Da bi smo nešto zaštitili, obično treba da osetimo povezanost s tim što štitimo

Lakše štitimo ono što je naše. Naravno, ne mislim ovde na posesivnost i objektivno pripadanje, već naše u smislu nečega što prepoznajemo, sa čim moćemo da se povežemo. Antropomorfiziramo planetu, životinje, oblake, istorijske periode, grupe – dajemo naše obličje nečem što nije Ja kako bi bio nešto kao Ja.

I kada je već tako, zašto ne bismo to iskoristili u nešto korisno? Ako nam je potrebno da se identificiramo kako bismo voleli (projekcija na kojoj počiva zaljubljivanje i udruženost), zašto se ne identifikujemo više sa Zemljom, na primer? Ukoliko je, zbilja, doživljavamo kao deo Nas, možda ćemo je i voleti i, samim tim, štititi više? Zvuči jednostavno, ali nije, jer ni ljudska bića nisu jednostavna. Ni kada se volimo (sami sebe) nije baš da se volimo (videti pod ljubav je i volenje i ne volenje, slobodan izbor nevolenja kako bismo se prepustili volenju). A sami prema sebi imamo kompleksna osećanja. I to u pravom smislu reči kompleksna – naša Psiha sazdana je od kompleksa, nekih malih univerzalnih jezgra (koje postoje od početka života, ako ne i pre) okruženih i osnaženih psihičkom energijom. Dakle, ako pođemo od samoljubavi koja nije uvek sasvim jasna u svom polaritetu i na to se nadovežemo shodnoj ambivalentnosti samozaštite, sasvim je jasno da već sami sa sobom nismo uvek u akciji samospašavanja. Kako da zaštitimo ljudski rod na Zemlji, ili biosferu ili sve ono što je još manje Ja kad nismo uvek toleratni prema svim delovima Sebe?

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s