan – ali nije dovoljan!), a brzina postaje odbrana. Ponekad mora da se prezivi tisina i praznina i statika. Da nove ideje nadju svoje motore.

Moze li Senka da upravlja osecanjima?

Photo by Pixabay on Pexels.com

Tu i jeste varka. Kada se kliseizirano savetuje da „se sledi svoje srce“, sta to, zapravo, znaci? Trenutne emocije, emocije koje bujaju iz kompleksa, osecanja koja zelimo da imamo u buducnosti, posle te neke odluke zog koje se i pitamo sta treba da sledimo? Da bi se sledilo „srce“, neophodno je znati gde su svi organi. Srce je deo nas, samo jedna specijalizovana masa koja cini celinu i koja razmenjuje sa svim ostalima sve do mocnih granica koza (barem ako se zaustavimo na materijalnom). Isto sa unutrasnjim silama. Zdravo je slediti emocije koje su rezutanta beskrajnih vektora raznovremenskih Ja i igre amoralnih (ne nemoralnih!) kompleksa. Drugim recima, moje emocije su odraz mog unutrsnjeg bica, mene. Ukoliko ne znamo odakle izviru, vrlo je moguce da su kormpirane. Senka je bacila svoje pipke i nase srce koje sledimo je zapravo Senkina zapovest da se odrzi status quo koju sledimo. Kako znati? Ako treba da zastanemo i razmislimo, zvuci zrelo, ali nije bas onako lepo, prirodno, zivotinjski instinktivno. A opet ako nam se cini da je nesto instinktivno, da li smo sigurno da je vec neko vreme „istrenirano“ Senkom? Racionalno se lako zaglavi, jer Svesno se umara. Nesvesno sadrzi u sebi i u-mor i od-mor i „mor“ i „a-mor“. Stoga dodir sa sobom polazi najbolje kroz intuiciju. Intuicija se ne da nauciti, ona se mora pustiti da sama dodje. A za intuiciju treba vera u sebe (i vera u Buduca Ja). Znaci, vera da negde u meni postoji deo koji zna da me zrelo podrzi i zastiti (a ne nezrelo kao Senke). Moje je da ne sabotiram taj deo, da ga pustim da me nadje. Ukratko, put ka sledjenju srca ide kroz mir sa intuicijom.

Opasnost van posla

Photo by Kelly Lacy on Pexels.com

Psihoterapeut provede poprilicno vremena kako bi sebe upoznao, kako bi identifikovao svoje komplekse i senke i kako bi ih drzao po strani, ali u isto vreme i vidljivim tokom odnosa sa pacijentom. Naravno, tu je i jos podosta vremena koje se ulaze u ucenje tehnika, teorija i procesa. I kada se fino uleti u taj svet psihickih energija i odnosa, treba znati kako ga ne iskoristiti pred osobama koje nisu pacijenti. Kada je zbilja moguce ne primecivati nesto sto cinimo veci deo dana i nesto za sta su nam cula i intuicija izostrena, jer ne bi trebalo da se primeti, jer nije nase da primetimo? I sta uraditi ako ipak nesto uleti u nase psihicko receptivno polje? Kazati, osetiti, mesati se, odgurnuti? I sta ako su u ptanju nama bliske osobe? Kako znati da nam se prijateljica poverava, jer joj je potreban prijatelj, a ne zato sto nase reci se vrednuju drugacije? I obratno, kako znati da mozemo opusteno, bez teoretisanja o kontratransferu da kazemo nesto zaobilazeci Personu terapeuta? Smemo li da ne budemo terapeuti bliskim osobama? Ili moramo bas to?

Ima mnogo pravila, ima jasnog setting-a (psihoanaliticke situacije), ima milion zdravog razmisljanja. I opet, postoji kontekst. Terapeut kada je sa pacijentom radi dva paralelna univerzuma: jedan univerzum je u trenutnom odnosu, drugi je paralelni, licni, onaj koji se prepoznaje, podseca, onaj koji skenira moguce budjenja kompleksa i njihovu kontaminaciju prvog univerzuma. Ukoliko je terapeut otvoren za autoinspekciju komplesa (a to je, u principu, neophodno za ovaj zanat), onda sistem nesavrseno (jer nesvesno ne dopusta savrseno) funkcionise.

No, kada smo sa prijateljima, onaj prvi univerzum ne bi trebalo da se pali, jer smo u svom, licnom prostoru. A ima li mesta za licne komplekse? Sta sa njima? Prepoznavanje i gasenje, sabotaze, stavljanje ruku preko usta? Ili, naprosto, verbalizacija. Kao i uvek. Prepoznavanje gde smo, s kim smo i zasto jesmo (ili nismo) u miru sa sobom. I koliko univerzuma je upaljeno.

