Statika fatalnog para

Photo by Pixabay on Pexels.com

Uvek trazimo tog fatalnog Drugog. Trazimo Sebe u Drugom. Nekog najslicnijeg nama samima koji ce nas oboriti svojim „citanjem nasih misli“ i kljuc-kljucaonica spojem. Naravno savrseni odraz Nas u Drugom, bilo da je u pitanju isti ili razlicit pol, nikad nije 100%, ali se dâ idealizovati kao da jeste, ili bar 99%. Trazenje poznatog ne iznenadjuje. Razocaranje njegovog pronalaska da. Zamislimo taj savrseni spoj – dinamika je obezvredjena. Sve stoji.

To ne znaci da treba aktivno traziti dramu. Ne znaci ni da se treba vestacki zaustaviti pre neke „srece“ kako se ne bi izgubio jednom kada ona bude pronadjena. Znaci samo statika skodi nasem bicu. Mi se menjamo, sve se menja, vreme prolazi. Fatalni par je pred sve vecim pritiskom da, jer je ranije uspeo u tome, sada svaki put uspe u „savrsenosti“. Statika se pvinuje dinamici. Dinamika je neizvesna. Mora se sve predvideti. Ili ce se to desiti kroz razgovor i dogovor kako dalje (tu mora da se postoji mogucnost diferencijacije) ili kroz ocekivanje neke magicne telepatske veze („uradicemo isto“) ili kroz vestacko naturanje „istosti“ („On/a ce to uraditi verovatno, pa cu i ja“). Intucija je licna, nemaju dve osobe identicnu intuiciju. Ukoliko bi mogli da je imaju – identicnu, onda bi ta intuicija mogla da dovodi do istih akcija samo do trenutka nekih paradoskalnim, ambivalentih situacija i pre ili kasnije, neki kompleks samo jedne od dve osobe bi se upalio. Taj kompleks bi trazio reakciju odbrane, intucija bi to uzela u obzir, a drugoj osobi iz fatalnog para ta reakcija ne bi bii jasna, jer, iako je ta „magicna“ intucija ista, bazira se na necem razlicitom. Ono sto je problematicno je (osim sto identicna intucija ne postoji) sto nema dve osobe sa idenicnim kompleksima Cak i deca odrasla u istim porodocama ce drugacije reagovati na traume, zavisno od njihovoh mesta u porodici, njihove uloge, odnosa sa drugim, licnog nesvesnom i licnog parceta kolektivno nesvesnog. Jednostavno, nema dve identicne osobe (ne epigenetski i ne prema psihickoj strukturi) – uvek ce biti neka razlika. Fatalan par je zato fatalan u pravom smislu te reci, jer ne prihvata razliku. Jedino se iz razlike gradi odnos.

Hiperempatija i hipersentizivnost – cesto zagubljene u tudjim fiokama

Photo by Janko Ferlic on Pexels.com

Empatija je cesto valorizovana i, zaista, na prvi pogled, ona predstavlja vrhunsku vrlinu odnosa sa Drugim. Drugi pati, Drugi postoji, Drugi ima svoje misljenje – podrazumevajuci i razumejuci to, mozemo da udjemo u odnos, da izadjemo, da mu ne pripisujemo nesto sto on nije. Problem su, kao i uvek u interpersonalnim odnosima, granice. St radim kad razumem Drugoga previse? Sta je uopste to previse. Moj pogled na to bi bilo: previse je kad je vise od mog postojanja u tom odnosu, kada odnos prema Drugom istisne iskreni odnos prema meni. Ovde obazrivo kazem odnos, a ne ljubav prema sebi. Ne toliko sto je taj izraz vec toliko izlizan od upotrebe da je prestao da prenosi poruku zbog je je i nastao, vec nije neophodno voleti se. Neophodno je znati kako se osecamo prema samom sebi. Ljubav, mrznja, sramota, podozrivost, sve to treba nazvati pravim imenom. U principu imenovanje osecanja je vec pola puta do razresenja. Ako se ne lazemo (manje-vise Druge, to je opseg etike, vec ako ne lazemo sami sebe, ako u bazi naseg bica, u odnosu Ja sa Ja, nema duplih poruka), mozemo da znamo koji je ugao iz kojeg gledamo, nesto poput banalanog pogleda na kvantnu mehanika, da znamo vrebamo li talas ili cesticu. Nas pogled na Druge i na Sebe je samo nas pogled i potrebna je svesnost da postoje i drugi pogledi, ali i da nas pogled postoji kao drugi pogled za Druge. I nas pogled je nas i ne mozemo ga promeniti iznebuha vec se upoznati sa njim i njegovim limitacijamai mogucnostima da ih izmenimo ili ne.

