Uslovne ljubavi u roditeljstvu

Photo by Kate Trifo on Pexels.com

Uglavnom se kaze da je prava ljubav bezuslovna. „Volim te takav kakav si.“ „I ako se promenis, ili ti se nesto desi, volecu te isto.“ To zvuci asvim fino, ali nije bas uvek izvodljivo. Vec sam par dve odrasle osobe ukoliko ima za ideal bezuslovnu ljubav, naicice na mnogobrojne prepreke. A kako je sa roditeljskom ljubavlju? Mora li i moze li i ona da traga za tim ciljem ili joj je on nametnut i bilo kakva sumnja nemoguca? U kojoj meri roditelji uopste zele bezuslovnu ljubav prema detetu? Koliko je detetu nezamisliva ideja da roditelj moze da to ne zeli? Napokon, koliko roditelj i dete streme istom i, uopste, bivstvuju u istoj emotivnoj dimenziji, s tim vise, jer se radi o donosi izmedju odrasle i druge osobe koja nije neophodno (i i cesto bar trecinu njihovog odnosa) odrasla osoba?

Ljubav sa uslovima tipa „volim te samo ako si ja, ne volim te ako si neko drugi“ – koliko je prisutna u roditeljskom odnosu? Koliko roditelj moze da podrzi razliku, da su neke njegove/njene projekcije i fantazije neostvarene? Pustanje deteta da koraca po putu individuacije bez previse tereta je, neosporno, esencijalno. Ali, koliko dete kad odraste moze da izdrzi nemogucnost potpunog odnosa sa roditeljem? Razocaranje, frustracija, gorcina, bes, potreba za sukobom – sve su to ocekivane emocionalne reakcije odraslog deteta koje shvata jaz izmedju svog intrapsihickog sveta i svog sistema vrednosti naspram roditeljskog pogleda na svet. Ukoliko nas je negativni roditeljski kompleks zaglavio, sabotirao i kontaminirao tokom relativno nesvesno zivljenog zivota, zasto nam je potrebno da se sa njim obracunavamo i jednom kad je skliznuo u Svesno? Cemu zlopamcenje i osveta? Uglavnom ne zbog toga, cak se i odbacuje takvo vidjanje tih snaznih osecanja. Cesce su ta osecanja i nagoni imenovani kao porivi za pravdom i obostranim oprostom ili, barem, za verbalizacijom („i bi rec“). I tu nema niceg spornog. Osim sto odraslo dete misli da znasta je pravda. A niko ne zna, jer ona ne postoji kao apsolutni pojam. Verbalizacija koja nije sredstvo da se dobije ohrabrenje je korisna. Imenovanje problema koje zeli rezultat je manje oslobadjajuce. I, opet se vracamo u uslove, „oprastam ti ako me razumes, oprastam ti ako si spreman da vidis moju perspektivu, jer sam se ja trudio/la da vidim tvoju“. I to nije bezuslovan odnos. I uopste nije neophodan bezuslovan odnos, jer je on, kao i sve utopije, ono nedostizno 100%. Ono sto leci je polagano odradjeno zalovanje za tom utopijom. I ako nije bezuslovan, odnos je bitan. Silovanje odnosa epitetima ka rusi. Stoga, najpre razumevanje, pa verbalizacija, pas zalovanje, pa onda (uslovno?) uzivanje (prihvatanje, zivljenje, „odnos sa“) u nesavrsenom svetu.

3D – 2D – 3D… a 4D?

