Featured

Predgovor

Ovo je jedan kutak u kome ostavljam neke observacije, neka iskustva i neka razmisljanja. Ona su bazirana na klinickom radu, kao i na slobodnim asocijacijama. Koketiraju sa filozofijom, slede neuronauku, otvorena su za transcendentalnu fukciju (bitnost smisla za ljudskog bica, njegova spiritualnost i njegove vrednosti). Naucna-fantastika je dobro sredstvo, izvrsna zabava i sirokogruda masta, stoga mi i ona pomaze.

Dragana Favre

Nepodnošljivosti reči „između“

Photo by Ave Calvar Martinez on Pexels.com

Kada zagrebemo razna društva i zajednici, vidimo često da su oni koji su najstigmatizovaniji oni koji se negde „između“: apatridi, melezi, mulati, zamboi, biseksualci, transseksualci, druga generacija gasterbajtera, novi bogataši, gojazne lepotice, androgine lepotice i slično. Nebitno od državnog uređenja, dominantne religije ili tradicionalnih običaja, većina društava radije daje mesto, čak iako to mesto je prepune jasne mržnje nekom zamišljenom neprijatelju nego nekom „između“. To „između“ je neuhvatljivo, „ni tamo ni vamo“, nejasno i nedfinisano. Ljudski um voli binarno razlučivanje: ili te volim ili te mrzim, ili si sa mnom ili si protiv. Naravno, svašta bi se mglo prigovoriti ovakvom razmišljanji, ali sad je ovde značajnije videti zašto postoi tolika nelagoda sa nedefinisanim. To se čini još interesatnijim, jer se često krijemo u nedinisanim odnosima. Svoje ambivalentnosti nosimo, ali su nam teške, stoga ih projektujemo. A najlakše je projektovati na one koji su već „po definiciji bez jasne definicije“. Stoga je neophodno prodreti dublje u naš lični odnos sa nejasnim, maglovitim, nedefinisanim, sa tom nelagodom, susresti je i videti odakle crpi svoju energiju. Možemo li da preživimo u spektru i u nijansama? Možemo li da prihvatimo da sve što percepiramo zaokružujemo kako bismo bar malo izbegli nejasnoće?

I to je u redu. I to da zaokružujemo, i to da nekad nam je lakše ili ekonomičnije da se ne bavimo svim nijansama već da odaberemo ono što nam je pristupačnije i obradivije, i to da želimo nekad da baš-baš razumemo sve što vidimo. Samo treba znati da to radimo i to „između“ našeg saznanja da je nešto oko nas nama samo delimišno jasno, a pravimo se ili želimo da jeste, i tog nekog apsolutnog saznanja koje nam je, često, nedostupno je naše „između“ i nema potrebe niti smisla projektovati ga na neka druga „između“.

Kad dug štiti

Photo by Markus Spiske on Pexels.com

Ponekad je lakše ostati zaglavljen(a) u nekoj situaciji. Ipak, kad znamo da smo zaglavljeni, ne ide baš lako uveravanje sebe da ne možemo da se izbavimo. A ne izbavlja nam se, jer jeste da je neudobno, ali je i poznato, a i ne znamo šta čeka posle izbavljenja. Kako se opravdati pred sobom? „Dobar“ je način zadužiti se. radi to, jer mu/joj dugujem, ili radim to, jer mi je to i to učinjeno ranije, ili, opet, radim to, jer ako ne uradim neću biti mirna, jer sam se zadužila. Naročito su „fini“ dugovi roditeljima, šta veće od duga života. Postojimo, eto već nečega što ne možemo da isplatimo. Možemo da spašavamo živote, da popravljamo, da vadimo iz požara ili iz venske tromboze, ali možemo li da napravimo život onih koji su nam ga dali? I tu kreće neravnoteža. Ponekad roditelji kolaboriraju u ovom dugu, nekada im to nije ni na kraj pameti, nekad ni ne znaju da podržavaju održavanje duga. Bilo kako bilo, jesmo li zaista dužni ili bismo da smo dužni? Da li smo zaista odgovorno za tuđe izbore ili za izbore sebe od ranije, ranijih verzija sebe? Zvuči fino kao opravdanje, „Nisam Ja, već moje prosšlo Ja“. Čak iako ovo možda i jeste istina šta učiniti – da li i tada dugovti, otplaćivati dug, ili se ni ne upuštati u promenu sebe dok svi dugove (svi zvuči vrlo utopijski) ne isplatimo.

