Psiha kao odraz vremena

Photo by Giallo on Pexels.com

Sto duze radim u klinici, to vise primecujem znacaj vremena u psihickim disbalansima. Zaglavljivanje u jednom vremenu, u jednom trenutku, skoro, pa statickom, koji se pomera bas kao sto se mi pomeramo sa planetom, dakle, ne primecujuci kretanje, nekima ce biti lek, a nekima najgori usud. Kairos, taj trenutak ovde, bas ovde, sad, koji se pomera sa nama i uvek odgovara reci „sada“ s tim sto to „sada“ je potpuno neuhvatljivo, je predivan odmor od protoka vremena Chronos-a, onog sto kaze da zivot ide od kolevke do groba i koji se uvek podseca ili brani od podsecanja da je grob na onoj strani prema kojoj idemo. Secanja su vecna, u tom bezgranicnom vremenu, Aionu, mi cemo moci da se sakrijemo u snovima, u sanjarenju, u mislima, sve je dohvatljivo, jedino ako se pomirimo sa tim da nije opipljivo. I svako od nas se ponekad zaglavi u jednom od njih i resinhronizacija sa ionako fragilnom i dinamickom ravnotezom ova tri vremena nije naivan proces.

Posmatranje pacijenata iz ugla njihove desinhronizacije sa svojom licnom vremenskom ravnotezom, u odnosu na tudje vremenske ravnoteze i u odnosu na univerzum u kojem smo, daje orijentaciju gde smo, kuda idemo, u koju stranu gledamo i kojim ritmom se desava nas protok kroz sva ta vremena. Bilo kakvo zaglavljivanje bi bilo dobro identifikovati, pogledati iz svih uglova i tek onda „odglaviti“. Evo nekoliko uopstenih disbalansa:

Osoba koja se jako boji protoka vremena, jer taj protok vremena znaci neizvesnu buducnost i izvesnu smrt ce pokusati da izbegne linearnost vremena, ili naprosto, zavisnost od vremena, nepobedivost Gospodara Vremena, i konfrontaciju sa ogranicenu „vremensku“ slobodu. Bice ovde u ovom trenutku. To su mogu biti osobe koje nesvesno beze od buducnosti, zatrpavajuci se poslovima i trenutnim problemima, ali i osobe koje se zavaravaju da su tehnikama prizivanja odmah i sad u miru, zaboravljajuci da nema mira koji ne uzima u obzir sve dimenzije vremena koje mi, ljudi, mozemo da percepiramo. Polagano i obazrivo suocavanje sa Chronosom jeste neophodno, ali samo onda kada je pacijent motivisan i sam izrazi spremnost.

Nasuprot ovom primeru, linearnost, smrt, zavisni odnos od vremena, nase ovdasnje vreme (bilo ono iluzija ili ne) je mnogima nezaobilazno i neskriveno, cak iako im se ono bas i ne dopada. Oni cine jednu drugaciju reakciju na nepobitnost naseg odnosa sa vremenom. Oni prihvataju da je ono tu. Njima je teze da emocionalno prihvate da pored njega, postoji i ovo ovde sada. Jednostavno im je sadasnji trenutak nevidljiv, sasvim neuhvatljiv. Percepcija vremena skakuce izmedju proslosti (koja se ponekad slije u „himeru“ sa Aionom i istisne Kairos, kao u depresiji) i buducnosti (koja isto moze da ima razlicite odnose sa Aionom). Dodavanje Kairosa je veliki podvig i moze u tom „bezanju u napred ili nazad“ da izgleda kao neko usporavanje, cak i stagniranje. Stoga je potrebno pazljivo priblizavanja ovog koncepta pacijentu.

Napokon, oni koji mogu da sui ovde sada i koji realno shvataju nase kratkotrajno i uslovljeno postojanje u svemiru mogu se ciniti sasvim prilagodjenim. To i jeste slucaj ukoliko postoji i (vreme-) prostor za oslobadjanje od bitnosti vremena, kada stvare postoje ako su u nasem umu, ako im pridajemo znacaj i paznju i ako mozemo da tempo-portiramo u bilo koji delic apstraktnog postojanja. Ukoliko to nedostaje, ukoliko je imaginacija, spremnost da se pridoda „stvarnosti“ i vecno i nezavisno i slobodno nedostupna, mozemo se zapitati o donosu prema slobodi, slobodnoj volji, ali i o strahu od ljudskog-radoznalog-razlicitog, straha od promena. Ovde su snovi dobar saveznik, jer Nesvesno krece da se promalja i pored svih filtera. Otpori su cesti, a argumenti sa svih straha subjektivni, cak i metafizicki. Ukoliko se javi nagon za promenom, potrebno je da ispratiti i odrzavati polako, uz mnogo poverenja.