Photo by Abbas Mohammed on Pexels.com

Drugi je jedno tro(ili vise)dimenzionalno bice. Ne mogu ga/je sagledati sasvim u potpunosti. Mogu da percepiram (i racionalnim culima i iracionalnim sposobnostima (intuicijom…)) samo jednu projekciju tog velikog 3(+)D-Drugog na moj svet. I tako vidim Drugog, za bar jednu, ako ne i vise dimenzija umanjenog, ne sasvim sfericnog, recimo da iz 3D prelazi u 2D projekciju na moj svet. E sad, tu se ne zavrsava prica. Ja iz te 2D projekcije najcesce generalizujem sve sto vidim i zovem je Drugim. Zapravo, sve sto vidim kad osetim/konceptualizujem/mentalizujem Drugog je ono koliko se on projektuje na mene. Te projekcije zavise od mnostvo faktora: od mene i mojih sposobnosti, mene i mojih filtera (kompeksa itd), od konteksta situacija (emocionalna valenca, intereferencije i slicno) i od samog Drugog i njegivih/njenih granica. I sve bi to bilo u redu da samo stalno svesni te edukovane slike Drugog. Ali nismo. Mislimo d aje 2D isto sto i 3D. Nemamo pojma da le je slicno, razlicito, identicno u nekim delovima, skroz obrnuto u drugim kontekstima. Moramo da funkcionisemo sa nesavrsenostima i da se adaptiramo da uzmemo sto nam je pruzeno (bez zalovanja sto 2D nije 3D i bez analogija sa nama samima i nasim 3D/nebrojeno mnogo 2D odnosa (nasih Persona), ali ne smemo da pomislimo da zbilja poznajemo nekoga… Kada se tu dodaju i opskurne dimnezije iz mracnog dela i vreme, odnosi se usloznjavaju. Samo zalovati sto je tako (i pored svih razumnih i manje razumnih objasnjenja zasto je to dobro (filtriranje, cuvanje energije i memorije, koncentrisanje na konkretno, oprez i brz odgovor na neocekivano/opasno …)) ne donosi nista vise od rasplamsavanja narcisticnog, nemocnog deteta u nama. Tu smo, imamo sto nam je pruzeno, sta cemo sada uraditi od toga znajuci da su mogucnosti beskonacne…

Nema identicnih filtera

Photo by SplitShire on Pexels.com

Svi mi filtriramo svet oko nas. Nasi filteri su veoma dinamcne rezultante sadejstva nasih cula, nase licne istorije (naucenog), tarsgeneracijskog, instiktovno-arhaicnog i odnosa Svesno/Nesvesno. Svako filtrira okolinu u datom trenutku, u datom kontekstu, bazirajuci se na unutrasnje lomplekse i unutrasnju organizaciju licnosti u onolikoj meri u kojoj taj „Svako“ joj ima pristupa. Dovoljan je samo jedan razlicit parametar (a uglavnom ih je vise) da bi se potvrdila neponovljivost jedne odredjene reakcije ili percepcije u nekoj situaciji. Dakle, mi nismo, sto znamo jos od Heraklita, nikad isti – kako onda neko Drugi moze biti isti kao mi? Drugi moze u nekom trenutku videti svet slicno nama, ali nema garancije da ce sledeci trentak biti predvidiv.

Svako je sam. Ta samoca je neprihvatljiva mnogima. Zele da je zaborave na najrazlicitije nacine, neke ilegalne, neke legalne, neke sociajalno prihvatljive ili, valorizovane. Ipak, nijedna taktika ne menje sustinu: Drugi nije Ja i Ja sam Drugi Drugome („Je suis un Autre“, sto je davno napisao Rembo).

Kako prebroditi tu povezanost i alijenaciju od sveta? Na nesvesnom smo povezano, pa na Licnijem Nesvesnom smo manje povezani, pa na Svesnom smo skoro, pa ne povezani, pa onda, a kad uspemo da sklopimo mir sa ovom mislju, pocinjemo ponovo da budemo povezani sa Drugima, ali uzimajuci kontrolu filtriranja, manje-vise, u svoje ruke. Ako znam da je Drugi u svojoj drugosti nedostizan i ako prihvatim da na zal za tim jedno veliko protracivanje energije, sta mogu, realno da uradim?

Pa, mogu, na primer, da odlucim da relativizujem Drugog, Apsolutni Drugi nije isto sto i relativni Drugi (kao u matematici). Idem za mene samu. Znaci, ja nisam u mogucnosti dane budem sama, ali cak ni ja sama sa sobom nisam uvek Apsolutna Ja. Ironicno, i sama variram prema vlastitim filterima koji mi pokazuju jedan deo sveta. Dakle, pre tuge oko usamljenosti u samoj sebi, bilo bi zgodno podsetiti se da je i sama referentna osa promenljiva.