Mislim da je najhitnija stvar kod priznavanja-uočavanja-sučeljavanja sa nekim dugom uraditi sledeće: videti da li nam odgovara trenutna pozicija i zašto je zadržavamo. Ako da, zašto i šta bismo dalje? Ako nema nikoga nikada da nam išta prigovori (ni za plaćanje ni za ne-plaćanje duga) šta bismo uradili? Ako nema nijednog svedoka, koji je naš izbor? A ako je obratno, ako će svi znati da smo dužni, kako bi to uticalo na nas? Da li želimo tu etiketu „neplatiše“? Možda nas dug održava u odnosu iz kojeg ne znamo kako da izađemo niti se usuđujemo da izađemo?

Dug može da služi kao objekat naših projekcija, naš medijator odnosa sa nekim. A možda je zgodnije, brže i efikasnije samo malo pričati-komunicirati-imati dijalog sa tim nekim?

Bordeline društvo, kako podneti ne

Photo by Jaymantri on Pexels.com

Živimo u izuzetno kompleksnom vremenu. Naravno, to bi se moglo reći za svaku epoku ljudskog postojanja, ali ovaj put smo veoma najbrojniji dosad što, već samo statistički, uvećava brojnost i svih, ranije marginalnih grupa, a i vidljivost svih nijansi ljudskog ponašanja i delovanja. Naravno, to nijeni dobro ni loše – ima svoje prednosti da se te nijanse primete i da im se lakše odgovori, da se preciznije razumeju, ali isto tako i neke vrste reagovanja, koje su ranije bile retke, sada dobijaju na moći i raspristranjenosti, što može imati i pogubne posledice. Drugim rečima, ima svega više i svađta je vidljivije. Nekada ta vidljivost drugih može da pomogne da se ne osećamo usamljenim čak iako osećamo izvesnu različitost od uobičajenog ljudskog funkcionisanja. Takođe, ko je se naše i ovom džinivskom svetu usamljen, može se osećati još usamljenijim.

Naše globalno društvo je poprilično ubrzano-hiperaktvno, ima HP (visok potencijal, i ne baš uvek visoke realizacije), mnogo traumatizama iza sebe, potrebu za binarnim viđenjem sveta (dobar-loš, mi-oni, crno-belo), haotične odnose, nestrpljivost, labilnost i impulsivnost, dakle, razne borderline odlike i svašta još nešto. E, sad, u ovo društvu, kako naći adekvatan odnos bez da upadnemo u zamku da nam je duštvo (koje činimo i sami) krivo za sve. Krivo ili ne, nije pitanje, već je pitanje koji je moj odnos, koliko sam ja Ja, koliko sam ja svesna svoje Persone (socijalne maske), koliko toga dru+tvo crpi iz mog komplksa ili ja hrnaim svoje komplekse društvom?

Kako podneti ne od jednog takvog društva i kako mu reći ne? Asertivnost yvuči divno u teoriji, ali za njenu primenu, potrebna je meta (izvan) pozicija, ono kad gledamo sebe ili svoje odnose od spolja. Možemo li to, zaista? Otuda, sva ona priča o posmatraču koji utiče na posmatranje, za menjanje svega ako smo deo svega. Reći da ili ne ili možda je veliki podvig. Pronaći svoju meru i svoj odnos, bez samokažnjavanja (ponizna sam, slaba) ili samonaduvavanja (ja znam bolje od drugih, prkosiću) ili krivice zbog nezauzimanja stava (meni je sve stalno svejedno, ne mogu da se odlučim). Dakle, veliki je podvig, ali suprotno od tog velikog podviga nije sramota i slabost, već trenutni domet i trenutni kompromis i trenutak. Ne možemo da procenjujemo sebe dok smo u procesu, jer je on dinamičan. Ali, moćemo da znamo da smo u procesu i da prilagođavamo proces svom Ja.

