Ili, drugim rečima: moći ubiti unutrašnjeg roditelja da bi se živelo i da bi se imao izbor, a onda, kada je ta mogućnost ne-tabu, ipak ga(ih) ne ubiti.
Šta to, zapravo, znači? Svi mi imamo roditelje, i ako ih ne poznajemo, i ako su donori i ako su totalni stranci oni koji su dali biološki materijal, a neko drugi je dao roditeljsku ljubav – ipak, svi mi potičemo od negde. I to poticanje je arhetipsko. Ideja poticanja, da je nešto bilo pre mene i od te gradivne materije sam sagrađena i Ja, to je ta arhetipska nit koja nas povezuje sa pretkom-roditeljem-stvaraocem. Imamo neku reprezentaciju o tome. Od nečega smo napravljeni. To nešto je neorgansko („zvezdana prašina“), organsko (ćelije, hromozomi, DNK); dalje (vekovima i milenijumima dalje) ili bliže (naš konkretni roditelj). Ta reprezentacija je ili sazdana na pravom roditelju, ili na idealu-fantaziji, na raznim modelima koje smo susretali u detinjstvu. Ima nečeg linearnog o tome: idemo od pre prema kasnije. Naučna fantastika voli da se poigrava sa kolapsom linearnosti – naš potomak se vrati prošlost i postane naš predak – DNK budućnosti i prošlosti se mešaju. Te petlje se u SF-u, uglavnom, loše završavaju (veoma uspeo primer u nemačkoj seriji „Dark“).
Dakle, nešto od pre je napravilo nas od sad. To nešto što nas je napravilo je linearno-hijerahijski superiorno – naravno, ne u smislu da je superiorno (deca, a i njihovi roditelji bi trebalo da teže da su ime deca superiornija od njih, da su više naučila, da se bolje adaptirana i da streme novom i kompletnijem…) etički ili kognitivno, već ima tu neku moć dužeg postojanja. I to jezgro, sačinjeno od arhetipskih umreženih niti ideje roditelja, se osnaži, oboji, pa i kontaminira energijom. Radi se o psihičkoj energiji, a adekvatna analogija bi bila svetlost, to jest njen spektar od tamnoće do sjaja. Sve zajedno čini kompleks unutrašnjeg roditelja (uopšteno, oca i majke). I taj kompleks kada kada se aktivira (traumatizmi, uspomene, produženi stres) može da gura Ego – da ga suzbija, da ga teroriše (uz Senkinu pomoć), da guši, da prekriva. Može i da bude koristan, konstruktivan, glas razuma ili sistematskijeh pogleda na situaciju. Kompleksi su korisni kada služe Egu, a ne kada ga sabotiraju.
Kada unutrašnji roditelj počne da pravi intrige, možemo se lako osećati krivim, nedostojnim, inferiornim, posramljenim, glupim, izgubljenim ili besnim. Teško ga je nazvati pravim imenom, ali se borimo protiv i poželimo često da ga nema – toliko da bismo ga ubili. A ta ideja o „ubistvu“ pravi petlju: ubijanjem njega, ubijamo i sebe, svoje psotojanje i, plus, osećamo se još krivljim. Čak i kada se osećamo da bismo da se otarasimo tog dela sebe, teško ćemo nazvati na oce-majko-ubilačke porive u sebi pravim imenom (naravno, radi se o unutrašnjoj majci i unutrašnjem ocu, čak i kad imamo sasvim žive roditelje koji nas stvarno nerviraju). Ne da nam se da se, zbilja, suočimo sa tim što je u nama – a to je jedino pto nam može pomoći. Da, možda nekada i želimo da sve to uništimo i to je tako i nema tabua i nismo loše osobe ako o tome mislimo. Tek onda je moguće se postaviti pitanje – ali da li bismo starno tako nešto bili kadri, sve i da možemo, da učinimo. I tu je caka. Moći bez krivice i spontano se odreću te realizacije, ne jer ne možemo, već jer biramo da ne učinimo, jer mi smo kompletniji-zreliji od toga što nas čini da patimo. Agresor u sebi se ne razoružava žrtvovanjem i stavljanjem u uloge žrtve, ni agresovanjem agresora već – izlaskom iz tog trougla, obustvaljanjem te opasne „igre“.
PsyMultiverses 