Zatim, mogu da se orijentisem na neke konkretne situacije i da im dam nesto moje energije (bez previse dogmaticnog lepljenja za rezultat), npr. neko Drugi ima slicna razmisljanja poput mene o spiritualnosti. Znam da verovatno nemamo sva ista uverenja, i samim tim dajem sansu razlicitosti. Potreba da smo jedno, da nismo sami, cesto nosi sa sobom strah od toga da smo razliciti i samim tim nedovoljni, neodgovarajuci i lako udaljeni od drustva (ili zivota). Dati sansu razlicitosti ide iz shvatanja da biti sam nije usud vec prirodno stanje kosmosa, barem nekvantnickog u kome ne mozemo biti na dva razlicita mesta u isto vreme. Drugi ne moze biti u meni, ne za trenutak i ne zauvek. I samim tim, moguca je moja veza sa Drugim, ja ga vidim od spolja odakle on(a) sebe ne vidi i vice versa. Moji filteri nisu njeni/njegovi (pa sve da je taj Drugi moje dete ili moja sestra bliznakinja ili moja srodna dusa) i moje jedinstveno vreme/prostor u univerzumu daje jedinstvenu puzlu u ogramnoj slagalici. kakva bi to bila slagalica da su svi delici klonirani? Kakav bi to bio svet da ga ne vidimo iz samo svoje pozicije?

Mozemo li sami na drugoj planeti?

Photo by SpaceX on Pexels.com

Evo ovde dole, na linku, jednog interesantnog clanka koji poziva na neka dublja razmisljanja:

https://www.quantamagazine.org/symbiotic-bacteria-tell-ant-embryos-how-to-develop-20200909/

I pored svih uzbudljivih zakljucaka iz polje biologije, mene zanima jedan malo naucno-fantisticniji izazov: mozemo li zbilja da se preselimo na neku egzoplanetu? Recimo da fizicki mozemo (hibernacija, nove tehnologije, bebe odgajane u stile „Raised by Wolves“ (HBO serija) itd.), i da se spustimo na neku gostoljubivu ili teraformiranu planetu. Imamo vodu, nemamo svenirsko zracenje imamo vazduh i imamo zemlju koja se dâ pripremiti za obradjivanje – sve je bajno. I stignemo, uglavnom sa nekim biljkama za obradjivanje i za podrsku (novoformirane) atmosfere. Ipak, mozemo li se sasvim svi preseliti? Svi, mislim, na sve vrste insekata, mikroorganizama, biljaka, sicusnih sisara-predatora i tako dalje. Primer simbioze opisane u clanku o sprezi bakterija i mrava, jedan je od mnogobrojnih i ne u potpunosti istrazenih prirodnih sprega dva ili vise razlicita organizma. Mozemo li poneti sve i sta se desikada neko nedostaje? Mozemo li bez virusa i bez mikrobiotskih bakterija? Verovatno da, ono da prezivimo „da“. Ipak, zivot izmedju prvih generacija koje samo prezivljavaju i navikavaju se, i onih, dalekobuducih koje su nasle nove cinioce u bezbrojnim lancima biohemijskog funkcionisanja, to je vec drugo pitanje. Isprepletani smo sa svim ostalim stanovnicima zemlje i svi zajedno cinimo njen ekosistem. Nekom novom ekosistemu ce biti potrebno poprilicno vremena da se kalibrise, narocito ako su mnogobrojni cinioci nedostupni. Zbog toga, hocemo li kada krenemo u osvajanje novog povesti i sve delove nas?

Piramidalni neuroni i Svest – da li je Nesvesno oslobodjeno od ujedinjujuceg Ja?

