A šta ako starimo ne samo. jer nam je genetski materijal ishaban ili ćelije sve manje dobro reprodukovane, već i zato što se troše nemilice i naše emocije? A šat ako brže starimo čto smo više protiv sebe, nekoherentni sa sobom? Ako se pretvaramo da smo dobri, a Senka je razuzdana? Ili ako projektujemo na Druge ono što osećamo da je naše? Nekada su mehanizmi odbrane duboko nesvesni. I tada smo nekoherentni (ukoliko posmatramo sve delove nas samih i njihovu povezanost), ali svest drži vrata dovoljno zatvorenim da nema previše „međusveta“, previše „onoga između crno-belog“. Ali kad se svest pomoli, jabuka zagrize ili, bar zamiriše, kada proces entropije krene i ništa više nije kao pre – svest počne mnogo (i to mnogo skupo po nas) da radi na prekrivanju promene i održavanju zatvorenih vrata koja se sve manje pristaju da budu zatvorena. Tada počinje nekoherentnost. I ona haba.
Taloži se mnogo toga u našim međusinaptičkim komunikacijama. I ide na sve strane. I nije složeno. I nekada ne može, a trudimo se da složimo. Idmeo protiv entropije. A ta bitka je nemoguća u ovom univerzumu.
PsyMultiverses 