Psiha kao odraz vremena

Photo by Giallo on Pexels.com

Sto duze radim u klinici, to vise primecujem znacaj vremena u psihickim disbalansima. Zaglavljivanje u jednom vremenu, u jednom trenutku, skoro, pa statickom, koji se pomera bas kao sto se mi pomeramo sa planetom, dakle, ne primecujuci kretanje, nekima ce biti lek, a nekima najgori usud. Kairos, taj trenutak ovde, bas ovde, sad, koji se pomera sa nama i uvek odgovara reci „sada“ s tim sto to „sada“ je potpuno neuhvatljivo, je predivan odmor od protoka vremena Chronos-a, onog sto kaze da zivot ide od kolevke do groba i koji se uvek podseca ili brani od podsecanja da je grob na onoj strani prema kojoj idemo. Secanja su vecna, u tom bezgranicnom vremenu, Aionu, mi cemo moci da se sakrijemo u snovima, u sanjarenju, u mislima, sve je dohvatljivo, jedino ako se pomirimo sa tim da nije opipljivo. I svako od nas se ponekad zaglavi u jednom od njih i resinhronizacija sa ionako fragilnom i dinamickom ravnotezom ova tri vremena nije naivan proces.

Posmatranje pacijenata iz ugla njihove desinhronizacije sa svojom licnom vremenskom ravnotezom, u odnosu na tudje vremenske ravnoteze i u odnosu na univerzum u kojem smo, daje orijentaciju gde smo, kuda idemo, u koju stranu gledamo i kojim ritmom se desava nas protok kroz sva ta vremena. Bilo kakvo zaglavljivanje bi bilo dobro identifikovati, pogledati iz svih uglova i tek onda „odglaviti“. Evo nekoliko uopstenih disbalansa:

Osoba koja se jako boji protoka vremena, jer taj protok vremena znaci neizvesnu buducnost i izvesnu smrt ce pokusati da izbegne linearnost vremena, ili naprosto, zavisnost od vremena, nepobedivost Gospodara Vremena, i konfrontaciju sa ogranicenu „vremensku“ slobodu. Bice ovde u ovom trenutku. To su mogu biti osobe koje nesvesno beze od buducnosti, zatrpavajuci se poslovima i trenutnim problemima, ali i osobe koje se zavaravaju da su tehnikama prizivanja odmah i sad u miru, zaboravljajuci da nema mira koji ne uzima u obzir sve dimenzije vremena koje mi, ljudi, mozemo da percepiramo. Polagano i obazrivo suocavanje sa Chronosom jeste neophodno, ali samo onda kada je pacijent motivisan i sam izrazi spremnost.

Nasuprot ovom primeru, linearnost, smrt, zavisni odnos od vremena, nase ovdasnje vreme (bilo ono iluzija ili ne) je mnogima nezaobilazno i neskriveno, cak iako im se ono bas i ne dopada. Oni cine jednu drugaciju reakciju na nepobitnost naseg odnosa sa vremenom. Oni prihvataju da je ono tu. Njima je teze da emocionalno prihvate da pored njega, postoji i ovo ovde sada. Jednostavno im je sadasnji trenutak nevidljiv, sasvim neuhvatljiv. Percepcija vremena skakuce izmedju proslosti (koja se ponekad slije u „himeru“ sa Aionom i istisne Kairos, kao u depresiji) i buducnosti (koja isto moze da ima razlicite odnose sa Aionom). Dodavanje Kairosa je veliki podvig i moze u tom „bezanju u napred ili nazad“ da izgleda kao neko usporavanje, cak i stagniranje. Stoga je potrebno pazljivo priblizavanja ovog koncepta pacijentu.

Napokon, oni koji mogu da sui ovde sada i koji realno shvataju nase kratkotrajno i uslovljeno postojanje u svemiru mogu se ciniti sasvim prilagodjenim. To i jeste slucaj ukoliko postoji i (vreme-) prostor za oslobadjanje od bitnosti vremena, kada stvare postoje ako su u nasem umu, ako im pridajemo znacaj i paznju i ako mozemo da tempo-portiramo u bilo koji delic apstraktnog postojanja. Ukoliko to nedostaje, ukoliko je imaginacija, spremnost da se pridoda „stvarnosti“ i vecno i nezavisno i slobodno nedostupna, mozemo se zapitati o donosu prema slobodi, slobodnoj volji, ali i o strahu od ljudskog-radoznalog-razlicitog, straha od promena. Ovde su snovi dobar saveznik, jer Nesvesno krece da se promalja i pored svih filtera. Otpori su cesti, a argumenti sa svih straha subjektivni, cak i metafizicki. Ukoliko se javi nagon za promenom, potrebno je da ispratiti i odrzavati polako, uz mnogo poverenja.

Takodje, nije sve tako jasno – ljudska psiha pliva u spektru svih ovih vremenskih instanci, dinamicna je i u kontaktu sa okolinom. Ponekad smo u nekoj vremenskoj ravnotezi koja nam u datom trenutku odgovara, ali je sve oko nas „nekad“ drugde, kao par minuta kasnjenja u Steven King-ovim „Langoliers“-ima.

Vreme mozda i ne postoji, ali nas odnos prema vremenu je veoma realan. Mozda kalibrisanje „kad“ moze da pomogne za „gde“, „odakle“ i „kuda“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s