Takodje, nije sve tako jasno – ljudska psiha pliva u spektru svih ovih vremenskih instanci, dinamicna je i u kontaktu sa okolinom. Ponekad smo u nekoj vremenskoj ravnotezi koja nam u datom trenutku odgovara, ali je sve oko nas „nekad“ drugde, kao par minuta kasnjenja u Steven King-ovim „Langoliers“-ima.

Vreme mozda i ne postoji, ali nas odnos prema vremenu je veoma realan. Mozda kalibrisanje „kad“ moze da pomogne za „gde“, „odakle“ i „kuda“.

Ako imam dar, da li sam obavezna da ga koristim?

Photo by Pixabay on Pexels.com

Ako nesto zaista znam, moram li to da koristim? Mogu li da postavim svoj talenat? Imam li pravo da budem „odabrana“ i onda da samo to ostavim po strani? Koliko je slucajnost/neslucajnost nas u ulozi nosioca neceg nesvakidasnjeg restriktivna prema nasoj slobodi?

Naravno da mozemo da odaberemo sve sto zelimo i naravno da snosimo odgovornosti takve odluke i obaveze koje se posle same namecu. Opet, takodje je jasno da postoje mnoge mogucnosti fleksibilnosti, kasnije izmene odluke. Sve je to lepo u teoriji (mada cak se i tu dâ svasta sabotirati i kritikovati), no, mozemo li da zbilja nosimo breme necega sto nismo odabrali (zivot, talenat, sposobnost, lepotu)?

Da li je to nesto sto nam je doslo odnekuda, sto pozajmljujemo na neko vreme i sto ce mozda postati nesto drugo vremenom? Recimo znam da pevam (sto je totalna neistina). Da li moram da usavrsavam glas i da postanem lirski izvodjac? A sta ako nista drugo ne znam da radim? Ili ne volim da radim? A sta ako ni to ne volim? Da li moj talenat uslovljava moj izvor? Da li nevoljenje mog talenta me cini nezahvalnom? Da li ce moj talenat nestati sa mnom? Sta ce biti sa njim? Ukoliko, npr, postanem operska pevacica, neko ce me cuti i moj dar ce izvibrirati sa necijim uhom, mislima ili secanjima. Ukoliko nista ne ucinim, u sta ce se on pretvoriti? Hoce li me pritiskati moj neispoljeni talenat? Hoce li ga svesno ili nesvesno ucutkivati?

Ukoliko je nesto „pozajmljeno“ iz velikog rudnika dragocenosti i ostalog ovog univerzuma, koji je moj udeo u tome? Imam minimalnu moc iz pozicije Aiona, ali mi Hronos daje prioritet. Dok je talenat u zakupu kod mene, moja slobodna volja ima pravo izjasnjavanja. Talenat je kod mene, ali on nije sasvim moj. I on ce otici, kao sto cu i ja. Moja je slobodna volja hocu li mu dati direktnu transmisiju na sledece generacije ili cu ga usloviti da trazi kojekakve procepe u vremenu-prostoru-redosledu-objektima kako bi nastavio svoje bivstvovanje.

Kao ona ideja iz predhodnog posta – veca je od mene, Aion je veci od Hronosa, ali Kairos je sada.

Kad ti dam poklon, poklon vise nije moj

Photo by Karolina Grabowska on Pexels.com

Mnogo volimo da pomazemo i cesto se ljutimo kada se ta pomoc ne vidi ili ne primeni. Pomoc je poklon koji nesebicno (cesto) dajemo Drugom. Ono sto zaboravljamo je da je dato na pokon postalo tudje. To tudje nije nase i Drugi ima pravo da ga stavi u fioku ili pokloni Drugome. Ili da ga baci.

Kako je kad dajemo Sebe? Naravno, ne celu/og Sebe vec ono sto nam je dragoceno – dajemo li zbilja pokon ili dajemo zajam ili ulog u buducnost? O tome ima dosta u prirucnicima o zrelim i nekim, ne tako zrlim, mehanizmima odbrane.