Dva razlicita deteta

Photo by Pixabay on Pexels.com

I pored sveg jasnog samoljublja, upadamo lako u zamke njegovih prikrivenih taktika. Ponekad spasavamo sebe, to jest, onaj deo nas kojem je neophodno da o sebi misli kao o dobroj osobi, kao o protivtezi nekoj odredjenog ili zamagljenog zla. Tada zrtvujemo ono sto mislimo da volimo, ono sto mislimo da nam je vazno i ono sto mislimo da je dobro za nas. I sto vise mislimo to sve, to nam je raskosnija i upecatljivija zrtva. Ono sto je dobro za mene je cesto manje bitno od onog sto ja mislim da sam – dobra ili dobar. Uvek spasavamo svoj prioritet, ono sa cim se zbilja identifikujemo ili upiremo svim snagama da bude identifikovano sa nama. To samo po sebi nije nimalo neobicno. No, na tom putu se desavaju razne kontradiktorne situacije – cesto ih nazove maglovitim pojmom autodestruktivnost i tu se zaglavimo. Autodestruktivnost , naravno, postoji, ali ona je sredstvo, a ne cilj. Cilj nije da se samounisti, cilj je da se odbrani ono sto je jos svetiji od zivota-zdravlja-voljenosti.

Zamislimo da smo majka (nebitno jesmo li muskarac ili zena) dva deteta – deca su blizanci. Ipak, veoma su razliciti. Jedno dete je ozbiljno mentalno hendikepirano i bez ikakve mogucnosti poboljsanja. Drugo dete nema zdravstvenih problema. Kako se ophodimo prema deci? Tu nastaje velika dilema. Instinktivno se dajemo vise bolesnom detetu, potrebni smo mu. Ono drugo ima kapacitete za prezivljavanje. Da li je to pravicno (naravno, moralna pitanja nemaju nikakve veze sa ovim, ali se uvek upetljaju i dug je put da roditelj shvati da je primarna „nepravda“ takodje ne-nepravda i nema nikakvu moralnost sama po sebi)? Nije, jer nije iz te dimenzije. Da li jemanje pogubno za buducnost preusmeriti se na zdravo dete? Da li uopste ima ikakvog smislnog odgovora, vec se se sve samo po sebi odvija, uz sokove, intuiciju, dobre (citaj: nikad uspesno dobre) namere i slicno?

E, sada, hajde da koristimo ovu metaforu za nesto drugo. Moje okruzenje je moje i ma koliko ih odbacivala, vec je tu, jer je tu od pre mene, vreme je vec uspostavilo neizbrisivi odnos sa njim. Racionalno znam da to okruzenje nema kapaciteta da bude uz mene sada, u ovom trenutku, ne razume, tek ce da razume, niad nece da razume, nebitno. Ipak, ja mu dajem moju energiju koju bih mogla da sacuvam za zdrav deo sebe i da usmerim tu energiju na nesto sto ce uharmoniciti moje traumu sa mojim reparacijama. Fino zvuci, ali racionalno se retko pojavljajuje bez svoje antimaterije – svog iracionalnog. Mogu li da napravim ovakav sterilni izbor?

E, hajde, sad jos sloj dublje. Ista metafore, ali sam u pitanju ja majka dve mene, jedne kompleksne i zaglavljene i druge sa potencijalom za rast. Hocu li zanemariti taj deo koji moze da raste, samo zato sto moze da raste? Hocu li odbaciti deo koji ne moze dalje, jer nece nikada moci dalje, ali je i dalje to neki neotudjivi deo mene? Ili cu balansirati izmedju? Da li cu moci da balansiram? Da i cu moci da budem asamo majka, a ne i neke druge uloge mog zivota?

Zapetljava se. I nema jednog odgovora. I stoga, bas stoga, nema loseg odgovora.

