Ponekad je toliko teško da mora da se zaboravi, sve da se zaboravi. Ponekad je još gore, jer se oseća da nešto treba da se zaboravi, bez da se zna šta je to što nas muči. Naprosto, postoji neki nemir. Kao u melanholiji, u kojoj žalimo za nečim što ne umemo da definišemo, ali znamo da nam neopisivo nedostaje, ovde se borimo protiv pritiska koji je nevidljiv. Sumnjamo da je sve to istina, jer kako da druge ubedimo da ima nečega ako ni samo ne znamo šta je. Ponekada možemo da skliznemo predaleko u to i da se šćućurimo u drugoj realnosti, u psihozi, ili ako nam je i ona nedostupna, u zavisnosti (najčešće od alkohola, supstanci, ali i mnogo toga drugog što dovoljno ustupori Svest).
Šta se tu, zapravo, dešava? Svest je preplavljena. Nesvesno joj šalje brigu i neizdrž, ali joj ne daje sve podatke. Svest je zaglavljena, jer da bi se napredovalo na nivou individuacije, mora se činiti dijalog Svesnog i Nesvesnog, Sebe i Drugog. Nesvesno ne pušta informacije Svesnom, jer je rizik od njenog kolapsa preveliki. Svest je ambivalentna, Nesvesno je ne pušta da bude ignorantna i da, jednostavno, zaboravi sve, jer Nesvesno ne sme da propusti priliku da Svest, ipak, odradi individuaciju ipred izazova. Zato Nesvesno osevetljava tragove u snovima, u aktiviranju kompleksa i senzibilizira Svesno na onaj rizik koji je Nesvesnom poznat (transegneracijski, koji datira iz detinjstva, vezan za traume lične i porodične, sve što može da naudi). Svest je preumorna i čini neku vrstu burn-out-a – Svest se anestezira. I čeka. Ponekad se desi da nikada ne dočeka. Nekada se desi to pravo Vreme i probudi se. Svesno i Nesvesno popričaju. Previše toga je već bilo dato, žrtvovano, izgubljeno kako bi taj rizik bi toliko nepremostiv. Tada se dâ pričati. Anestezija kojoj Svest pribegava je isto jedan vid odnrambenog mehanizma, samo što je on vremenski skup. Svest delegira Nesvesnom da je čuva do prigodnog trenutka. Onda se individuacija nastavlja.
PsyMultiverses 