Ali, sta je sa poklonima koji su preuranjeni ili koji su dobrodusni, ali mi bismo sami da ih napravimo, a ne da imamo kupljenu ili tudju ili industrijsku verziju? Sta sa poklonom zivota? Kada pocnem da postojim, to je moje postojanje cak iako su moji roditelji i sve ostali preci neophodni kako bi obezbedili organsku osnovu Mene. Kada izgovorim svoju ideju, ona pocne svoj put krz tudji um, nesto izazove, cak i ako je to odbacivanje, vreme posle ideje pstaje razlicito od vremena pre dodira sa idejom. Ako naslikam sliku i napisem pesmu – oni postaju deo ove realnosti i samim tim se odvajaju od mene.

Kada dam svoj komentar, on prestaje da bude moj, on ozvire iz mene, ali kasnije on pravi licnu reakciju u Drugome. Ja ostajem povezana sa komenatrom do trenutka izgovaranja, Drugi od trenutka dodira sa njim a komentar je sve vreme komentar, sve to pripada njemu, vise i od mene i od osobe kojoj ga dajem.

Sta to konkretno znaci? Da zivot pripada samom zivotu, a mi ga pozajmljujemo, da dok je kod nas, on ima komponentu nasih roditelja, ali nije njihov. Da nas odnos pripada odnosu, ni jednoj ni drugoj (trecoj, cetrvrtoj…) osobi. Da ne mogu da trazim da onaj kome dajem nesto (osecanje, savet, lek, ideju, besnu reakciju) ostane mi duzan, preotme mi moc/pripadanje t0ga sto dajem ili postane sluga mene koja sam bila ranije u tom hronoloskom sledu. Mogu da trazim postovanja vremenskog poretka, ne mogu da trazim 100% toga sto dajem. 100% je samo u onomo sto je nastalo, postoji i ima svoje posledice u buducnosti.

Drustvo kao zrtveni jarac

Photo by Frans Van Heerden on Pexels.com

„Pakao, to su Drugi“, rekao je Sartr, i poprilicno je uzdrmao nasu vec urodjenu ambivalentnost prema svetu. Moze li celo drustvo da bude nas zrtveni jarac, onaj na kome se lme koplja i koji je dezurni krivac? Drustvo je sasvim prigodno za tu ulogu. Ima toliko nepravdi, tuge, razocaranja i nesigirnosti u svetu da ga je lako ocrniti. Ima i toliko toga lepog, ali lepo ne obuzda ono manje lepo. Manje lepo, a cak i grozno samim svojim postojanjem kontaminira ono lepse. Neutralnost nije jedna tacka, ona varira – nasa pozicija ce lako biti uzdrmana nasim snovima, predhodnom istorijom, hormonskim statusom, kolicinom sna, nesvesnim asocijacijama itd itd itd. Samim tim nam je cesto bitno da negde izventilaramo sve ono sto ne mzemo vise da nosimo, a cesto nemamo na koga da prenesemo. Projekcije na Druge su ceste, ali uglavnom se „izdaju“, uvidimo ih mi, Drugi, objekti projekcija, potomci na porodicnim slavljima, unuci na psihoterapiji i slicno… Projekcije na svet, ukoliko nisu veoma intezivne i ponavljajuce, prodju nezapazeno, stope se sa tudjim projekcijama. Svet je mnogo neutralnije mesto nego mis sami. Ni dobar, ni los, svet je svako dogadjanje kome posle damu moralnu-emocionalnu-racionalnu vrednost. Priznavanje te neutralnosti svetu dovodi u pitanju nase primecivanje nase ne-neutralnosti. Savrseni odgovori ne postoji, brisanje projekcija jos manje – ostaje nam samo rizik, rizik, da je svet takav kakav je, sa nama u njemu.

Mozemo li da naucimo Drugog zrelosti?

