Uvek ista priča, bar na ovoj planeti

Bili jednom razni neorganski elementi koji su, vremenom, počeli da se stapaju, reaguju, menjaju se i povezuju. Postala su onda i organska jedinjenja, pa su ona krenula da reaguju sama sa sobom i sa neorganskim elelemntoma i jedninjenjima. Ova priča se, naravno, završava, dok jedna druga počinje, prvim živim organizmom. E, sad ta prvobitna ćelija je počela da smišlja tehnike preživljavanja. Nije mogla da se rastopi u okolini, jednostavno to nije bilo ekonomski održivo. Mogla da prestane da postoji kako se ne bakćala svim ovim pitanjima, a moguće da se to i dešavalo sve do neke ćelije koja je odlučila da vidi šta mže da uradi ako ostane oružena svetom, a da i jeste i nije i sama taj svet. Nije mogla ni da dopusti da je neka druga ćelije pretopi u sebe, a možda je i mogla da dopusti, ali ona druga što ju je fagocitovala nije mogla. Elem, ćelija je mogla da se pretvara da nema potrebe za drugim ćelijama i da je sama na svetu. To je verovatno i uspevalo dok je bilo izvora energje za održavanje života unaokolo. Ipak, nije mogla da utiče na tu okolinu: da li će je napasti, da li će biti dostupna, da li će se nešto promeniti (mada je odnos sa vremnom verovatno došao kasnije, a i sve i da nije, ako je ćelija u Kairosu, kada je Kairos kontekst negativan, moraće da smisli kako da odgovori)- A odgovora ima mnogo: bežanje, branjenje, udruživanje ili ignorisanje. I tu stižemo do: granice!

Nismo se nimalo promenili od te ćelije. I dalje odgovaramo slično na stimuluse iz okoline. I dalje se mnogo toga svodi na granicu. Postoji ona objektivna, materijalna, vidljiva: koža. Koža nas odvaja od drugog (i psihosomatska dermatologija je poprilično interesantna, mada se mora voditi računa da se ne zanemari ni somatski ni psihološki deo). Postoje čula kojima osećamo okolinu, dobijamo informacije. Postoje lokomotorni organi kojima odgovaramo na te stimuluse i postoji centralni organizator – mozak. Sve to nije toliko različito od ćelije (membrana, cilije ili slične organele, jedro). Slične su anlogije i sa unosom energije, pretvaranjem i oslobađanjem neistršene ili nepotrebne materije. E, sad gde je tu psiha?

Kao što postoji taj objektivni zemaljski ćelijsko-ličući sistem organizacije, postoji i psihički koji sledi isti ćelijski princip.

Imamo esenciju sebe, ono što upravlja, ili bar treba da upravlja celom jedinicom (ćelija, psiha, jedinka), imamo ono što ne želimo i što izbacujemo napolje (projekcije vlastitih kompleksa na druge), imamo energiju koju uzimamo iz sveta (stimuluse) i koju sami prozvodimo (ovde stižemo do nečeg interesatnog, psihička energija je, kao i ostale enegije, trasnformišuća i večna, ali i samoobnavljajuća, neophodna je harmonija između samodovoljnosti i socijabilnosti!), imamo sav sadržaj-citoplazmu, odnosno sav intrapsihički sadržaj: preplitanja senke i svetlosti, svih jin i jang, musko-ženskih i ostalih aspekata. I imamo komplekse, kao proteine u sred duple ćelijske membrane. Dupla je, jer ima sloj koji samo odbija ili propušta procenjujući grubo, u odnosu na opšta saznanja (vrelo – loše po mene, prejako – loše po mene). Onda su tu kompleksi koji sve to povežu sa ličnim kontekstom. i onda sledi unutrašnja membrana, ona koja povezuje to što je ušlo sa njegovom daljom obradom. Proteina ima i unutar ćelije, analogno se kompleksima. A arhetipovi – oni datiraju iz prve rečenice ovog teksta, stari koliko i univerzum.

To je naša psihološka granica. Da bi smo je održavali, moramo znati koji je njen sastav i njeno prostranstvo. Takođe, moramo znati i šta je sa čim povezano (kompleksi koji se nalaze uz ćelijsku membranu, oni koji su povezani (kaskadna transmisija) sa unutrašnjim strukturama, oni čija ekspresija opstruira funkcije jedra…). Naš odnos sa okolinom je Persona, uvijajuća, elastična, stalno prilagođavajuća membrana. Jedro (Ja) se štiti još jednom, svojom membranom. Jedro sam Ja, ali i ćelija sam ja. Sve to je moje Sopstvo. I ne može bez drugih ćelija, ali ne može ih primiti u sebi, jer to onda postaje nešto drugo. Može da se udruži, može da uništi, može da pobegne, može da ne odreaguje, a možda može da postane i nešto drugo. A čak i onda, ima malo od svega ovoga u sebi.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s