E sad, kada smo sigurni da je empatija korisna vrlina, da vidimo je li sveopste korisna. Dugim recima, da li je nekad nekorisna? Tu se vracamo na ono „previse“. (Premalo empatije je sasvim jasno deficit odnosa sa Drugim koji ne treba odmah kaznjavati niti omalovazati, ona moze da proistekne iz trauma i straha, ne samo iz patoloskih izvora.)

Previse empatije, hiperempatija i njen posrednik, njeno orudje, hipersenzitivnost, su previse porpzne granice prema napolje. Sve se upija, ima previse stimulusa i svi ti stimulusi imaju svoja objasnjenja. Svako se dâ razumeti. Ipak, nema selekcije. Svi su bitni, svi se primecuju. Utopija ili saturacija? Nesto kao naucno-fantasticni filmovi o osobama sa sposobnoscu telepatije. Telepatija koja nije kontrolisana je zbrka. Na kraju krajeva, covek uvek mora da ima listu prioriteta, makar ona bila i dinamicna i uslovljena raznim spoljasnjim, unutrasnjim ili spiritualnim faktorima. to ne znaci neophodno hijerarhija. Hijerarhija je dogmaticna i rigidna. Ovde govorimo o jednom elasticnom sistemu koji se stalno menja. Sve je moguce razumeti, ali se razume tek kad prodje kroz filter „Ja“. Tu se zaglavljujemo. To „Ja“ nije uvek jasno ili nije nauceno da uliva povernje ili nije blisko.

Nema zlatnog resenja. Zaglaviti se u tudjem svetu ili zaglaviti se u svom izolovanom svetu jednako je pogubno. Poredjati sve oko sebe i u sebi po jednom redu (piramidi, lestvici, kako god) je neprirodno. Drzati sve kao moguce ispontano primati sve stimuluse je iscrpljujuce. Naravno, kao i uvek, pravi odgovor bi bio, sa merom, umereno, ni premalo ni previse, ali to se tesko dâ nauciti bez preke potrebe.

Najbolji savet je: pitati. Pitati „Ja“: sta mi je sad bitno, postojim li, da li je sledeca akcija korisna, ne-zla (nije neophodno da bude dobra, jer je to sirok, a lican pojam) i sada, u ovom trenutku neophodno. Pitati „Ja“ da li je slobodno odabrao da slusa stimulus. Prepustiti se ako nesto uplivava uporno i pogledati sta mu je uloga u nasem zivotu. Ne zaustavljati nesto sto zeli d acujemo, ali ne biti rob. Ne libiti se da se prpusti Drugome da brine o svom zivotu. Ne mozemo spasiti sve, to je istina. Uglavnom to pokusamo, pa se umorimo, pa ne spasimo nikoga (ponekad ni sebe). Spasiti ponekoga je vec nesto. Spasiti Sebe je vec mnogo. Ne mora se sve ovo uvek i sistematski pitati – dovoljno je samo zastati i popricati sa sobom pre nego sve to svoje sto nekad i ne poznajemo do kraja damo nekome ko mozda i ne zna da to prepozna.

Pre-pre + Pre = Sada

Photo by Pixabay on Pexels.com

Uglavnom se kaze da je period adolescencije i njenih kriza neka vrsta pobunjenistava protiv roditeljskih modela ponesanja i vrednovanja. Detinjstvo je upijanje svega oko sebe, donosenje sudova kroz ono sto nam je pokazano i prilagodjavanje onom sto je oko nas. Onda preadolescencija pocinje da pokazuje da ima necega i izvana malog zacaranog kruga koji smo primecivali kao deca. Drugacije postaje dohvatljivije, a slicno nas intrigira. Elem, krize se dese i sve se preispita. Predhodni modeli se obezvredjuju, novi se primaju iz okoline. Onda se u postadolescentnom dobu sve smiruje i zaustavlja – izvesni stabilni identitet sa kojim se mirimo se uspostavlja. E, tu je cesto zvrcka. Taj izbalansirani identitet nije uvek toliko izbalansiran, jer nisu svi bolovi primeceni, sva razocaranja ispricana i nisu svi besovi odradjeni. cesto se nas bes tokom krize zaustavio na suprotnoj strani odakle je kriza krenula. Takodje, nekada je kriza bila neizvodljiva (vulnerabilni roditelji, prioriteti u vezi sa spoljasnjim dogadjajima, strah od samorealizacije zbog njenih posledica po bliske nam osobe) i taj „zavrsni“ identitet je nijansa roditeljsjih i porodicnih modela.