Photo by Secret Garden on Pexels.com

Ne bas. Najjednostavnije razmisljanje ide ovako: da zna da je nezreo/nezrela, imao/imala bi uvid. Uvid bi pokrenuo nesto: bes, inat, odluku promenu, prihvatanje. Sam taj cin bi bio put ka zrelosti, pa ck i da se zavrsi u slepoj ulici. Opet, sta raditi sa onima koji misle da imaju uvid? Dobri su primeri lecioci svih vrsta – sam poziv daje izvesni kredibilitet – ipak, znati pokrenuti izbavljenje nekog od neceg u nekoj prilici ne znaci uvek i svakog i od svega, a ponajvise ne znaci sebe od sebe i sada. Neverovatan je dar znati prihvati kritiku-opasku-savet-komentar, uzeti korisno, a ne pasti u zamke kompleksa koji mu/im drzi ruku. Isto tako, mocni je talenat prihvatiti verovatnocu sopstvenog nepotpunog uvida. Dakle, sama ztelost je proces preispitivanja. Nezrelost je plivuckanje po plicaku okeana nesvesnog. Preplivljavanje i ronjenje po okeanu nije lako zamislivo. I kako, onda, pospesiti proces zrenja Drugog? Pa nikako konkretno, ne silom, ne moljenjem, ne pasivnom agresijom. Jedini nacin je uzeti sopstvenu, nikad sasvim dozrelu, zrelost, oprostiti je njenu relativnost i baratanje procentima, a ne apsolutnim brojkama, iz nje posmarati tudju ne(dovoljnu)zrelost i ne pustiti je da se hrani nama, staviti joj blagu, prozirnu, ali cvrstu granicu i izdrzati njena priblizavanja i odbijanja dok ne pocne da nalazi svoju meru. Ne menjamo Drugoga u njegovom/njenom prostoru – pospesujemo promenu Drugoga tako sto znamo koliko smo mi Mi.

Levo ili desno

Photo by Indigo Blackwood on Pexels.com

Kad se plodi jajna celija spermatozoidom i stvori zigot, on krece da se umnozava, da se pretvara najpre u jednu loptu blastulu, pa onda jedan pol krece da se uvlaci unutra i postaje gastrula koja je prva u kojoj se uoblicavaju razliciti slojevi – lakse orijentisati se gledajuci sliku :(https://nanopdf.com/download/cleavage-blastula-gastrula-neurula_pdf)

CLEAVAGE, BLASTULA, GASTRULA, NEURULA

E ono sto je meni uvek bilo fascinantno je da taj spoljasni sloj, ektoderm, taj koji nas odvaja od Drugih je taj koji ce posredstvom raznih morfogena i njihovih gradijenata (u ovom review-u ima dovoljno referenci i objasnjenja: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6215528/) postati ili deo neuralne ploce i postepeno neki delic mocnog nervog sistema ili komponenat najveceg ljudskog organa – koze:

Ectoderm.png

https://bs.wikipedia.org/wiki/Ektoderm

Koza ili neuron, ako bih strasno redukovala i karikirala: ono sto nas fizicki razdvaja, sto materijalizuje nasu granicu prema Drugom, i ono sto nam pomaze da smo u kontaktu sa tim granicama i da kontrolisemo one druge, virtuelno-psiholoske granice Sebe. Blizanci, jedan je je odreagovao na desno, drugom je levo bilo primamljivije (naravno, jedno 10 na 100 puta komplikovanije od ove banalizacije, ali, opet, na kraju, binarni kod, ili si jedno ili si drugo). Splitting par excellence prirode, jer tu nema ambivalencije. Ali ako nje nema i ima jasnog celijskog identiteta, ne znaci da su izgubili svaku vezu.

Slobodan izbor celije? Ili program? Ili slucajnost? Ili posledica nekog ranijeg izbora? Protein se metilovao i inhibirao eksresiju gena koji bi rekao: neuron? Kako se bas u toj celiji protein emtiovao? Histonski kôd – ok, cak i kada bi to bilo dokazano, opet zasti. Postoji li clause de besoin (kao neki maksimalni-minimalni broj neophodnih celija koje ce inhibirati ili promovisati neki gen)? Da li je individualna celija slucajnost, ali ukupni proizvod procesa definisan? Da li celina treba da napreduje, uz manje-vise par izuzetaka (u normalnoj raspodeli)? Ili je celiji, naprosto, sve isto – celija koze ili neuron, proizvod je nevidljiv. Celijin Kairos je njeno svakonanosekundno prezivljavanje, celijin Hronos je njeno trajanje, Ajon je tom nagonu da se traje. Ipak, celiju mozda i ne zanima ono sto nas impresionira – izbor gde ce biti. Celija postoji.

