PsyMultiverses

Ponekad nema više onog plamena iznutra. Samo se ugasio. I jedino što ostaje je neumoljiva praznina. Nije to ona praznina u kojoj se osećamo jadno i upotrebljeno i ispražnjeno. Ne, to je jedna druga praznina – ona u kojoj caruje besmisao. Jednostavno, ništa više nije smešno i ništa nema neko značenje. Ili, nekim drugim „dimenzionalnim“ jezikom, ispali smo iz sinhroniciteta sa svetom… Talas ide dalje, a mi ga ne pratimo. 

Praznina možda nije prazna već je ono „mesto“ gde nisu svi. Onaj ponor u koji se ne ulazi. Jednostatavno, jer svi idu u jednom smeru i sve okoloje kao ona belina na kraju filma „Cube“ – belo izbavljenje u – ništa. Svi se u velikoj većini stvari sinhrnozujemo sa svetom, čak i ukoliko ne volim svet: jedemo, spavamo, dišemo. Izbor muzike ili omiljena razonoda nisu baš najvažniji kriterijumi iz ugla preživljavanja. Osciliramo sa svima u velikoj Superpoziciji Svega i idemo dalje. Levo ili desno i samo se izgubi smisao. Unazad je nemoguće od siline Velikog Talasa. I taj gubitak smisla, to je ona melanholična depresija, ono gledanje u pozadinu celokupnog bivstvovanja i života, u zadnju stranu egzistencije, kada se vidi toliko toga lepog iz ugla kosmičkih bogova, i toliko toga prolaznog i trošnog iz ugla čoveka. Kako bi se uhvatila lepota proces, a ne rezultata, smisao u baš tom trošnom i tragiku tih večno dosađujućih bogova svemira, moramo se osvrnuti na svoju oscilaciju. A kad ona počne opet da se vrti, odjednom smo nazad, u Velikom Talasu. Klaustrofobija pripadanja, anksioznost odbacivanja – možda su to baš ti esencijalni arhetipova: in and out, unutra i napolje, širenje u vraćanje – i mudrost smisla između.

Ne, nije ništa ezoterišno ili preterano duhovno. Ok, da, duhovno koliko su metafizika i psihoterapije duhovne, ali ne više. Gledajmo dušu kao ono živo u nama, kao iskra koja je u svakom od nas i koja nas povezuje sa prvom iskrom života. Život ne možemo da stvorimo, možemo da prebacimo, da uspostavimo, kanališemo, ali ne možemo da napravimo ni od čega. Ona se pretače – ta veza sa tim pretakanjem, sa tim esencijalnim u nama, ta duša koja nas čini živim i taj delić obojen baš našim telom. Da li ona osciluje drukčije? da li je kao psiha, svest, kolektivno nesvesno i individualno, bez jasnih granica. Da li je vidimo u snovima, da li trepće drukčije?

I opet te granice. Gde je granica Svesnog i Nesvesnog, u buđenju, u prelasku iz non-REM u REM san? Ili mislima koje dobijaju reči, koje postoje oblikovano u nešto?

Kada je duša više naša nego Anima mundi, duša sveta? Kako se to razdvaja? Ili se ne razdvaja, postoje jedna uz drugu, jer su to neke druge dimenzije, ljudskom umu neshvatljive? Deo smo nečega i mi smo to češto – i, opet, pitanje, ima li granice?

„Volim te kad si nezdrava, ne volim te kad postanes zdrava. Ostani nezdrava.“

To bi otprilike bio recept kako ispoljiti svoj psihopatski deo na Drugog i kako taj Drugi, ili Druga kad poraste koristi isti, tradicionalni recept kako bi održala psihopatiju. jer psihopatija ima svoj postojani postotak u čpvečanstvu, ali uvek pokušava više, ili da pokori ili da se transmituje.

Strah od ozdravljenja bolesne osobe kod psihopatološke ličnosti može biti povezan s nekoliko faktora i dinamikom njihove psihopatologije. Važno je napomenuti da svaka osoba može reagovati drugačije, ali evo nekoliko mogućih razloga koji mogu doprineti ovom strahu.

Kao prvo, psihopatološke ličnosti često teže kontroli i moći nad drugima. Kada neko postaje zdrav i prevazilazi svoje probleme, psihopatološka ličnost može osetiti gubitak kontrole nad tom osobom. To može izazvati strah i anksioznost kod psihopatološke osobe, jer se oseća nesigurno u novoj dinamici.