Photo by julie aagaard on Pexels.com

Rad „Cellular Mechanisms of Conscious Processing“, J. Aru, M. Suzuki, ME. Larkum, Trends in Cognitive Sciences, 2020, me je podstakao da se vratim hardware-u koji mi cesti izmice. A hardware postoji, sve sto je u ovom, svesnom svetu, ima (bar dok ne dokazemo teorije o svetu kao hologramu) svoju materijalnu bazu. Apstraktno ne moze bez konkrektnog, telo se preplice sa umom, misli menjaju energetske zapise mozga. Ono sto ih odvaja je cesto jasno i cesto pripada razlicitim naukama i pogledima na svet. A ono sto ih ujedinjuje je problematicno. U kom trenutku cestica je talas, mozemo li uopste pitati to pitanje? Da li su u pitanju razlicite dimenzije i projekcije? Da li zivimo u jednom od rezultantnih svetova sa odredjenim brojem dimenzija (11? ili 4?) i ako bismo ih razlozili na 1-D svetove, mozda bismo videli njihove gradivne jedinice. A mozda tada one ne bi nosile potpunu informaciju? Mozda postoje u svetovi sa vise dimenzija od naseg i mozda se tamo vidi odnos misao-sinapsa-oscilacija?

U ovom radu se obradjuje hipoteza da postoje celijski mehanizmi, konrektno piramidalnih celija iz V sloja korteksa, koji omogucuju funkcionisanje talamokortickog sistema i kao rezultat se dobija svesno stanje. U dubokoj ansetezijine postoji prenosenje signala kroz ovaj sistem. Dva glavna zakljucka ovog rada su: 1) postojanje svesti je povezano sa integracijom signala od apikalnog ka bazalnom delu dendrita piramidalnih celija kroz sredisnji deo u kome se izvrsava ovaj prenos signala i 2) postoje specificni celijski mehanizmi koji se desavaju samo u svesnom umu. Najuzbudljivji deo rada predstavljaju pitanja koji autori postavljaju: sta se desava ukoliko se poremeti ova integracija signala, da li se slicno desava u dubokom snu (i sta se uopste desava na dendritskom nivou tokom spavanja i sanjanja), mozemo li vestacki uspostaviti vezu (i novu ili drukciju svest) ukoliko promenimo dinamiku ovaj prenos signala, da li se isto desava u celom mozgu, da li se transdukcija signala propagira dalje od talamusa i kako, da li se prenos desava u oba smera, mozemo li izucavati ove fenomene non-invazivnim tehnikama?

Ono sto me, i pred jasnog uzbudjenja pred ovakvim radovima, iznenadilo je hipoteza o integraciji koja se desava u odredjenom kompartmentu (delu) dendrita. Broj dendrita u ljudskom korteksu je impresivan (vec je sam broj piramidalnih celija ogroman: 70-85% od svih nervih celija, a jedna celija moze da ima i po 15000 dendritskih trnica). Koliko integracija se desava u jednoj nanosekundi, razlicitih prostorno-vermenski-kontekstualno! Znaci li to da postoji ujedinjujuci mehanizam ili ujedinjujuca rezultanta beskonacnih kombinacija ovih integracija (coupling-a), dinamicna, nestalna, neponovljiva, unikatna, a opet nekog istog osnovnog zapisa (jer identitet ne nestaje spavanjem ili gubljenjem svesti)? Znaci li, onda, da je Nesvesno neujedinjujuce, slobodno, haoticno, entropicno, neorijentisano? Pitanja su, ukoliko dodamo Nesvesno, jos kompleksnija od vec poprilicno sci-fi liste autora: neujedinjeni fenomeni i dalje postoje – sta se desava sa propagacijom signala, da li je njihov smer propagacije signala proizvoljan, da li postoje neke unutrasnje petlje (redosled, frekfencija, lokalizacija, asocijacije i sl. apikalno-bazalnih veza), nesto kao glavni kruzni tok naseg identiteta, nesto sto cini nepromenljivu osnovu – ujedinitelj posle svakog budjenja, koja je unutrasnja hijerarhija signala, da li se ovo neopisivo gigantsko paljenje i gasenje aktivnosti integracije drugacije (dez)organizuje u trenutku gasenja svesti, da li se neusmerena oscilatorna dinamika dendrita (i svega sto uz njih ide) propagira dalje i koliko daleko, da li je komplikovanija interakcija sa osobama u nesvesnom stanju balans nekim drugim interakcijama (napr sa Kolektivnim Nesvesnim), da li je ovo paljenje(gasnje zona coupling-a (integracije signala) je slicnije kvantnim nego tradicionalnim kompljuterima (verovatno!) i mnogo, mnogo drugih pitanja?

