Nisu ljudi bolesni, već postoje kompleksi koje povezujemo sa bolešću koji zaklanjaju sunce Ega

Stigmatiziramo ljude. Ljudi nose etikete. Lud, lep, cinična, bipolarna, melanholik i slično. A ljudi nisu to. Ljudi nisu ni dobri ni loši. Ljudi su neutralni. Kao i kompleksi – ai imaju nešto što po ugledu na kosmičke varijante – ja bih nazvala paritet, ali možda bi bilo adekvatno i valenca. Nesto kao od -1 do 1 preko nule. Kao neki spektar neke osobine. Na primer, spektar zajedljivosti ili spektar osećaja inferiornosti (-1 bi bilo kada on izvlači nešto najgore iz nas u smislu da Senka preovladava i je destrukcija jedina reakcija, do bi 1 bilo izuzetno kontruktivna reakcija na osećaj inferiornosti, čim ga osetim, ja se zainatim i sve uspem – naravno – ekstremi su retki).

I, dakle, postoje izvesna stanja kompleksa koja nam baš i ne pomažu u socijalnoj adaptaciji ili u individuaciji. Ona, svakako, imaju neki smisao Egu koji ih dopušta da preuzmu centralno mesto, ali je pitanje da li je to centralno mesto dobrovoljno data i da li je Sopstvo (ili Jastvo) konsultivano. Dakle, da li naša celokupna ličnost zna to zaklanjanje Ego-sunca kompleksima-oblacima. Da li je Ego-sunce pomereno ili rasparčano (kao u osihotičnim reakcijama) ili ima slabe granice, pa ga kompleksi boje,mešaju se sa njim ili, jednostavnose uguraju u centar (kao kod različitih neurotskih stanja)?

Naravno, moguće je reći da je sama ta neobaveštenost Sopstva (što baš i nije tačno, ono je u svakom nanosekundu i kraće u kontaktu sa svim svojim delovima, ali ima svoju temporalnost i svoj odnos sa Egom (koliko to Ego može da iznese i podnese)) ili te porozne granice Ega samo po sebi neka vrsta bolesti-defekta-poremećaja i slično, ali u tom slučaju bilo bi jednostavnije samo to nazvati tako, imajući u vidu da je to vrlo tranziciono stanje – to jest – u datom trenutku (Kairosu) to je najpodesnija moguća konstelacija.

Može li se, onda, išta promeniti? Ako sve zavisi od temporalnosti naše psihe koja nam nije sasvim dokučiva, da li da pribegnemo wu wei principi, da čekamo da smo dođe? Možda je to sasvim razumna strategija. A možda je moguće i olakšati tom Egu. Mi smo taj Ego, mi sada, mi nekad, mi u budiućnosti. kako bi bilo da ih sve skupimo zajedno i nađemo zajedničku misiju, pravac, želju, stanje?

Za to je neophodno da se ne lepimo etiketama, da se ne zaustavljamo u određenoj kombinaciji našeg unutrašnjeg izvršnog odbora i da pristupimo našem odnosu sa svetom iz malo bezvremenskije perspektive.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s