Mnogo smo nepravedni prema Senki. Koristimo je kao kantu za otpatke, onda je nikada ne vidimo, je rnam je iza leđa, u snovima je onaj što nas juri sa nožem u ruci, pa još i kada dospemo u odnos sa njom, verovatno ćemo je optužiti za najniskije delove sebe. Daleko od toga da Senka nije malo od svega toga. Ali, isto tako, Senka nije samo to. Zavisi od toga u kom smo odnosu sa samim sobom. Ukoliko imamo kapaciteta za prihvatanje svojih mračnih strana bez osude i bez ushićenja, kao jednu informaciju prema kojoj ćemo se svesno postaviti – onda su možda te opslurne ubice iz snova iščezle, ali to ne znači danema više ni Senke. Jer neke su druge Senke sada tu, neka druga ne-viđenja samih sebe. Senka ratoborne, odvažne i preke osobe može da bude rigidna, plašljiva i popuštajuća – ono sa čim ne želimo da se suočimo nije uvek sociopatsko. Koliko god da stvorimo odnos sa sobom, druge prašnjive rupe u koje ne dopre svetlost će se stvoriti. Senka nije uništiva niti je separatisana u parčiće. Kao T-1000 iz „Terminatora 2“, i ona može da se ponovo osnaži i uveća iz samo jedne preostale kapi. protiv Senke se ne treba boriti, ona je kao tamna materija (ili, možda bez kao?) načeg svemira. Senka nam ne može ništa ako je ne povežemo sa onima koji se njome hrane. A hrane se njome naši kompleksi. Ono što nas štipa iznutra, ono sa čim se nismo pomirili, ono u šta sumnjamo, ono što nam nije kazano, a osećamo.. sve to uzme čarobni Senkin napitak i pretvori se u tiranina. Stoga je neophodan rad na umanjivanju gladi kompleksa i umanjivanje nepotrebnog „ocrnjivanja“ Senke.
PsyMultiverses 