I na kraju, da li smo Mi drukciji Mi kada smo svesni i kada nismo?

Kontrolisanje razumevanjem

Photo by Tomasz Filipek on Pexels.com

U sprezi sa predhodnim postom, moze li to razumevanje Drugog da zaista bude opasno? Da li razumevajuci Drugoga mozemo da ga povredimo? Bilo je vec price o izazovima i stetnim posledicama hiperempatije. Razumevanje drugog ima karakteristike empatije, ali ima jedan sloj svesnosti i akcije koji empatija nema neophodno (moze, a ne mora). Dakle, razumemo Drugoga, pa mu to i kazemo. I onda?

Onda se desi svasta sto zavisi od bezbrojnih faktora, ali moze se svesti na jedno: onaj se prihvata (trpi?) razumevanje ne zna koliko ga onaj drugi razume. Mozda ne zna nijedan, mozda nije ni bitno, ali blaga nejednakost se uspostvalja. Nejednakost nije identicno sa lose. Ona moze i horizontalna i vertikalna i sferna i apstraktna, ali nije jednakost u pogledu parametra razumevnje jedne od dve osobe. I po tom parametru, balans se mora ponovo pronaci, obostrano spontano i lako, ili, za shvacenog uz oprez, ili, iz ugla onog koji razume, uz mogucnost brzog shvatanja i predvidjanja narednih (re)akcija ili bilo kako drugacije. Da bi se prihvatilo da se ta nova harmonija (ili, naprosto, balans) uspostavi, potrebno je poverenje. Potrebna je i nesklonost sklizavanju u kompleks gurua. Potrebne su reci.

Moze li osoba koja ponudi razumevanje drugoj osobi da nesvesno pocne da je kontrolise? Na primer u ljubavnom odnosu, jedna osoba „cita“ drugu lakse nego obratno. To citanje moze da bude korisno, ali i da sluzi manipulaciji. Zamislimo sad primer da osoba koja dobro „cita“ zna da ima izvesnu nadmoc i ne zeli da je iskoristi, jednostavno, to se protivi slobodi ljubavi i partnerskog odnosa. To bi znacilo da, kada se nadje pred bitnom i relativno hitnom situacijom koju procita pre drugoga, treba da iskomunicira. Ta komunikacija otvara razna vrata (druga osoba se oseti nemocnom, nesigurnom, isprojektuje uz bes to, zahvalna, zainteresovana da nauci i slicno i sasvim neslicno) – potrebna jezrela razmena, imam nesto sto je tvoje i dajem ti bez da trazim nesto zauzvrat i bez da to menja nas odnos. Ok, prodje jednom, dvaput, ali ako se ponavlja? Jedna osoba vodi/uci drugu? Jedna osoba i pored dobrih namera se pretvori u onu sto daje, a ona druga osoba postane ona koja duguje. kako se iskobeljati iz ovoga?

Mozemo li da prihvatimo oscilacije nase samosvesnosti? Naravno da nas drugi ne poznaju vise od nas, ali nam se tako cini, jer smo skoncentrisani na neke konkretne situacije. Isto je sigurno da nemamo nepostojece granice i da nisu samo one odgovorne za tu otvorenost drugome – granice postoje za mnoge situacije, ali ovde konkretno su nesto tanje. Sta to znaci? To znaci da nam je partner (ili druga bliska osoba) pomogao, ali ne time sto nas je razumeo, vec time sto je opipao kompleks. ima nesto sto nam je senka prekrila, ima nesto sto treba da nas zaintresuje. Dakle, Drugi ce nas kontrolisati ako mu damo onaj pristup kompleksu koji ne dozvoljavamo samom sebi. Kada Drugi postane otkrivac simpotoma, a ne lek, postacemo mi lekoviti za same sebe ( i nesto obratno od toga za druge…).