Zatim, psihopatološke ličnosti mogu imati tendenciju da iskorišćavaju slabosti drugih kako bi zadovoljile svoje potrebe. Kada osoba ozdravi, može postati manje ranjiva i manje podložna manipulaciji, što može dovesti do straha kod psihopatološke osobe.

Isto tako, i psihopatološke ličnosti su ljudi sa socijalnim potrebama. Oni često imaju teškoće u razvijanju zdravih i emotivno ispunjavajućih odnosa. Kada neko ozdravi, može početi da se udaljava od psihopatološke osobe kako bi izbegao daljnje zlostavljanje ili iskorišćavanje. Strah od napuštanja i osećaj da će ostati sami može biti prisutan kod psihopatološke osobe.

Zlatno pravilo kako bi se „namirisala“ psihopatija u vazduhu je to što psihopatološke ličnosti često pokazuju nedostatak empatije i razumevanja za druge. Kada vide da neko postaje zdrav i srećan, možda neće moći da se povežu s tim osećajima i razumeju zašto bi neko želeo biti zdrav.

Paradoksalno, psihopatološka osoba može osećati inferiornost u odnosu na nekoga ko je zdrav i uspešan. Osećaj nemoći i manje vrednosti može izazvati strah od ozdravljenja kod psihopatološke osobe. Pomaganje Drugm, takozvani savior komplek, ili kompleks zaštitnika neka ima mrvice (ili grumenove) psihopatskog u sebi. Kako bismo opstrali kao zaštitnik , moramo imati koga da štitimo.

I sve to je veoma rezilijentno. Sve ove crte pomažu da osoba, kako-tako preživi. A teško je boriti protiv tuđeg preživljavanja. I to preživljavanje je, zapravo, premeštanje iz jedne generacije u drugu. Jedini način je stati, imenovati i preuzeti dar slobodne volje kako bi se ta naša lična vibracija uskladila sa harmoničnim i konstruktivnim umesto da se gubi na pokušajima da opstane sama, sama protiv svog organskog nosioca te vibracije.

lmamo tu polarizaciju, s jedne strane ljubav-mržnja, sa druge indiferentnost. Posle ima veliki spektar ljubav-mržnja. Naći dobru meru između indiferentnosti prema svemu, svima, smrti, životu i osećanjima prema njima je već veliko podvig. Jednom kad nađemo meri, postoje oscilacije, kao x-y ose i u nuli je sve stabilno. Našli smo neku meru, osećamo nešto, šetamo s epo x-osi. Ali y je ta koja pokazuje smer, idemo ka levo, ka desno, ka centru. Talasamo u odnosu na koji grafik je tu predstavljen, koji kompleks je aktiviran. I najlakše je kad je stabilno. Ljubav pomaže, ali donosi nestabilnost, no ipak i progres, otvorenost. Njena prednost je što je često sama sebi dovoljna, ukoliko je prava i prema sebi da se autoreciklira. Njena mana je što često zanemaruje levi deo , sve što ona. nije i ne želi da bude. Mržnja je kompolikovanija. Ona je svesna ljubavi i svesna da njen progres ne ide na istu stranu. I ona može da napreduje u da ide ka novom, ali se sve više idaljava i od harmoničnosti i od ljubavi.. Ljubavi, koja beži i pravi negaciju mržnje taj deo ne predstavlja problem (dok ne eksplodira sve to zanemarivanje ukoliko ode previše udesno). Mržnji, naprotiv, to je teško, ona zna da je sve dalje od onog čemu zavidi i to je dodatno jača i odnosi joj energiju za eksploraciju mesta gde je. Mržnja je svesna bol gledanja isticanja sopstvene energije koja bi mogla da se iskoristi drukčije,. Ona ima prednosti, ona pročišćava sve što niej u redu, imenuje, ali mora da ima limite, da stane i da uvedi konstruktivni deo u razbacivanje energije. I tu je opet ljubav. Ljubav je konstruktivna dok ne postane konzumacija.

