Nisu isti. Prvi služi da pokorimo pre nego što smo pokoreni. Drugi nema toliko veze sa Drugima. Drugi su samo ne-prioritet.
Problem, veliki problem je što, najčešće, doživljavamo Druge kao opasnost. I, onda, upali se sve ono strašno: a ako se izgubim, a ako bude povređena, a ako umrem, a ako se nikada ne izabavim, a ako mi se neko podsmeva…. I anpradamo. Ne čekamo. Napadamo. Drugi oseća napad i, očito, napada simetrično. I svako sve više napada, a da nije ni bitno ko je prvi počeo (a i sve i da jeste bitno).
Pitanje zašto doživljavamo Druge kao opasne. Možda i jesu neki, ali nisu svi. Ruzikujemo li previše time što odbacujemo? Spašavanje sebe ima smisla kad smo napadnute, ali šta spašavamo kada samo anticipiramo napad, bez jasnih argumenata?
U borbi se preživljava, ali kao da i u miru ne živimo, već preživljavamo. Da li je to zato što naš um ne prepoznaje aktuelno društvo kao mirno? Jesmo li zaista u miru? U svakodnevnom miru ? Čini se da nismo. Isrcpljujemo se, a egoizam košta, i to naročito košta ako negde u sebi znamo da prenagljujemo, da anticipiramo, da vremenska koordinata reakcije nije adekvatna. Jasnijim jezikom: ko se štitimo, a da nema opasnosti i time povređujemo Drugog, nesvesno znanje od toj neadekvatnosti pohranjuje našu Senku. A kada se Senka aktivira, ona traži krivce.
U miru, onom pravom, ili bar relativno prihvatljivom miru, u redu je voleti se najviše na svetu dokle god Drugi ne ispašta, ne gubi sebe zbog toga (ukoliko taj Drugi nema mogućnosti ili kapaciteta da odlučuje za sebe) i dokle god postoji zdrav odnos sa solidarnošu ili socijalnom svešću. To je egoizam koji dolazi , jer želim sebi da ugodim, jer i znam da bih da preživim ako se nešto desi. I priznajem da to želim. I nije me sramota od te želje. I ako se nešto desi, boriću se za sebe, ali kako Drugi nisu sami po sebi opasni, samo se nalaze u komplikovanoj situaciji i Ja, iako polazim od ideje da ću najpre sebe spasiti, zapravo, ko zna, možda će solidarnost i socijalna empatija prevadati. neću biti krova ukoliko s eto ne desi, ali neću insistirati i i ražiti od sebe da se izneverim. Imam izbor.
U ratnom egoizmu nema izbora – Drugi je loš i Ja se spašavam, pa mi je sve dozvoljeno, to je porilična laž koja me jede iznutra. Ako je Drugi loš, ja sam dobra, a baš i nisam (Nesvesno se ne da preći) i tu se zaglavim.
Jedini način je ne mrzeti by default Drugoga.
PsyMultiverses 
I tako od ličnog plana mnogih veoma lako se napravi svetski rat gde su svi dobri, svi drugi đavoli i Hitleri, a ja imam utisak da sam se rodila na planeti-ludnici.
Sviđa mi seSviđa mi se
Pa, sigurno je da je „ludnica“, jer smo svi deo nekog spektra. ja lično nemam problem sa klasifikacijama koje nas svima daju neku dijagnozu – svi smo neka kombinacija kompleksa i svi možemo da budemo opasni ili impulsivni ili ratoborni u hroničnom stresu. Jedino što nije ok da se stigamtizuju neki ljudi, zbog nekih dijagnoza… Što se tiče sveta, da mi imamo potencijal za sve, ali ga
Sviđa mi seSviđa mi se
(nedostaje kraj;)) ali taj potencijal neravnomerno koristimo…
Sviđa mi seSviđa mi se
Razmišljam sad i pitam se – šta raditi kad ta pogrešna postavka – drugi je loš – postane opšta i dobije razmere epidemije? Kao sad u ovom ratu (da izuzmem odvratne krvopije od državnika i drugih moćnika koji sve beskrupulozno koriste zarad svoje banalne i ogromne koristi) gde vlada globalno bipolarno ludilo. I to naglašavam šta sam htela reći sa bipolarno – na obe strane podeljenog sveta. Zar nismo skoro već 2 puta sve ovo prošli i sad ponovo? Okrenuti drugi obraz ostrašćenom i mržnjom zagriženom čoveku ili još gore velikoj grupi dovodi do toga da te spale na lomači (ne bih se čudila uskoro i doslovno). Šta raditi? kakav glas razuma može da dopre do takvih ljudi? Istorija nam pokazuje da ne može nikakav jer nakon vekova i otvoreno pokazanog besmisla ubijanja nevinih ljudi pod bilo kakvim sumanutim razlogom, ponovo ima onih koji se tim starim zlodelima ponose, diče i rado bi ih ponovili. Čemu je služila ova plemenita nauka kad se ova velika istina ne uči u osnovnoj školi (nije drugi neprijatelj samo zato što nije ti) i većina narod je ne zna? Nisam pametna i tebe pitam. Žao mi je što su se moja pesimistična očekivanja od čovečanstva tako brzo obistinila. A, kako stoje stvari, tek će…
Sviđa mi seSviđa se 1 person