Devet planetarnih limita, ili, koliko još Zemlja može da nas trpi i jesmo li mi deseti – samouništavajući?

I pri površnim čitanjima ekolpke literature lako i relativno brzo se stiže do koncepata (i realnosti) devet planetarnih limita. To su one krajnje granice koje se ne mogu preći – inače nema spasa ljudskoj vrsti.

Ovo su planetarni limiti i njihovo trenutno stanje (https://aplanet.org/resources/the-current-status-of-earths-nine-planetary-boundaries/):

• acidifikacija okeana
• nestajanje stratosferskog ozona (trenutno sa zdrave strane, ali je bio ograman rizik devedestih)
• klimatske promene (premašen od 1990-e)
• atmosfersko zagađenje (aerosolske čestice) (teško za utvrđivanje, još nema jasnih tehnika za merenje)
• smanjenje biodiverziteta (od 2009-e limit je premašen)
• korišćenje sveže slatke vode (još uvek nije pređen)
• biogeohemijski gubici (primene u ciklusu fosfora i azota)(od 2009-e limit je premašen)
• deforestacija i smanjenje prirodnih resursa (premašeno negde oko 2005-e)
• hemijsko zagađenje (prešlo na tamnu stranu 2022-e)

Očito je da su problemi veliki i da smo mi sami svoji uništivači. Samo naše postojanje ubrzava naše nestajanje.

Previše žurimo i premalo smo solidarni. Uvek smo u stanju odbrane. Svaki Drugi je potencijalni agresor. Možemo li da izađemo iz tog paklenog trougla? Da ne budemo ni žrtve, ni agresori i spasioci? Da nema zločina, ili bolje reći da se zločin, ukoliko se desi, kazni, ali da mu se ne daje pažnja. Trenutno smo u iščekivanju stresa, kolapsa, problema i sve to nam daje neki doživljaj moći . paradoksalne moći. Svi smo žrtve koje znaju da su žrtve ito znanje se probraćuje u nekakvu kontrolu. Sama kazna, sam zločin se ponavlja, analizira, obrađuje, daje mu se status nečeg bitnog i on to postaje. Kada nema agresora, žrtva ga izmišlja; kada nema žrtve, spasilac je nameće; akcije agresora su same po sebi jasne. Zločin je ono što im daje ulogu, smisao i značaj. A zločin je veliki: saoubijamo se (a i ubijamo tim aktom druge). Igramo stalno iste uloge. Neki od nas se bore protiv, neki se prave silni, ostali se gube. A kada bi se umesto trougla napravio jedan lepi krug – solidarnost. Zvuči utopijski, naravno. niko ne želi da izgubi svoju ulogu, jer bez nje ili ne postoji ili ne zna kako dalje. Solidarnost je i dosadna – treba upotpuniti slobodno vreme nečim što nije uko bivstvovanje. Svima je potrebna apokalipsa iz različitih razloga. I tu bismo, bar, mogli da se nađemo – u tom trouglu koji bi se već napokon mogao nazvati pravim imenom, transformisati i nešto obliju strukturu i samim tim izglačati granice među nama. Bez njih je teško, ali smo bar živi. I oni posle nas. Možda to nije dovoljna motivacija? Možda bi bila bolja kada bi ta solidarnost dovela do usporavanja vremena – naravno ne Chronos vremena, već napeg doživljaja, ovog užasnog trčanja za nečim. Možda bi svet bez trougao-uloga imao nešto nežniji odnos prema subjektivnom vremenom? Za vreme se, možda, vredi boriti – ima nečeg ljudski egoističnog u toj borbi.