Mirna savest

Photo by Nadezhda Diskant on Pexels.com

Ako su Drugi zli, a ja sam dobra (kakav splitting!), kako bi bilo da i ja postanem zla, pa da preživim? Vrlo često pitanje osvete, traženja pravde, odrađivanja duga porodici, prošlosti ili nekom idealu – ono uvek navodi na reakciju, bilo da je u pitanju nelagoda, prepoznavanje, odobravanje, strah od karme i slično. Imamo li pravo da izvedemo svoju Senku u šetnju zato što to i Drugi čine? Da li u tom slučaju imamo slobodnu volju ili ne? Jer, ako to Drugi čini, ja samo reagujem i to moje „samo reagovanje“ može da mi smanji odgovornost? Ne baš. To su različite dimenzije i brkanje spektara sa različitim dimenzija je često „majka svih problema“. Poredimo ono šta nije za poređenje. Konkretno, ukoliko je neko zao prema meni, u istoj dimenziji je ceo spektar reakcija tog Drugog prema meni i na to se nadovezuje moj osećaj prema tom zlu. Moja reakcija na zlo je u dimenziji mojih mehanizama odbrane uopšteno. Kada se ukrste moja reakcija, kontekst, akcija Drugog, dobija se nov spektar i u tom spektru Ja imam svu slobodu da odaberem kako ću dalje. Naravno, da to jeste povezano sa onim šta se desilo, ali ima i deo koji meni pripada, moje predikcije budućnosti, moj odnos rizika i dobitka, moj hormonalni i metabolički status, vreme i slično. Tada biram.Ponekad je vreme reakcije prekratko, pričamo o impulsivnim odlukama. I ta impulsivnost je naša. Možemo nešto da uradimo sa njom, da vidimo od čega nas štiti i šta joj je cilj i vodilja. Drugi nas ne tera, Drugi inspiriše, utiče, provocira, ali Drugi nije impulsivnost.

Stoga, mogu da budem zla ako mi se to čini kao bolji izbor. Imamo pravo na sve. Bez moralisanja, jer moralisanje je korisni, otežavajući, kompleksni socijalni kosntrukt sa svim svojim nedostacima i prednostima. Ako ga ostavimo po strane i gledamo samo naš izbor, nezavisno od moralnih osuda sebe i sveta, hoću li da budem kao Drugi, hoću li da priznam da sam već kao Drugi, hoću li da promislim da li ja, zapravo, poznajem Druge, da li ja to redukujem Druge na samo neke manifestacije u konkretnim situacijama? Ipak, nemam pravo da pripisujem Drugom svoj izbor i svoju odluku. I obratno. Nosim svoj izbor.

Duša

Upravo sam pogledala „Soul“ i, iako cinična duša 22 baš i nije fan Karla Gustava Junga, pa neće da je mentoriše, vizija kolektivnog i individualno nesvesno, duše i tela ima podosta od jungijanske metafizike. Izuzetna animacija i vrlo lepa psihoterapijska priča. Kriza srednjih godina, ali i bilo kakva kriza, odakle kuda ćemo, a naročito čemu sve ovo !

Ja-utisana, Ja-zombi, Ja-vakcinisani zombi

Photo by Dids on Pexels.com

Često pacijenti ne žele psihotropne lekove kako ne bi postali „neko drugi“ ili neka vrsta zombija. To pitanje zombija u psihijatriji i psihologiji me je oduvek zanimala na više nivoa. Konkretno, ovde, želela bih pregledam neke varijante psiho-zombija, odnosno različite delove spektra u dimenziji zombi-ljudsko svesno biće.