Ipak, krize ne sluze destrukciji vec preispitivanju. Ukoliko se porodicni model slepo zameni modelom okoline, nje se narocito napredovalo. Ukoliko se sve unisti, a nista ne proistekne iz pepela, potrebno je poprilicno kreativnosti da bi se smislio nov modela. Ukoliko je model je bio toliko nestalan i nepostojan, a nova osovina se nije pronasla, opet je neophodno izuzetno mnogo hrabrosti, upornosti i motivacije da bi se doslo do te malecne reci sa ogromnom snagom – identiteta.

Identitet je dete onoga od pre-pre, onoga odakle smo proistekli, nebitno koliko je to bilo fiziolosko ili ne, to su oni prvi aksiomi i prva slova kojima nasa dusa komunicira i od onoga sto smo sami pokusali da preispitamo i preokrenemo i konfrontiramo ili barem da zamislimo da je moguce konfrontirati. Kada se izmesaju razlicite perspektive iz kojih posmatramo zivot i svet i sebe, tek onda pocinjemo da budemo u kontaktu sa sobom. Najpre, tako izlazimo iz linearnosti i ulazimo u sfericnost naseg odnos sa svime, jer sve moze da se vidi iz vise uglova. Ukoliko smo sposobni za vise pogleda, otvaramo sansu da se empatija smesti u nasem interpersonalnom funkcionisanju. Onda mozemo da izbegnemo naturenu i cesto pretesku potrebu za kreativnoscu koja ubija spontanost kao osnovni preduslov kreativnosti. Kreativnost se radje iz mnostva kombinacija (kao sto se misao stvara iz mnostva sinaptickih asocijacija) koje u jednom trenutkom predstavljaju nesto vece od zbira sopstvenih delova.

Ja sam sada i ovde sve sto je bilo pre-pre prosarano onim sto je bilo pre (uz sve moguce fantazije onoga sto ce biti) sa mojim sveopstim koje se zabavlja sve to preispitujuci, nezlopamtilujuce i bez moralisanja, davajuci nove sanse.

Necitanje istog krimica

Svako donosenje odluke mora da ima kraj. Ukoliko ostanemo zaglavljeni u cistilistu odlucivanja, posledice su, cesto, poprilicno bolne. Prolazi vreme, a prodjeno vreme voli da akumulira najrazlicite emocije i najkomplikovanija razmisljanja i post hoc analize. Pre-odlucivanje jeste, ponekad, vrlo kompleksno – ima toliko faktora koji se uzimaju u obzir, toliko neprijatnih ili nesavladivih psoledica koje se zamisljaju, toliko buducih krivica i kajanja. I preodlucivanje mora, u nekim slucajevima, da potraje.

Kraj je bitan. Bilo kako odluka je donesena: razmisljajuci, kockajuci se, sanjajuci, imitirajuci – to vise nije bitno posle. U trenutku kad je odluka donesena, to je kao citanje krimica Agate Kristi. Jednom je super, ali nema potrebe da se cita ponovo ako se vec sve zna. Vracanje na pre-odluke je neverovatno energetski skupo (kao vracanje prosute vode u casu iz koje je prosuta).

Odluke nije lako doneti, ali je najbitniji deo u donosenju odluke je disciplina da se ne polakomi i pocne da sumnja u linearnost vremena. Sta god posle smislili, to je posle. Cak i nova odluka koja ponistava staru je nova. Nekada je ok imati saveznika u vremenu i ne prkositi njegovom ritmu… A kada nije, tu je Atemporalno Nesvesno. Ono se aktivira kada god trenutak donosenja odluke nije stvarni kraj vec mozda. Svaki ciklus odlucivanja ima svoju liniju. Svaka nova linija je dobrodosla.

Savrsenost ukljucuje i Vreme?