Dadiljanje unutrasnje dece

Photo by cottonbro on Pexels.com

Ponekad ima toliko trauma, toliko zlopamcenja i ponesto tvrdoglavosti koji, svi skupa, ne dopustaju da ono cuveno unutrasnje dete u nama poraste. Zaglavimo se u nekom uzrastu. Bioloski i intelektualni uzrasti nastave da broje godine, ali psiholoski i emocionalni ne uspevaju da savladaju prepreku. Imamo toliko unutrasnje dece u nama, ali ima to jedno koje zapoveda svima njima i koje ne moze dalje i bez kojeg se ne moze dalje. I sada, teorija je jasna, nimalo nova. Trudimo se , guramo i patimo se. POnekad je neophodno da se najjednostavnije odmorimo, da odvedemo to unutrasnje dete nekom na bejbisitovanje. Terapeut je, uglavnom, najbolji izbor, ali treba imati poverenja u odmos. mala se deca ne ostavljaju tek tako kod odraslih. mala deca se ostavljaju u sigurnim rukama, cak i mala deca na koju smo kivni. To je jedna, htedoh napisati, tehnika u psihoterapiji koja mi je bliska, ali mi rec ‘tehnika’ smeta – suvise se cini manipulativnim i unapred odredjenim. U pitanju je odnos, kao i svi drugi, koji se gradi kontekstualno. Terapeut ne moze da dadilja svu unutrasnju decu svih. Ne moze ni da ih vodi kuci ni da ih edukuje. To nije terapeutov zadatak. Ipak, terapeut je tu da leci, a lek nekad dodje iz odmora. Unutrasnje dete pritiska i gusi. Poslati ga na par sati-seansi-dana-noci i videti kako je bez tog pritiska, ako se vodi bez duplih poruka i uz jasnu komunikaciju sa terapeutom-dadiljom, moze da dâ ogromne rezultate.

Prvi korak je razumevanje konteksta i vremena zaglavljivanja. Zatim, dolazi vrsta pritiska, kvalitet tog odnosa ranjeno dete-tiranin i (ne)odraslog. Onda nastupa prepoznavanje pojavljivanja, dejstva, odjavljivanja, prikarednog prisustva kompleksa deteta. Kada se dete upozna, nazove pravim imenom i dogovori se „njegovo putovanje kod dadilje“ uz jasne odrednice povratka i razmene sa (ne)odraslim, moze se pristupiti. Oboje vezbaju i dorasli-potcinjeni i maleni-prejaki. Rast dolazi iz razmene i iz saradnje.

Ima li slobodne volje u trenutku prezivljavanja?

Photo by Engin Akyurt on Pexels.com

Ovo je poprilicno intrigantno pitanje. Razna su razmatranja, misaoni eksperimenti, a i pokoji neuronaucni, koji se bave slobodnom voljom. Ipak, najcesca testiranja slobodne volje (odluke, izbori, verovanja) imaju za supstrat Svesno i (podosta) Nesvesno(g). Sta se desava u instinktivnim reakcijama? Telo izmice besnom dlanu ili brzom vepru – ko tu odlucuje? Slobodna volja, ima li ona vremena da se umesa, uzjoguni ili naprosto posmatra aktivno sta se desava u trenutku prezivljavanja? Ili je to unutrasnji program koji prebrise i preskoci sve druge, onaj koji se ne dovodi u pitanje, crveno dugme? Iskljuci li Nesvesno Svest koja bi ometala instinkt i Telo? Drugim recima, vreme stane. Postoji samo pokusaj spasa. Namerni blockout svesti? Licno Nesvesno se isto blokira ili postane utisano Kolektivnim Nesvesnim?

Sta ako se suicidalna osoba zadesi u sasvim neplaniranom i prebrzom razvoju opasne situacije? Da li je suicidalnost samo svesna? Da li nesvesno moze biti suicidalno? LIcno Nesvesno ili Licno pojacano Kolektivnim? Kolektivno nesvesno, nije li sasvim nesuicidalno? Nesvesno (uopsteno) zna svasta, i ono buduce i ono davno i ono sto nije ni dobro ni lose. Da li bi se Nesvesno Licno, a pogotivu Kolektivno, usudilo da deluje bez instrukcije Svesnog? Mozda Licno Nesvesno moze da odradi necujne i zamaskirane zelje Svesnog koje ni Svesno ne priznaje, mozda moze da se nadje u opasnim situacijama kako bi poguralo Svesno da se izrazi? Ipak, moze li da sledi nameri Svesnog pre kairos-momenta? Sto bi znacilo: ono sto sam mislila ili znala da zelim je bilo moje Proslo ja, u mom ovom ovde Ja, mogu li ja da se oslanjam na Proslo Ja, jer moje Sadasnje Ja je na trenutak ugaseno. Znaci, u tom sada-ovde (kairos-nestabilnom) momentu moje Vecno Ja se oslanja na Prosla Ja (prosla hronos ja), ali ne na Sadasnje ja ili linearni-protok-vremena-Ja- u prevodu Kolektivno Nesvesno je prekopisalo Svesno i Licno Nesvesno i samim tim odradjuje ono najarhaicnije, gde je najmanja sansa pogreske : Telo prezivljava. Sadasnje Ja se reaktiviralo, mozda ganuto ovim, mozda prenerazeno, a mozda izuzetno razocarano ili ljuto. U svakom slucaju, slobodna volja nije mogla bez Svesnog. Ili jos preciznije: Slobodna volja ne moze bez Svesnog i Licnog Nesvesnog.