 

Svevremensko Ne-Vreme

Ovaj video je jedino sto mi je zasenilo sve ostale zbrke 2020-e. Moja naivna razmisljanja o buducnosti svemira i nekih nasih SF potomaka, organskih ili energetskih, uvek su ukljucivala – svemir, ovakav kakav je, beskonacan, cudan i vecan. I bum – jos jedno zalovanje je neophodno. Sadasnji svemir je dete, njegova adolescentna kriza ce se otarasiti svih igracaka iz detinjstva, a njegova odrslost ce biti mir, tama i prepuna praznina.

U ovom videu, kao i kontemporalnom nastavku Saganovog „Kosmosa“ sa Neil deGrasse Tyson-om postoji mogucnost nekih novih i drugih unirverzuma, ali u svakom od njih nas nema. U najidealnijem i najoptimisticnijem slucaju, mi cemo stvoriti neki novi univerzum, ali necemo u njega uci. To ce biti samo nas nevidljvi zalog za neki novi svet. Komplikovano je u 2020-oj zamisliti nase altruisticne potomke, ali dokle god da trajemo, postoji kraj individualnosti. A onda je sve pomesano, mirno, staticno i – ceka.

Vremenske neuroze

Photo by Aleksandar Pasaric on Pexels.com

Da li znamo sopstvenu temporalnost? Da li mozemo da primenimo kad smo izvan nje? I kad je ona, ili mi, izvan sistema koji nas okruzuje? cesto kazemo da nismo u fazi sa nekim ili necim. Cini mi se da je izuzeno precizna analiza problema.

Pitam se da li dete vec u majcinoj materici pocinje da uspostavlja neki svoj ritam? Dete je svakako u Kairosu, u tom trenutnom trenutku, u sadasnjosti koja tece i menja se, a uvek je sadasnjost. Onda dete krene da raste i pocinje da prihvata, ili da se susrece, ili da mu se namece Chronos, to linearno vreme u kome smo i koje ne mozemo, bar na ovoj pakneti, daleko masivnih crnih rupa, da zbunimo i izmanipulisemo. Subjektivno vreme je licno, objektivno je nezaobilazno, a koliko je licno je pitanje sa vise uslovnih odgovora. I onda, u detinjstvu se umetne i pojam Ajona, vecnosti, vreme koje je nezavisno od linearnosti, ono „zauvek“.

Da li se poremecaji naseg svesnog kontakta sa nasom psihom (cesto preko kojekakvih problema u nasim odnosima sa svetom) baziraju , izmedju ostalog, i na nasoj nekalibrisanoj temporalnosti?

Moze li neko ko se muci sa svojim identitetom da ga jasnije definise u nekoj drugoj temporalnosti, na primer: moji strahovi su u buducnosti koje seplasim, moje sigurno mesto je u ranom detinjstvu i u jos nekim konkretnim trenucima, vecnost mi se cini kao nejasan koncept i s vremena na vreme sam u sadasnjost, ali imam tendecniju da se zaglavim u mislima o budicnosti. Hajde dalje sa ovim primerom: kompleks majke mi s ezaglavio, na primer, tokom adolescencije, kompleks oca je nestalan, pojacava se i snizava u petljama, Senka mi raste vremenom (npr, sve sam cinicnija sa potrebom da ubedim sve oko sebe da bi i oni trbalo da tako gledaju svet), Persone (socijalne maske) su mi nekad u Kairosu, ali najcesce povezane onim strahovima ili onim sigurnim mestima i odredjujem ih prema tome. Sta bi se iz ovog moglo zakljuciti: Ajon nizak, Kairos nestalan, bez uporista, Hronos pozitivni u dalekoj proslosti sa nekim izuzecima, Hronos negativni u neposrednoj buducnosti (i sto joj se vise priblizavam, to Senka i Persona pocinju sve jacu odbranu) – dakle kada sam Ja? Nisam ovde i sada, naginjem ka buducnosti koja mi zauzima mentalnu energiju, bez uporista iz sada i pre kako bih mogla da istrpim taj napor koji se nikako ne isplacuje (jer je ta buducnosti uvek iza Kairos koji mi nije dovoljno stabilan). Ako se uz to doda i i Svet (Drugi, otac, majka, projekcije oca i majke), dobija se jos snaznija interakcija subjektivnog i objektivnog vremena. To objektivno vreme moze pomoci, moze cak i da smiri, Hronos ne izneverava na ovoj nasoj zemlji, on tece, ali on krije i buducnost. Sta uciniti? Kako vratiti njen identitet?