Suvise razumevanja je opasno blizu

Photo by Sebastian Su00f8rensen on Pexels.com

Najcesce, kada se bunimo i ljutimo i zalimo se na nekoga bliskog, uleti i fraza „ne razume me“. Svi zelimo da budemo jasni Drugom, da taj neko Drugi zna sta nam je potrebno i sta nas povredjuje. O tome je bilo vise price o blogovima o fuziji i statici fatalnog para cije ne-dostignuce nas cesto frustrira i dovodi do ocaja.

No, zelimo li, zbilja, da budemo sasvim transparentni Drugome? … Jer to i jeste razumevanje – shvtanje kako Drugi razume. Mnogi mogu da nadju pravu meru. Mnogi se nalaze bez dovoljno razumevanje. Pitanje, postoje li i oni koji pate od viska razumevnja od strane okoline?

Previse transparentnosti moze da znaci da nas Drugi vidi onakvim kakvim smo, ili, sto je jos „potencijalno opasnije“, da nas vidi bolje od nas. A to znaci – nepoznato. A nepoznato uglavno, krajnje nedemokratski, povezujemo sa losim za nas (vrijanta super za nas i neutralno se, uglavnom, gubi – pesimizam je cesto magijska odbrana („bolje da se ne razocaram i da se pripremim“, sto cesto znaci „da budem anksiozna i sad, a potencijalno i posle, ali posle mozda manje jako“, drugim recima, cini nam se uvek da je 1+ 1 < 0 + 2….)).

Kakve su odbrane moguce? Narvno, ima onih jednostavnijih: negiranja, otudjivanja, zamazivanja ociju, insistiranju na suprotnom i slicno, ali postoji jedna sasvim sofisticirana: ja cu leciti druge. Ukoliko lecim druge i znam sve o odbranama, ja cu moci da: a) primetim kod sebe ukoliko koristim odbranu, pa cu reagovati, b) ne primetim kod sebe, a sebi argumentujem da dovoljno imam teoretskog znanja, oa dakle nije to odbrana sto percipiram, c) zagubim se, sakrijem ili ususkam u prostoru drugoga, pa samim tim, to nesto sto osetim isprojektujem na konkretni proces koji se desava u odnosu na drugog. Ima, svakako, jos mnogih varijanti, ali mi se cini da je varijanta b) poprilicno cesta. Naravno, osoba ne mora da bude neophodno terapeut (bilo koje vrste), dovoljno je svesno prihvatanje uloge onog koji spasava druge. Savrseno mesto za skrivanje od Droga je u Drugome.

Transgeneracijske brazde

Photo by Matheus Viana on Pexels.com

Da li je individuacija neophodna? Nije. Da li ce je svaka osoba dostici tokom zivota? Ne. Da li je to neuspeh? Nije.

Nema objektivne moralnosti koja bi mogla da sudi ne-individuaciji. Ne-individuacija se desi iz razlicitih razloga. Mi ne grabimo ka individuaciji kao ka nekoj diplomi, dobitku ili medalji – ionako nema nijednog od toga, barem ne opipljivih. Uspesna individuacija oslobadja naredna pokolenja, dodaje sloj celokupnoj ljudskoj psihoevoluciji, cini nas zivot odmerenijim i harmonicnijim i vise u slozi sa unutra i spolja, ali nema nekih natprirodnih darova, post-mortem fiesti ni nirvane.

To me podseca na uobicajenu semu znacaja (ili, bolje reci, stavljanja u odgovarajuci merni sistem) doktorata (ili bilo kakvog novog, kreativnog sazrevanja i prosirivanja ljudskog znanja) u odnosu na celokupno ljudsko znanje:

The Illustrated Guide to a PhD: 12 Simple Pictures That Will Put the  Daunting Degree into Perspective | Open Culture

Mic po mic, kao klicanje biljke, ne vidi se rast i samo odjednom nesto novo izraste. Ipak, nekada je potrebno asimilovati neko saznanje, izmetabolisati neku traumaticnu novu informaciju. nekada, jednostavno, ne moze brze. Nekada je individuacija transgeneracijski proces. Neindividuacija jedne osobe (jedinke?) odrzava porodicu (sistem).