Da li je pravi trenutak laganje do pravog trenutka?

Photo by Pixabay on Pexels.com

Sta da radimo kada odjednom nesto razumemo (posebno ako je povezano sa Drugim), ali nije pravi trenutak. Drzimo to u sebi, mozda tri sekunde, mozda dva dana, mozda pedeset godina. Da li su i te tri sekunde (i ostali vremenski intervali), zapravo, tri sekunde lazi? Mi znamo sta smo shvatili, ali to ne iskazujemo. E, sad, to je problem u raznim svakdnevnim situacijama, ali na seansi kod psihoterapeuta se problem malo usloznjava. Transparentnost je, kao i neutralnost, neophodna. Verovati terapeutu je bitnije od verovati pacijentu. On je taj koji je u odnosu sa samim sobom koji je nekad pun nepoverenja i losih iskustava. Nije naivno tek tako se otvoriti nekom drugom, posebno ukoliko bas tom nekom je potrebno reci ono najbolnije i najranjivije. To poverenje se stice polako i na osnovu njega, mogucnost autopoverenja ima sanse da se rodi. Ipak, postoje neke zamke. Jedna od njih je da li terapeut nesto „vidi“ i ne kaze to pacijentu, ili barem nekaze odmah? Da li ceka pogodan trenutak? Da li ceka da se uveri da je u pravu? Da li nece da se istrci prebrzo ako nije sigurna/siguran? Sve su to ljudske reakcije, ali kako verovati nekom ko mozda zna o nama vise od nas samih? I sta da ucini teraput – da cim oseti nesto, da odmah to podeli? Cim poveze neke price i neke komentare i neke snove, da ih odmah izlozi? Da ceka pogodan moment i da prihvati teret ne-kazivanja? Da kaze da ima neki osecaj-ideju-intuiciju, ali da je prerano da je podeli (ovo i ne zvuci toliko lose kao pristup)? Ili, naprosto, da prihvati da 100%-no poverenje ne postoji, da analizant ili pacijent mora da nauci da veruje dovoljno, ali ne savrseno. Da se podseti da ce uvek, ma koliko radio/radila na sebi, biti neka nedokuciva senka i neke sumnje. I da prezivi, da prezivi <100% (mnogo manje, negde izmedju 65% i 80%) poverenje, da izdrzi ljudsku prirodu ispred sebe i u sebi. Da prihvati nesavrsenost?

Klupko vunice, iliti zasto ima nesto sto objedinjuje i holizam i i redukcionizam?

Photo by Steve Johnson on Pexels.com

Bilo kakvi redukcionizmi, rasparcavanje su cesto banalizacija neke stvari, entiteta, pojave, ideje, situacije – znamo da nesto zanemarujemo, ali moramo nekako da ostvarimo odnos sa pojavom , idejom (itd.) i da odnekud pocnemo. Ono sto je strasnije je da, vremenom, pocne da se gubi granica (ionako vestacki postavljena kako bi se odnekud, cesto randomizirano, ili najlbize ili najpoznatije ili najatraktivnije, krenulo) izmedju parcica, manjih ili vecih, pa se umisli da je redukovano zapravo jednoko velikom Sve. A moze i obratno, da se tvrdoglavo drzi sveukupnog, kako se ne bi oslabilo nekim preispitivanjima, losim odabirom redukovanog ili iz anksioznosti odabira odakle krenuti. Ono sto me ovde intrigira je nasa sposobnost da posmatramo i deljivo i nedeljivo u isto vreme. Ne moramo da odabiramo strane. Mozemo sve. I 1 i . I 1 i 1000000. I 0.1 i 1. Mozemo da zamislimo 0 i 1. Sve ovo zvuci apstraktno. Zapravo je isto ilustracija ovoga o cemu pricam. Nesto veliko i nedeljivo nam je isto pojmljivo kao i nesto u beskraj usitnjeno. Atom, na primer, je lako vizuelizovati i zastati na njegovoj velicini. Znamo za neutrone, elektrone itd. Ipak, mozemo da pojmimo i atom i njegovu strukturu. Isto za celiju ili organi ili ljudsko bice ili planetu. Potreban nam je ulaz za odnos sa necim i potrebna nam je mogucnost izlaza, adpatacije i promene.