Perfekcionista u nasem drustvu ima na sve strane. ima vec dovoljno psiholosk-antroplosko-socioloskih rasprava o uticju ubrzanosti naseg sveta i stalnih pritisaka koji nas cini zauvek frustriranim, jer „nikad nije dovoljno“. Ono o cemu se manje misli je da je perfekcionizam 100% i to na vrlo selektivan nacin. „Hocu da sam 100% uspesna, ali da sam 0% neuspesna“. „Hocu da sam 100% zdrav, a 0% bolesna“. To je , jos donekle, lako shvatiti. Ali, kako cemo sa „hocu da sam 100% iskrena“ – tu vec nastaju problemi. Perfekcionizam je, znaci, moj licni sistem vrednovanja osobina, sposobnosti, talenata i slicno, a onda lepljenje vrednosti do koje zelim da ih napumpam. Pritom, ono sto nije „dobro“ prema mom sistemu, je obezvredjeno i lagano klizim u podvajanje, u splitting, „sve ili nista“.

Ok, hajde, drukcije – znam vrlo jasno da zelim da sam perfekcionista samo u socijalno prihvacenim kategorijama – znaci, izbacujem kategorije: nezdrava, neuspesna, grozna, jer bas i ne bih da sam 100% u tome. Hocu da sam 100% u svemu sto „je dobro“ za mene. U ovom logicnom eksperimentu, mozemo da stavimo empatiju po strani, jer ako sam, uz sve to, i 100% empaticna, necu moci lako da resim mnogobrojne eticke dileme – kada nekog povrediti, kada odabrati sebe. Dakle, recimo da je empatija takodje 1005, ali da nema vecih rizika po Druge. Ja sam 100% „ono sto je dobro za mene i sto ne povredjuje druge“. Postaje vec tesno.

Sta cemo sa vremenom? Ukoliko sam 100% u svemu, imam i 100% dobitak u vremenu – moj vremenski rezervoar je beskonacan. Znaci li to da zivim zauvek? Ukoliko ne, nisam bas 100% u svemu, moracu da umrem jedan dan, sto ce biti nesto sto „nije dobro za mene“. Moram da budem besmrtna kako bih bila stvarno 100%. Ok, to nije moguce, znaci li da sve pada u vodu? Znam da je to nemoguce (ukoliko je moguce, ukoliko sam besmrtna, to ne znaci da sam odmah i perfektna, ali to je druga prica), dakle, tu prihvatam manje od 100%. Opet pravim selekciju. Mojih 100% je sasvim personilizovano mojim zahtevima, kompleksima i pritiscima. Znam da 100% ni u cemu nije moguce (a cak i da jeste jednom ili dvaput, nije ponovljivo i trajno, dobar primer je Snezanina maceha i njeno iskustvo sa ogledalom) – znaci tih 100% su moj izbor da mi ih trazim, zahtevam, izazivam.

Zasto ne zeleti uvek vise? 100% je fin podstrek – ipak, 100% znaci da je sve manje od 100% nedovoljno – manje od onog sto se trazi i na kraju postoje samo dve opcije 100% i sve ostalo – cak i 99% je blize 0% nego 100%. Perfekcionista sebe drzi u trajno frustriranom stanju.

Ako sam savrsena, moram kontolisati i vreme – ako sam savrsena, pobedila sam sebe, ali zaprovo se nisam borila protiv sebe vec protiv kompleksa savrsenosti koji svi nosimo. A on je samo kompleks. kao i svaki drugi, raste onoliko koliko ga hranimo. Jedini nacin da se priblizi tim famoznim i nepotrebnim 100% je – da se prihvati da je izvor zelje za 100% u necem sto nam se desilo, sto je bilo, verovatno, mnogo, mnogo nesavrseno i ne pripada, najcesce, nama samima.

I pored svega sto je u stanju da zabrlja, covek/zena instinktivno uvek popravlja… Samo nisu sve popravke prijatne kad dodju u pogresno vreme ili uz pogresan kontekst… Mozda je pravo pitanje kada zelimo da smo 100%, – koga i sta i zelimo da popravimo i da li je to, uopste, nas posao?