Pacijenti cesto postavljaju pitanje sebi i terapeutu: zasto ja? Nema jedinistvenog odgovora. Jednostavno je to neko novo znanje, otkrovenje, taktika, koje treba da se asimiluje, primeni i zadrzi, sazrelo i sada je trenutak. Suvise je udaljeno od traume koja je probudila ili nahranila kompleks, pa sada on moze da se stavi na dijetu ili da mu se prispava. Ili bi necinjenje nicega produbilo kompleks i neuspeh njegovog prevazilazenja bi bio nepobitan. Nova generacija je spremnija od one predhodne. E sad zasto samo neko iz nove generacije je spreman da radi na prevazilazenju izazova, na smirivanje vulnaske erupcije komeplsa i njeno pretvaranje u plodno zemljiste? zasto neko da, a neko ne? Uglavnom tu, pored silina kompleksa, odlucuje i sposobnost odrzavanja granica. Ukoliko su prejake granice, kompleks se ne odradjuje nego prebacaju drugome. Ukoliko su preslabe, kompleks preplavi i tada se gleda izazovu (kompleksu) u oci, pa sta bude. Osim granica koje su neka vrsta receptibilnosti osobe za tananosti onog sto je okruzuje, postopji i sposobnost da nesto odradi, neka posebna vrsta spremnosti. Licnost tu igra znacajnu ulogu, a iskustva iz detinjstva je modifikuju donekle, ali ne potpuno. U medjuvremenu, izazov sam takav kakav je , takodje oblikuje osobu. Identitet uzima u obzir i prepreke.

Ono sto bi se moglo prebrzo zakljuciti je da jacina (silina) kompleksa znaci da ce se nesto s njim uraditi. Ipak, nekada su trasngeneracijski jazovi preduboki. Nesto se oseca, ali se ne dâ opipati. Ne moze svako otvori vrata onom „najterapeutskijem“ obliku depresije – transformirajucem.

Naravno, nije isto individuacija i prevazilazenje kompleksa. Svako ima svoje slabe tacke, svoj „algoritam“, izazovi su licni i nisu sve redji sto vise napredujemo (vise kao u video-igrici: novi nivo – veci i siljatozubatiji protivnik). Ipak, ne ide jedno bez drugog. Ono sto da zakociti proces je uporedjivanje sebe sa drugima koji nisu ono „ja“ iz „zasto ja?“. Onaj koji, iz bilo kojeg razloga, ne prolazi kroz iste teskobe, sumnje i napetosti, ne znaci da je izuzet, slabiji, srecniji ili bilo sta drugo. On je, naprosto, Drugi i to nije njegova (njena) prica.

Volimo Drugoga onoliko koliko mozemo da ga vidimo

Photo by Rakicevic Nenad on Pexels.com

Lako je zaljubiti se u vlastite projekcije. Nije ih lako pronaci prikacene na stvarne ljude.