Kako je sa psihom? Postoji jedno objedinjujuce Ja i sa njim se identifikujemo. Ipak, ima i svih onih delova i redukcija od Ja – silni kompleksi, razne senke i raznoliki Animusi (Anime). Ako gledamo kroz vreme je slicno. Ima toliko raznih etapa Ja kroz vreme, raznih zaokreta koji su se desili ili ce se desiti u tom mom Ja, ali sam i dalje Ja. Kako onda da se pristupi razumevanju tog Ja koje u objedinjavajucoj formi ne funkcionise, a opet ne funkcionise bas zato sto je neki redukovani deo preuzeo vodjstvo? Drugacije receno, zar se borimo za kompletnost iduci u redukciju? Pa da. Ipak, ne idemo sami. Imamo Arijaninu crvenu vrpcu u rukama. Dok se upustamo u mracne pecine Nekije, znamo i dalje odakle smo krenuli i kako da izadjemo ako nam zatreba malo dnevne svetlosti. Mozemo da ulazimo vise puta i da se vracamo, mozemo jednom i da, umorni, sacekamo na sledece putovanje, a mozemo i samo da nastavimo. Sve opcije su moguce. Jedini uslov – ne ispustati vrpcu koja nas povezuje sa kompletnim Ja. Moze, naravno, i to (sve uvek moze), ali traganje u mraku Nekije je poprilicno dugi i iscrpljujuci posao, a oci se lako zaborave svetlost. Dakle, tu se redukovano pomesa sa Svim. U jednoj drugoj analogiji, Um i Telo ponekad ne funkcionisu i samo gledati s holisticke visine da nesto ne radi nije dovoljno. Mora se skliznuti u ponore, u preciznosti, u mrak. Celo ide u delove i delovi se ponovo povezu sa Celim. Kao klupko vunice, odnekud se mora uci i poceti. Celo je vunica. Ideja vunice je oba.

Kairos Telo, verni vitez sada

Photo by Pixabay on Pexels.com

Slicno kao u prici o Senci i njenim cesticama (talasima?), i Telo je vrlo kairos-podeseno. Drugim recima, Telo je ovde i sada. Ima nesto je u ovom trenutku neshvatljivo, neprobojno ili preteskobno – Telo reaguje. Ono ima pozamasnu biblioteku ili, preciznije bi bilo to nazvati, iskustvoteku. Stimulus odnekud upozorava: mozes da ne stignes prva na cilj, mozes da uopste ne stignes na cilj, mozes da kazes kojesta, moze neko ponovo da te gurne, mozes da se nadjes u polozaju u kojem te je lako zarobiti ili silovati – bezbroj „moze“- bezbroj izbora. Um ne uspeva sve da ih odradi, neki su jasno nepodobni, pa je izbor izmedju „mozes“ i „ne mozes“ brz – na primer, izbor da se ne dopusti ostanak u lezecem polozaju kada se nasilnik sprema da skoci (karikaturiram scenu, naravno). No, ima toliko tih koji ce samo pojacati ambivalenciju. Ako ne nastavim da se borim za sebe, izdacu sebe, ali je izazov prevelik i bojim se. Ako ne pobedim, bicu frustrirana, ali ako odustanem, podsmevacu se sebi, ako prozborim nesto sto je, po meni, pravedno, ali ne odgovara drugima u mom okruzenju, hocu li uspeti da argumentujem svoje reci. Previse gustog saobracaja za um koji je vec prebukiran, jer svaka opcija nosi u sebe svesne i nesvesne uspomene, stara i akumulirana osecanja, realisticna i kompleksima-uzurpirana predvidjanja buducnosti. Previse razlicitih vremena koja produzavaju repetitivnost kairos-momenta i zaglavljuju licno hronos-vreme koje ne ceka opste hronos-vreme. telo uskace. Njemu sva ta hronos-vremena nista ne znace. On samo u jednom trenutku prevlada taj anksiozno-zamrseni Um i dela. Dela iz svoje iskustvoteke. Zagusi, zaboli, padne, izgubi – jednom recu sabotira, preuzme na sebe teret neuspeha i bola. Napravi diverziju. Um ne mora vise da odlucuje. Telo je odradilo sve. I nastavlja iznova i iznova koliko treba. Telo stiti Um (jesu jedno, ali nisu isti). Um mu se ne zahvaljuje, vec prihvata njegovo preuzimanje odgovornosti. Njemu je svejedno. On je u kairosu. Ajon-vreme ga samo drzi da odradjuje stvari za Um. Kairos-vreme je trenutna kacija. Hronos-vreme je samo zapis iskustva u iskustvoteci. Ipak, Um zna.