Nulti – Eden:
U Rajskom vrtu nema trzavica. Čini se da nema žrtvi, da nema agresija, da je nepotrebno biti spašen. Trougao je ignorisan. Možda i postoji, ali je nevidljiv. Nevino je i nežno, ali, zapravo, vidi se samo ono što je lepo. Moguća je patnja od strane onih van Rajskog vrta, čak i od strane stanovnika Rajskog vrta, ali to ne dopire do Svesnog.
Prvi – zmijski ujed:
Desi se okidač. Svet se umeša. Ili se umešamo u svet. Nepravda se desi. Harmonija sklizne i trougao se aktivira. Neko se povredi, a neko povredi i neko to vidi, pa želi da nešto uradi po tom pitanju. Ukoliko se sve ovo ponavlja i desi relativno rano, ponekad se zacementira u ulozi – ponekad-žrtva se identifikuje sa stalnom-žrtvom, slićno je i sa ostalima. Žrtva ne voli da je žrtva, ali oseća nepravdu te pozicije i ne menja je, jer čeka da se prepozna od strane drugih šta joj se čini. Agresor nije uvek svestan da je agresor. Žrtva-agresor je deo istog kontinuuma. Ukoliko je Agresor svesno upao u zamku i biti agresor je jedini način preživljavanja, neće biti motivisan da sklizne u žrtvu. Spasilac je najkomplikovaniji, jer je najmanje motivisan da promeni svoju ulogu. Ona je altruistična, korisna i dobro viđena od strane drugih. Takođe, spasilac ne vidi da je deo trougla koji samim postojanjem jednog ugla povlači nastajanje druga dva. drugim rečima, Spasilac da bi bio spasilac i kada nema problema nalazi žrtvu i agresora. Slično je i za druga dva entiteta.
Drugi – svet je kriv:
Trougao je nastao, mi smo se našli u ulozi i projektujemo druge dve na ostatak sveta. Ponekad su to projekcije na konkretne osobe, ponekad na društvo ili pojave. U svakom slučaju, mi smo intergrisano – celo biće koje se obojilo bojama jednog tima i vidimo oko sebe sve u spektru boja učesnika igara. Postoje i neki drugi, ali su bezbojno. Takođe, i mi imamo množda više tih trouglova aktiviranih u isto vreme, ali najčešće je jedan onaj prvi i najbolniji.
Treći – terapijski:
Ovde se neko javi na terapiju, ili se ne javi, ali ga životne okolnosti nateraju da se preispita validnost i trajanje svoje uloge i boja svog tima. Ovo može biti veliki skok u procesu individuacije, ali takođe može biti opcija nastavka penjanja po merdevinama individuacije ili ostanak, pa i potonuće u regresiju ii status kvo. Mnogima se treća faza nikada ne desi.
U trećoj fazi, počinje da se pounutrašnjava trougao. Pronalaze se delovi spasioca, žrtve i agresora u sebi. Ja se ne vidi kao intergrisani entitet koji celokupan uleteo u ulogu već kao različiti delovi sa različitim ciljevima, strategijama i načinima prilagođavanja svetu. U terapiji se polagano (i držeći za ruku terapeuta, ali bez uvlačenja njega ili nje u trougao – ukoiko se to oseti, o tme se priča otvoreno) šeta između celokupnog Ja i svih tih trouglića i delova trouglića Ja. Namera ovog postupka je da se razmrsi, osnaži, utka i ponovo isprelete (ali uz svesnost) ja sa sa svim svojim delovima.
Četvrti – jedan drukčiji vrt:
Ponovo smo na početku, ai nismo. Kada se terapija ustalila i Ja se konsolidovalo, vraća se u svet koji se više ne ignoriše. Postoje zmije, ujedi i disharmonije. trouglovi se uočavaju, anticipriaju se moguće reakcija ukoliko s epomalo sklizne, ali sveukupno vidi se šta se dešava i šta više nije neophodno za nastavak svesnog i harmoničnog života. Trouglovi postoje, ne ignorišu se, ali se ne upada u njig. Ne uzimaju se boje njegovog tima, ostaje se bezbojan iz ugla trougla, ali rajski šaren iz ugla osnaženog Ja.
PsyMultiverses 