Ponekad se pomalo zakace, ponekad zele da budu zakacene i Zakaceni im se prilagodjava, ponekad se nasilno lepe, ponekad naprave finu, kovalentnu vezu sa projekcijama koje stizu sa druge strane. Posle sve funkcionise do trenutka kad lepak posustane ili kada se ispod ili pored njih vidi i nesto nepoznato i ne bas srodno projekcijama. Tada pocinje pretvaranje zaljubljenosti u ljubav ili u nista ili u bes. Zaustavimo se na prvoj verziji. Ogolile se projekcije, prihvatilo se drugacije, sazrelo se dovoljno da se primeti da se nase razlicito prihvatilo od druge strane – uz glatke kompromise dâ se pronaci novi balans. Ipak, da li volimo-prihvatamo-tolerisemo-mrzimo,ali smosvesniizivimosatim Sve kod Drugoga? Koliko smo spremni da nikada necemo upoznati Drugoga? Necemo nikada upoznati ni Sebe, ali nekada to olako prihvatimo, jer nam se cini da znamo „koliko-toliko“ ko smo (sve one price o identitetu…). Ipak, Drugog cemo suditi, razumeti i uocavati bas onoliko koliko ga vidimo-primetimo-osetimo. A sta je sa svim onim meandrima iznutra (nebitno da li su mracni ili ne)? Sta cemo sa svim onim pulsiranjem identiteta kod Drugog, kada ni on/a sam/a nije odmakao/la dalje od „koliko-toliko“? Mozemo li oprostiti Drugome ono sto nam izmice kada smo sami sa sbom? Naravno da mozemo i naravno da nije moguce bez rada na Sebi – tu nema niceg novog, ali ni niceg sto pokrece na brzu akciju. Mozda bi vise pomoglo da se zapitamo da li nam je tudje, a i nase Nepoznato prebojeno nekim tamnim nijansama – mozemo li da gledamo u Nepoznato neutralno? Mozda je opasno, a mozda i nije. Mozda je to Nesvesno u Drugom ponekad otklon od onoga i sta bi se Svesno zajurilo, a mozda ta akcija Nesvesnog nema niceg zastitnickog za Drugog vec za nekog jos Nepoznatijeg? ne znamo, a kad ne znamo ne verujemo. A kad verujemo, zelimo da veujemou nesto odredjeno. Izgleda da se ne plasimo toliko Nepoznatog vec Neodredjenog. Manje se plasimo provalije za koju znamo da je tu negde nego magle koja sve menja. Dakle, mozemo li da volimo Drugog u magli? Ili jos, paradoksalno, sire, mozemo li da volimo Sebe u magli?

Evo jednog filmica o kako bi mogao da bude taj kraj bez magle:

Paralelno sve i svasta

Uvek mi se dopadao simbol Bagua u taoizmu, onaj crno-beli krug sa belo-crnim tackama. On lepo ilustruje mnoge postavke jungijanske teorije, narocito conjuctio oppositorum (sjedinjavanje razlicitog, ima ponesto o tome u blogu o statici fatalnog para), veliko Sopstvo i neutralnost dobijene mesanjem i svetlog i tamnog. Ono sto prvo zapazamo je belo i crno, delove kruga, a i sam krug. Najredje razmisljamo paralelno: i krug i, u isto vreme, crno plus belo (nesto kao 1=1/2+1/2, kada moramo da gledamo i levo i dsno od znaka jednakosti, a da nikako ne zaboravljamo sam znak jednakosti). U zivotu cesto analogno. Vidimo delove nekoga ili, ako smo prisniji sa introspekcijom, sebe, ali dok se fiksiramo na te delove, izgubimo pomisao da je to isto neka celokupna licnost, neko ciji se centar Ja mozda malkice pomerio, ali Ja i dalje postoji. Ako fokusiramo na jedno, sve ono sto je okolo postaje mutno (ko god je radio psihofizicke eksperimente se susrei da stimulusima va receptivnog polja, ne vidimo ih, a uticu na nas… nasa paznja je manje od naseg celokupnog Ja). Ako prebacimo paznju na sve, celokupnog Nekog, moramo da ulozimo napor da se prisetimo da je On/a skup toliko oprecnih delica, uloga i nagona. Sve je to nesto kao Heisenbergovo naceo neodredjenosti: cim se fiksiramo na nesto, drugo nam se izmakne.

U odnosima sa Drugima je stoga neophodno jedinstvo kruga i onih crno-belih suza. Ja-Kompletna i Ja-U-Delicima, paralelno. Ne mogu stalno da ulazem napor da mislim da sam oba, ali mogu da sam permeabilna oboma, oba fokusa (i sve izmedju) je moguce, nijedno nije tabu. I priznajem sebi da mi se uvek ponesto izmakne. I prastam davajuci sansu da pronadjem izmaknuto. Stoga je proces individuacije ne samo linerano priblizavanje celokupnosti Sebe sa/u Svetom/u, vec je individuacija dinamicno treperenje Svega i Svega u tom Svemu, prihvatajuci da sve treperi i okolo nas.