Mržnja troši previše energije

lmamo tu polarizaciju, s jedne strane ljubav-mržnja, sa druge indiferentnost. Posle ima veliki spektar ljubav-mržnja. Naći dobru meru između indiferentnosti prema svemu, svima, smrti, životu i osećanjima prema njima je već veliko podvig. Jednom kad nađemo meri, postoje oscilacije, kao x-y ose i u nuli je sve stabilno. Našli smo neku meru, osećamo nešto, šetamo s epo x-osi. Ali y je ta koja pokazuje smer, idemo ka levo, ka desno, ka centru. Talasamo u odnosu na koji grafik je tu predstavljen, koji kompleks je aktiviran. I najlakše je kad je stabilno. Ljubav pomaže, ali donosi nestabilnost, no ipak i progres, otvorenost. Njena prednost je što je često sama sebi dovoljna, ukoliko je prava i prema sebi da se autoreciklira. Njena mana je što često zanemaruje levi deo , sve što ona. nije i ne želi da bude. Mržnja je kompolikovanija. Ona je svesna ljubavi i svesna da njen progres ne ide na istu stranu. I ona može da napreduje u da ide ka novom, ali se sve više idaljava i od harmoničnosti i od ljubavi.. Ljubavi, koja beži i pravi negaciju mržnje taj deo ne predstavlja problem (dok ne eksplodira sve to zanemarivanje ukoliko ode previše udesno). Mržnji, naprotiv, to je teško, ona zna da je sve dalje od onog čemu zavidi i to je dodatno jača i odnosi joj energiju za eksploraciju mesta gde je. Mržnja je svesna bol gledanja isticanja sopstvene energije koja bi mogla da se iskoristi drukčije,. Ona ima prednosti, ona pročišćava sve što niej u redu, imenuje, ali mora da ima limite, da stane i da uvedi konstruktivni deo u razbacivanje energije. I tu je opet ljubav. Ljubav je konstruktivna dok ne postane konzumacija.