Najpre, to sa psihotropima ne treba generalizovati. Lekovi koji se daju da bi olakšali izlazak iz nepreglednog Nesvesnog u kome su se zaglavili nisu isto kao oni koji će da samo ogrnu i upale vatru dok smo zavejani na planini. Prvi će gurnuti u ovaj svet svom silinom, ali će biti potrebno vreme da se nađe odnos sa ovim svetom. Drugi neće pomoći spuštanje sa planine, ali ćemo imati više energije kako bismo sami počeli da silazimo.

Ipak, nekada je svet toliko preplavljujući da tražimo bilo koji način da se anesteziramo. Nekada to činimo uz pomoć supstanci, a ponekad se samo – umrtvimo. Samo nismo tu. Mnoge su nijanse tog umrtvljivanja: od selektivnog, za one koji su nam teški, zatim blagog, ali za sve, kad smo utišani, preživljavamo uz distancu, onda vrlo opipljivog, zombiranog kada smo nedostupni i sebi i Drugima. To su sve razne zaštite od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Postoji još jedna varijanta: bili smo zombiji, a onda smo se povratili i nismo više, ali se sećamo. Znamo da smo okusilo to umrtvljavanje, da smo bili udaljeni. Sada smo bolje, ali još smo roviti. Držimo se po strani, znajući da zombi tehnika ne pomaže, a pritom je se i sa nostalgijom sećamo. Jer bilo je lakše verovati da je ok biti utišan, izolovan, daleko. Pojmiti Drugoga znači biti u kontaktu sa svetom i razumeti da je taj kontakt večan, Ja kao i Drugi ne mogu jedno bez drugog. Taj „vakcinisani zombi“ je onaj period posle otrežnjavanja, preživljavanja, imenovanja-intelektualizovanja problema. Sada ga treba živeti. Tada oni lekovi sa početka mogu i da pomognu, jer nisu više tu da rade „umesto“, već rade „sa“.

Posmatrač menja ogled – ali koji posmatrač?

Photo by Henda Watani on Pexels.com

Kvantna mehanika je vec davno uspostavila zaključak – šta ćemo opazati/meriti/registrovati, zavisi od našeg prisustva, iliti ona stara filozofska pitalica: ako drvo padne u praznoj šumi bez životinja/ljudi – da li pad drveta prizvodi zvuk? E sad, to je vec dovoljno komplikovano samo po sebi. Naša čula koja nas ograničavaju, ali i spajaju sa spoljašnjošću, bez kojih ne možemo i uz koje imamo samo subjektivni prikaz realnosti (ukoliko realnost postoji) nam preplavljuju svest, a i, malkice, Nesvesno silnim informacijama. Mi odgovaramo našim akcijama i našim mislima, našom svesnošću da smo tu i da opažamo nešto. Ipak, menjamo li rezultat tog posmatranja našim Nesvesnim? Drugim rečima, ukoliko uzurpiramo-modifikujemo-iskrivljujemo ono što opažamo samim svojim prisustvom, koji „nas deo“ to čini, naročito imajući u vidu čestu nekoherentnost našeg Svesnog i Nesvesnog (sva ona pitanja slobodne volje…).

Jedan od najčešćih ilustracija efekta posmatrača je eksperiment Jangovih interferencija (na engleskom: https://en.wikipedia.org/wiki/Double-slit_experiment i https://en.wikipedia.org/wiki/Observer_effect_(physics)). Iako nema dokaza da je Svest posmatrača (naročito, jer je često posmatrać robot-uređaj-mašina) menja efekat, ukoliko ne odbacimo tu hipotezu, ispravno bi bilo zapitati se – Svesno ili Nesvesno, ko, zapravo, menja efekat?