Vremenski detektivi

Photo by Jenna Hamra on Pexels.com

U kom trenutku se sve zaglavilo? Jedno od najbitnijih pitanja psihoterapije. Kada se otudjio neki deo nas? Kada se napravila psiho-klon verzija nas samih? Psihoterapeut cesto mora da ima detekivske sposobnosti. Juri virtuelno kroz prostor, a kontraintuitivnu, grabi mnogo jasnije kroz vreme. Nekada se zacetak kompleksa krije u generacijama pre. Nadju se ili se naslucuju. Cesto se nalaze pomocu svega sto je verbalizovano u nekoj familiji – oduzme se sve to od onoga sto bi bilo logicno da se zna i nadju se rupe. Onda se zaroni u podvodne pecine sa belom svetiljkom Svesnog i sarenom, zagusenom Nesvesnog – to je ona sto osvetljava snove, aktivne imaginacije i instinktivne reakcije. Desi se i da su toliko duboko da im se daje samo maglovito ime, pomen i zavrsetak. Ima i svezih trauma koje se jasno daju odrediti, ali cija je interakcija sa onim unutrasnjim i intimnim nejasna. Zna se kada se nesto desilo i sve se povezuje sa tim, ali se komunikacija izmedju tog neceg i dubokih bolova, nejasnoca i nemira od pre desio kasnije. ondapopravljamo traumu umesto da se bavimo tom vezom. Psihoterapeut mora da ima u vidu Chronos, da uvek zna gde je Aion i da vidi ispred sebe Kairos. A da bi to mogao/mogla da uradi, psihoterapeut mora da se zapita koje su njegove intimne veze sa Vremenom?

Ideal x Stvarni svet

Photo by João Jesus on Pexels.com

Predivno je traziti sebe. Razlozi za to trazenje su mnogo manje divni, ali saznanje da se zeli da se upozna i da se usaglasi nase unutrasnje nepoznato sa onim sto zovemo identitet je cesto mocna (i anksiozna) zelja. I tu se svasta zamisli – uglavnom neki ideali, kakva bih zelela da budem, kakva bih da izbegnem da budem. Individuacija s epobrka sa idealizacijom. Kompletna Ja se izmesa sa Idealna Ja. Iz tog razloga i najtananiji spiritualno-filozofsko-culni put ne moze bez „reality check“-a. Stvarnost je kao neki sitni broj sa strane esteskog znaka za matematicki integral. Sve menja, ali ga vidimo drugog, nikad prvog. Doduse, nekada vidimo stavrnost kao prvu sve vreme, i tu se masta zagubi i Nesvesno se povlaci pred velikim i skupim branama Svesnog. Nekada se mrzi to realno, jer se od njega tako dugo nije videlo moguce, pa cak i iracionalno. Oni su svi neophodni. Idealno bez kontrole stvarnoscu (da preciziram: uz pomoc stvarnosti) lebdi. Realno bez trazenja dodira sa samim sobom tone. Jedino njihovo zajednicko dejstvo stvara optmalnu gravitaciju. Pomocu nje se da hodati.

Umetnost kao terapija, da li je to umetnost?

Photo by cottonbro on Pexels.com

Umetnicki cin je, veoma cesto, odraz unutrasnjeg bica. i to bice moze da pati. Umetnost moze da leci, time sto sputava, konfrontira, izaziva, omalozava ili naprosto identifukuje unutrasnje konflikte. Da li je ta umetnost, zbilja, umetnost ili je neka vrste sofisticrane art-terapije? Naravno, nema jasne granice. Ne mora ni ih bude – nema ni nekih preporuka, pravila niti sudova. Ipak, drugacije je delo osobe koja je u procesu patnje i osobe koja je zaokruzila neki ciklus patnje (ne mora samo patnje, ima i ushicenja i preispitivanja i omadjijanosti i egzistencijalnih kriza). Jedno nije bolje od drugog. Samo su drugaciji. Ono sto je razlicito je uticaj na gledaoca (citaoca, slusaoca…). Transmisija neceg licnog sto je u procesu i sto se trazi zeli odgovor, zeli komplementarnost, lek ili utisak. Ono sto se zaustavilo na nekom miru, u nekoj tacci, u nekoj temporalnosti, to prenosi novo saznanje ili novi odnos ili novu harmoniju. Onda to sve sto uzmemo od tog dela upijamo u sebe i ono se mesa sa nasim (uglavnom nasim kompleksima) i novi proces pocinje.