Ma koliko se uzdali u Animu Mundi, na kraju telo presudi… Naše telo, naša tela, svih nas, od tardigrada do sekvoja, svi mi nosimo ovu svetsku dušu, odnosno kolektivno Svesno i Nesvesno. I usta su nam puna (naročito meni;)) spiritualnih zavrzlama, enigmi, duhovnih stremljenja, tražimo od psihe da nas spasi i ona jeste aktivna i bitna, ali zaboravljamo da nema za nas ni sveta ni psihe ako nema tela. koliko zapostavljamo telo. Čak i ortoreksičari kojima su usta puna, da se poslužim istom ilustracijom, tela, zapravo gledaju to telo kao oruđe nekih neodrađenih i, često, mračnih, kompleksa. Telo kao subjekat, telo kao nešto više od onoga što nas drži živim, telo kao partner psihi, a ne kao ono što treba da izdržavamo, ili da mu prinosimo žrtve (npr. dijete) ili da ga umilostivimo time što ćemo mu davati finu hranu kako bismo produžili samo na šu psihu na ovom svetu. A možda treba da vidimo šta telo želi, koliko, čemu njegove granice, njegov vek trajanja. Možda pre produžavanja Psihe treba da pitamo Telo koji je njegov telos. Možda nas rezultat razočara, jer nije reč o našoj psihi , individualnoj, već kolektivnoj. I možda je telo deo Gaja-Tela, jedno od mnogih u sistemu koji je iznad i oko nas.

Svako rođenje, svaka smrt, svako postojanje, makar bilo mereno u danima. Svako je deo života. Život moze da se obnavlja samo ako je rasparčan. Večnost nije život, može da bude ukoliko ima i ne-večnosti. Život je onda Svest? Ili je Nesvesno moguće i pre postojanja, buđenja Svesti? Panpsihičke teorije kažu da Svest postoji od prvog trenutka, u svemu, u neorganskom kao i u organskom. Moguće, ali Svest koja ide sa Životom je drukčije. Čak i ukoliko su panpsihičke teorije tačne, Svest u organskom koje živi, kreće se, intereaguje bi imala drukčije izazove pred sobom. Nešto što Nesvesno može da posmatra eonima, nebule, kosmičke oscilacije i vrtloge gravitacionih sila, ovde , u našem malom životu se dešava u menjem uveličanju, u manjem obimu, ali vrlo intenzivno. Možda za Nesvesno koje nema koncept linearnog vremena više nego bilo koji drugi koncept, jer Nesvesno je atemporalno, sve ti sečini sličnim, ali za Svesno ima drukčije razmere. Nesvesno, neorgansko, beživotno, sve to je u nekom svom plesu, koje možda ima, takođe, u sebi, to neko neorgansko Svesno, sa različitim temporalnim koordinatama i sistemima merenja nego za živa bića. Svesno i Nesvesno, poput neorganskog i organskog, neživog i živog, prelamaju u nekom liminalnom spektru. Postoji Promena. Postoji Jedno, sve i postoje delovi koji ga čine. Možda astralna tela, kosmičke vibracije i crne rupe imaju svoje Svesti. Oni su puni promena. Postoji svet, univerzum i ceo njegov hardver. Postoji taj kosmos kao celina i svki deo utiče na svaki deo. Postojimo m i svi, sva živa bića i postoji nešto što nas obuvata, celokupni ekosistem, možda Gaja?, koji je tu i koji čini svaki delić nas. Svaki mrav, svaki mikrob, svaka ćelija je bitna. Svi se upotpunjujemo, našim smrtima, našim životnim sokovima, našim idejama, našim snovima.

Zovemo možda sve to pogrešno: ekoanksioznost, eko-emocije, ali, zapravo, čjudi se plaše sadašnjeg stanja sveta, sadašenjeg poretka. Možda je to strah od sada, od sveta koji smo mi, koji činimo mi, koji ne možemo da obuzdamo. Možda se plašimo da smo sve to , zapravo, učinili mi. Toliko je lakše projektovati.lakše je reći da je neko drugi činio svet lošim. A mi smo taj svet. Mi glasamo, mi postojimo, mi mislimo, mi činimo stvari. Možemo li drukčije? Sigurno da da. Želimo li? Ne znam. Moguće da ne. Moguće da je ovo što je želimo, jer smo ogorčeni. Mnogo toga se desilo, a da nismo želeli. Premnogo nas je i mišljenje koje se plasira koje naše nas ne predstavlja najbolje. Kako dalje? Teško je odgovoriti. Ipak, ogorčenost ne pomaže. Na kraju, mržnja previše troši. Previše energije,. Previše aktiviranih kompleksa. Možda nema odgovora, ali ima imena ovome što osećamo. I to ne bi bilo loše nazvati, osećati, obraditi, dovesti se u odnos sa time. Jer, to je ono što nas čini ljudskim bićem, taj svesni odnos sa Drugim i sa samim sobom, ta Svest koja nam ne može biti oduzeta. Možda smo besni, ljut, osujećeni, frustrirani, mnogo nas je, ne vidimo rešenje, ali, opet, postoji ime toj anksioznosti, a čim ima imena, ima i rešenja. Jer ime je ljudsko. A sve ljudsko se da objasniti, izmetabolisati i pripremiti za dalje.