Nema tu niceg novog u postupku: naci, iscrtati, izdefinisati, ispisati ta sva vremena, zatim porazmisliti da li je to nas ritam oduvek ili se nesto desilo , pa se ubrzao ili poceo da se obrc sam oko sebe. Zatim pogledati ona sigurna i ona opasna mesta i njihove temporalnosti. Sve to polako i bez zurbe, ali prilagodjeno koliko je to moguce sagovorniku. I onda poceti oblikovanje himere izgubljenog vremena i zeljenog vremena. Naci svoje vreme. naci u kolikoj meri to vreme strci od objektivnog vremena i koliko je to prihvatljivo. naci gde je identitet najsigurniji. Pitati identitet da li bi bio rad da dodje do Kairosa i ako ne, sta mu je potrebno. Znaci, definisanje, komunikacija, otvorenost za promenu.

I ovo poslednje je ono sto najcesce sabotira. Mozda pravi pitanje nije zasto nego otkad i dokle ce?

Da li je nas zajednicki jezik u dostupnoj dimenziji?

Photo by Mat Reding on Pexels.com

Vrlo cest savet u terapiji parova je: „Komunikacija“. Na kraju, a i u sredini, sve se, uglavnom, svodi na razumevanje da nema adekvatne komunikacije, na definisanje te komunikacije i, zatim, na pokusaj da se ona uspostavi ili popravi. Ipak, par, najcesce, pocne od poslednjeg, pa se vrati na prvo, pa opet pokusava da koriguje. Intermedijarni nivo definisanje se preskoci u najvecem broju slucajeva, jer se svede na: ljutimo se, provociramo, ne razumemo se, projektujemo, interpretiramo, ponavljamo roditeljske obrasce u paru i slicno. I onda se nesto sto je problematicno i oskudno definisano popravlja bez da se zna kako i sta da se popravi. Naravno, neophodno je da se shvati da problem razume, ali esencijalno da se prodre u njega iz svih uglova. A problem se, cesto, krije u razlicitim perspecktivama, pa cak i sasvim razlicitim dimenzijama koje nam slice, je pricamo istim govornim jezikom, ali prenbregavamo razlicistosti subjektivnih znacenja reci.

Primer: oboje su besni, ona je ljuta sto on idealizuje romanticnu ljubav kao nesto to je toliko jako da tek treba da se desi i, samim tim,on obezvredjuje osecanja koja su izmedju njih. Zatim ga ona podseca da je to sto on zamislja nemoguce i nerealno, da je to bajka za laku noc. Nesto kasnij, pna priznaje da je puna ljubomore prema zamisljenoj idealnoj zeni koja ce se jednom, ipak, pojaviti i preoteti ga. S druge strane, on je izuzetno besan na nju, jer ona omalovazava njegovu licnu mitologiju, sistem verovanja. Njemu je potrebna ta idealizacija, jer je na njoj postavio svoju veru u odnos. On zna da je to utopija, ali mu je potrebno da se sam postavi, svojim ritmom i svojom temporalnoscu u odnos sa tom utopijom kako bi je prevo u realni svet. Iz njegove perspektive, ona ga izdaje, jer mu oduzima patronizirajuci njegov decji deo sa kojim se on postepeno rastaje. Za nju, on je izdaje, jer ne klasifikuje njihovu ljubav kao znacajnu ili „pravu“ ljubav. Ona stiti svoje Ja u odnosu kako bi sacuvala svoje granice; on stiti svoje spiritualno Ja kako bi zastitio svoju identitet. Za nju, on je dete koje tek treba da nauci. Za njega, ona je agresor koji vrsi invaziju na njegov unutrasnji svet. On se sve vise povlaci, on a to razume kao dokaz svrsishodnosti njene ljubomore. Ona nije u kontaktu sa empatijom prema njemu, jer ne vidi kako je moguce biti empatican prema nekom ko joj otvoreno govori da ona nije mozda „nije Ta“. On nije u kontaktu sa empatijom prema njoj, jer ne shvata da nje sistem verovanja podrazumeva biti sa necim sto je polovicno sto podriva i njegovo postovanje prema njenom sistemu vrednosti. On ima predrasude. Ona mu ne veruje.

Ako ih pitamo o cemu se tu radi, svaki daje svoju perspektivu. Ako pitamo sta misle da onaj drugi misli i zasto se ljuti, oni interpretiraju iz svoje pozicije/dimenzije. Gde je onda mesto susreta? Ili kada je mesto susreta?