Neophodnost ne-identiteta

Photo by Public Domain Pictures on Pexels.com

Veoma cesto imamo svoja moralna ubedjenja, svoja verovanja ili odanost nekom porodicnom mitu. I racionalno se povinuje njima. A onda to nekad nije bas najbolje za nase celokupno Ja. Na primer, laganje nije nesto sa cime se identifikujemo, ali laganje moze pomoci u neprijatnoj situaciji. Nekada to dopre do svesti, pa moramo da se bavimo svim onim pro et contra. Nekad nase Nesvesno zna vrlo dobro da bi to cenkanje sa onim sto zovemo identitet moze da se oduzi ili da se zavrsi nepovoljno za Nas u buducnosti. Jednostavno, ne mozemo daslazemo sve i da zelimo da sebe ubedimo da je bezazleno ili neophodno. A, isto tako, ponekad, desi se da ucinimo nesto odjendom i dok nase Svesno pocinje da sablaznjava, gubi ili sramote pred samim sobom, neka akcija je vec odredjena. Lako je to prepisati Senci. Naravno, Senka je nas neprimereni vitez, placenik ovlasten od strane nekog dela nas sa kojim se delimicno slazemo, ali ne bas skroz i kojeg nikako ne poznajemo, pa ne mozemo sami sebe da povezemo sa tim zlokobnim akcijama. No, ta Senka odradjuje posao koje joj je Nesvesno delegiralo. Nekad nesvesno mora da predje Svesno, kako bi se neki, u tom trenutku, nepoznati cilj dostigao. Svesno prihvata odgovornost, jer vidi sta je ucinjeno, ali mu nije jasan deo sa krivicom. Nisam htela da lazem, zasto sam slagala? Da sam samo malo vise razmisljala, nikada to ne bih uradila. A bas zato sto nisam znala da cu to uraditi, to sam mogla i da odradim. I to plasi. Nesvesno je atemporalno, zna mnogo vise od Svesnog Ja. ima taj deo Nas koji nas iznenadjuje. Mozemo li da se prepustimo i da imamo poverenje? To je Svesnom tesko, jer se Svesno bazira, izmedju ostalog, i na socijalnim normama, pojmu dobrog i zla, na moralnom. Nesvesno je sve sto postoji, sto je postojalo i sto bi moglo da postoji, samim tim je bez morala (ne nemoralno). Kako prihvatiti te delove Sebe, potencijalno neempaticke, lose i zle i kako god bi ih Svesno iz svoje perspektive ocrnilo? Kako imati poverenja da nece unistiti sve sto je Svesno igradilo? Kako poverovati da Nesvesno ima jasan put za nas? posebno ako se podsetimo da je i individuacija put harmonije, ali ne pouta morala ili nemorala, dobrog i zla, jednostavno, individuacije je put. Kako, onda se prepustiti? Najverovatnije nikako, ili barem ne forsirati. Nesvesno ce ionako naci put. Nesvesno ce izvuci kamen iz rudnika, Svesno ce ga posle izbrusiti.

Individuacija Dzona Snoua

Photo by ArtHouse Studio on Pexels.com

Kao i mnogima, serija (i prvih par knjiga) „Igra prestola“ je obelezila desete godine ovog veka. I onda se desio kraj. I kraj je bio mucan. Sada, svako ima svoje objasnjenje, svoju reakciju, svoju kritiku (neke poprilicno detinjaste, poput pisanja peticije za promenu kraja). Ja sam jednostavno to prihvatila, odradila svoja razocaranja i nastavila dalje. Sve je bilo tako dok nisam radila sa jednom pacijentkinjom kojoj je ova serija bila dobra ilustracija njenih unutrasnjih procesa. I tako, razgovarajuci sa njom o necem njenom, zagazila sam u nesto svoje. Shvatila sam svoju projekciju, bolje reci, moje silne projekcije. „Igra prestola“ je fini odraz psihe. Imamo tu agresivne komplekse, psihopatsko jezgro, razne druge instance, Animuse i Anime, razlicite oblike Senki i jedno neidentifikovano Ja. Ja sam bila razocarana kada John Snow ode u izgnanstvo – Ja, jer sam ja htela za njega (Mene) da bude kralj(ica). Ja sam se ljutila na njega sto me je izdao, a on je samo odabrao svoju individuaciju koju sam ja prosudjivala i kojoj sam presudjivala. Predivna Daenerys je imala svoj put kojise izmakao pravoj meri – Ja sam se nasla pogodjenom, jer je moj agresivni kompleks (a vala i Animus i Senka) zeleo da sve prelije i da se identifikuje sa Mnom. Manje-vise sada licne analize „Igre prestola“ – ono sto je bitno i sto sam morala ponovo da naucim je da svako ima svoju individuaciju i da one nemaju eticku komponentu. Jednostavno, put nije ni los ni dobar, put je put i sto smo harmonicniji sa njim, time vise smo u miru. Moje Ja se brusi u dodiru sa projekcijama. Nisu ni one ni dobre ni lose, samo su projekcije.