Koji su prvi arhetipovi? Oni arhetipovi, ono veliko neodređeno što ne možemo da pojmimo i najveći doseg nam je posredna slika, takozvana arhetipska slika? Ono prvo, ono što je kao DNK ili atom našoj psihi, ona baza na osnovu koje mislimo, osećamo, povezujemo, imamo svest? Ona gradivna materija našeg našeg nematerijalnog!

Šta je bilo prvo? Ništa, a onda nešto. I to niđta je postalo nešto ekspanzijom. i to nešto nije se rasulo držanjem zajedno, to jest gravitacijom. Širenje i sužavanje, idenje ka napolje, idenje ka unutra, prve dve sile, prva dva pokreta. Da li su to dva šprva arhetipa, dve najosnovnije sile, osnova polatizacoje i naš usud? da lie toliko teško naći sredinu, jer se borimo da nađemo nešto između ona dva koja se enantiodromično smenjuju? Da li je to zadatak i svrha Svesti, da nađe sredinu?

U našem makrouniverzumu, mi se ponašamo po načelima njutnovske klasične fizike. Kvantna fizika je za mikrouniverzum, onaj sićušni koji se ne da posmatrati golim okom. U kvantnom govorimo o verovatnoći, govorimo o talasima, o oblacima mogućnosti, govorimo do velikoj praznini i tek ponekom postojanju. I način kretanja tog postojanja određuje sve. Toliko daleko od nas, a toliko značajno za sve što smoi mi. Ali, jesmo li i mi nekoj drugoj perspektivi, pogledu iz neke mnogo veće dimenzije isto toliko sićušni da smo kvatni i da je naše postojanje tek deo praznine u kojoj smo. Da li smo klaster u praznini svemira?

Da li ispravno vidimo sebe? ispravno u ovom slučaju nema veze sa ethosom, već sa koliko-toliko tačnom slikom sebe u odnosu na svet. Svet postoji, kao celina, kombinacija mnogo jedinki, kao geštalt. Od onosu na tu celinu mi smo Drugi. Taj svet u odnosu na nas je Drugi. To je jedan od prvih odnosa koju otkrivamo po rođenju. Vidimo tog Drugog u u njemu odraz sebe. nekada ne želimo taj opdraz, nije ono što želimo da odašiljemo od sebe. nekada ima problema u transmisiji, nekada u samom odrazu, nekada u predlošku. I, ponekad, ne vidimo adekvatno tu komunikaciju. Imamo dioptriju. Sve je uvećano ili umanjeno ili gubi trodimenzionalnost. Drugim rečima, vidimo kroz naše lične filtere. I ti filteri su ok, naši su, i samim tim imaju smisla, i znače nešto, ali isto tako, oni su odraz naših unutrašnjih procesa, naših aktiviranih jungijanskih kompleksa. Oni su naša istina, relativna istina, ali možda ne i apsolutna istina (ima li je uopšte? veliko je to pitanje… i ne tražimo tačan odgovor već aproksimaciju). Možda je sasvim ok shvatiti da nam je potrebna pomoć, neka vrsta naočara. Možda možemo da nađemo način da izoštrimo vid, da nam je jasnija kontura svegam da nađemo bolju udaljenost (blizinu) od Drugog. Nekada su te naočare antidpresivi, nekada je meditacija koja udaljava , nekada je uzemljenje koje približava. Ono što je zajedničko svim metodama je pristajanje na „oftamološki pregled“, prihvatanje na podešavanje „dioptrije“.