Može li moje Nesvesno da utiče na Drugoga? Snosim li odgovornost za to, jer moja je Svest bila zaobiđena? Može li Nesvesno onda „pređe“ Svest i da sve odradi samo – gde sam onda Ja u tome svemu? Ili je usredsređivanje pažnje – dati prioritet ono što sve menja? Tek kada se „usinhronizujem“-stoim-povežem sa događajem, moje prisustvo ga menja i podešava? Znači li to kontakt Svesti, koja je neka vrsta inkarnacije ogromnog i kolektivnog Nesvesnog, menja ishod? Nesvesno koristi ili ima koristi od Svesnog, jer je Svesno jedan imenovani, određeni (mada dinamičan i promenljiv) deo Nesvesnog i samo kao takav može da menja rezultate i procese? Mi, ljudska bića, gubimo se u Nesvesnom – Svesno Ja je ono koje nas podseća da postojimo i reagujemo i menjamo. Kakva divna ravnoteža između Svesnog, koncentrovanog, malog i opet moćnog na neki svoj način i velikog Nesvesnog, ogromnog, svemoćnog, a opet rasplinutog! Negovanje Ja je negovanje i ove ravnoteže.

Ima mesta za sve

Photo by Pixabay on Pexels.com

Rivalitet ubija. Stimuliše na početku, kao i svaka droga, a onda isisava životnost i svesrdnost. Ima mesta za svakog od nas na ovoj planeti, barem u psihičkom smislu. Granice koje osećamo su češće naša lična samokažnavanja, samožrtvovanja i samoljublja. Ukoliko su granice tu, jer treba da su tu, jer su korisne i olakšavaju mnoge stvari, a ne zato što guše, sve se menja. Lakše je sa granicama koje dolaze od spolja – nude nam bes i mržnju prema onome koji nam ih postavlja. Šta ćemo ako smo mi nalogodavci?

Lako ćemo upsti u zamku poređenja sa drugima. Onošto uvek zaboravljamo je da ima mesta za sve. Ima mesta za naše misli i naše kreacije i naša osećanja. Ipak, ne možemo da kontrolišemo kako će Drugi reagovati na to. Dakle, mesto postoji, ali šta će se desiti sa tim mestom, koliko će biti vidljivo, voljeno, posećeno, sve to zavisi od našeg odnosa prema Drugima i prema Sebi i prema samom sadržaju. Nekada smo verni sebi, pa makar i ne bili prihvaćeni. Nekada pravimo kompromise nauštrb svojih uverenja. Nekada je sadržaj taj za koji imamo snašni poriv da ga iskažemo i ne možemo ništa drugo nego da ga sledimo bez automatskog razumevanja. Isto tako, nekada nas Drugi prihvataju bez da nas razumeju ili ne prihvataju čak iako nas razumeju, Nema pravila. Manifestacija sebe i svojih kreacija košta – košta mogućnosti da nas neko zaista vidi. I to je naš izbor hoćemo li imati poverenja da ćemo preživeti tu vidljivost od strane Drugih. Ali, mesto postoji. Mesta uvek ima za sve.

Put, to sam Ja. Kraj puta , to je deo Mene

Photo by Julia Volk on Pexels.com

Čekamo, tako, da se nešto desi. Znamo veoma dobro da je ono što nas čini nama proces dobijanja, a ne rezultat. A opet, stalno se usredsređujemo na cilj. Cilj je orijentacija i motivacija, energija kojom biramo tu orijentaciju, a put je onaj što se dešava i onaj što smo zaista. Jer kada se dođe do cilja, jesmo li više mi? Ili smo samo na početku novog ciklusa? Naravno mi smo sve to, ono objedinjujuće Ja, ali to veliko Ja ima u sebi sve te faze sa kojima se identifikujemo i prema kojima nije naivno pronaći totalnu sinhronizaciju sa ritmnom preomene. A ta mala Ja, ona se menjaju.