Empatiju je komplikovano percerpirati ako su nam cula svezana i pritom jos smo preplavljeni svojim slikama. Mozemo li suditi nekome da nije empatican samo zato sto ne moze da prodre u sve nivoe njenih migucnosti?

Moguca li je komunikacija ako nam je tesko da razumemo o cemu onaj drugi prica? Naravno, uz terapeuta kao prevodioca, to se da ubrzati, ali kako bez? Mozemo li uvek da se razumemo? Koliko puta smo ubedjeni da se razumemo, ali je svako u svom „razumevanju“? Da li je par manje kompatibilan-uspesan-skladan (itd.) ukoliko je napor neophodan? Ili samo treba dati malo vremena pre neke vestacke razmene prigodnih fraza i jedno jednostavno pitanje: „o cemu tacno ti mislis da ja pricam ovde?“

Uslovne ljubavi u roditeljstvu

Photo by Kate Trifo on Pexels.com

Uglavnom se kaze da je prava ljubav bezuslovna. „Volim te takav kakav si.“ „I ako se promenis, ili ti se nesto desi, volecu te isto.“ To zvuci asvim fino, ali nije bas uvek izvodljivo. Vec sam par dve odrasle osobe ukoliko ima za ideal bezuslovnu ljubav, naicice na mnogobrojne prepreke. A kako je sa roditeljskom ljubavlju? Mora li i moze li i ona da traga za tim ciljem ili joj je on nametnut i bilo kakva sumnja nemoguca? U kojoj meri roditelji uopste zele bezuslovnu ljubav prema detetu? Koliko je detetu nezamisliva ideja da roditelj moze da to ne zeli? Napokon, koliko roditelj i dete streme istom i, uopste, bivstvuju u istoj emotivnoj dimenziji, s tim vise, jer se radi o donosi izmedju odrasle i druge osobe koja nije neophodno (i i cesto bar trecinu njihovog odnosa) odrasla osoba?

Ljubav sa uslovima tipa „volim te samo ako si ja, ne volim te ako si neko drugi“ – koliko je prisutna u roditeljskom odnosu? Koliko roditelj moze da podrzi razliku, da su neke njegove/njene projekcije i fantazije neostvarene? Pustanje deteta da koraca po putu individuacije bez previse tereta je, neosporno, esencijalno. Ali, koliko dete kad odraste moze da izdrzi nemogucnost potpunog odnosa sa roditeljem? Razocaranje, frustracija, gorcina, bes, potreba za sukobom – sve su to ocekivane emocionalne reakcije odraslog deteta koje shvata jaz izmedju svog intrapsihickog sveta i svog sistema vrednosti naspram roditeljskog pogleda na svet. Ukoliko nas je negativni roditeljski kompleks zaglavio, sabotirao i kontaminirao tokom relativno nesvesno zivljenog zivota, zasto nam je potrebno da se sa njim obracunavamo i jednom kad je skliznuo u Svesno? Cemu zlopamcenje i osveta? Uglavnom ne zbog toga, cak se i odbacuje takvo vidjanje tih snaznih osecanja. Cesce su ta osecanja i nagoni imenovani kao porivi za pravdom i obostranim oprostom ili, barem, za verbalizacijom („i bi rec“). I tu nema niceg spornog. Osim sto odraslo dete misli da znasta je pravda. A niko ne zna, jer ona ne postoji kao apsolutni pojam. Verbalizacija koja nije sredstvo da se dobije ohrabrenje je korisna. Imenovanje problema koje zeli rezultat je manje oslobadjajuce. I, opet se vracamo u uslove, „oprastam ti ako me razumes, oprastam ti ako si spreman da vidis moju perspektivu, jer sam se ja trudio/la da vidim tvoju“. I to nije bezuslovan odnos. I uopste nije neophodan bezuslovan odnos, jer je on, kao i sve utopije, ono nedostizno 100%. Ono sto leci je polagano odradjeno zalovanje za tom utopijom. I ako nije bezuslovan, odnos je bitan. Silovanje odnosa epitetima ka rusi. Stoga, najpre razumevanje, pa verbalizacija, pas zalovanje, pa onda (uslovno?) uzivanje (prihvatanje, zivljenje, „odnos sa“) u nesavrsenom svetu.