Mnogi ljudi ne mogu da izdrže uspeh. Uspeh je statika. Čak i ljubav, odnos, intelektualno, materijalno, spiritualno bogatstvo ne izdrži teret statike. Inercija sve ubija. Zaglavimo se u Kaïrosu. Potreban je Chronos. Potrebno je vreme. Ne samo da je neophodno, već ga i instinktivno osećamo. Što više smo zaglavljeni u nekom ekstremu, makar to bio u uspeh, imamo doživljaj da će se seve preokrenuti. Počinjemo da osećamo anksioznost, čak i strah od neumitne promene koja nas čeka, pa je tim strahim i ubrzavamo. Kao da ćemo nešto izgubiti… Kao da ćemo se udaljiti od cilja, ne shvatajući da je život proces, a ne rezultat. Proces, to je Ja koje se nadograđuje i približava objedinjavajućem, velikom Ja, onom što u isebi ima sve delove nas, sve potencijale i sve manifestacije i izbore Ja. Budućnost se dešava posle i budućnost postoji mentalno i emocionalno. I imamo odnos prema njoj. Ali ona nije više Ja i ona neće biti više Ja. Možda će biti neko ja sa kojim ću se lakše identifikovati ili ću biti ponosnija ili će mi olakšati život, ali to Ja će biti isto deo mene, baš kao i sada. Ja biram to Ja, dajem prioritet nekom islazu sebe, vreme metaboliše, ali sve zajedno, sve sam to Ja.

Vreme i prioritet

Photo by Pixabay on Pexels.com

Biti u ovom ovde, Kaïros, trenutku znači privilegovati. To je lako napisati i intelektualizovati, ali privilegovanje je jedan mučan i veoma skup proces. To znači odabrati nešto nauštrb nečeg drugog. Odvojiti se od uspomena, prepustiti žalovanje prošlosti, suočiti se sa mišlju da ne možemo da kontrolišemo budućnost. Biti ovde i sada znači, bar za jednu nanosekundu, ne biti tamo.

Isto tako, za one koji će radije odabrati ovde i sada, ponekad je bitan iskorak. Kaïros je veoma vrednovan u naše vreme i to sa pravom, jer je neophodan za centriranje osobe, za kontakt sa sobom, za kratkotrajno, ali hranljivo odvajanje od protoka vremena. Ipak, bivstvovanje u njemu može da ima impakt na okolinu. Ponekad on može da odvede u ekstrem i u tom ekstremu nema mesta ya Druge. Iskorak ka aosicjacijama, ka Chronosu može da bude neophodno uravnotežavanje. Znači, prioritet će se odvojiti od Kaïros trenutka, žrtvovaće ga na tren, i otićiće ka nekom dćepu prošlosti ili nekom sučeljavanju sa neizvešnošću budućnosti.

I, ponovo, vraćamo se na isto, na ravnotežu i na umerenost. Opet ne dajmo se zbuniti. To ne znači na dosadu i na statiku. Krajnji zbir je u umerenoj zoni, ali sve što čini sabirke tog zbira je slobodno. To znači da svaki džep vremena, svaki tren Chronosa i Kaïros, zajedno sa onim atemporalnim, večnim Aïonom što obavija sve i tu je po potrebi (koje smo svesni ili ne) ima svu slobodu izražavanja. Ali, ne svi u isto vreme (opet vreme!). Prioritet daje i bira Svest i taj prioritet je dinamičan i fleksibilan. Vrednujemo šta je bitnije ne iz moralnih i ostalih socijalnih konstrukata, šta je bolje ili gore, nego iz korisnosti preživljavanja Ja i Drugih zajedno, nekad na različitim stranam klackalice, nekad zajedno na istoj ljuljašci. Kao u mandali, centar objedinjuje, ali ne postoji samo centar- mandala je i sve ono oko centra. A prioritet je naše pravo i sloboda i odgovornost.