Ko sam Ja? Ja u vremenu?

Kada posmatramo spektar bilo koje osobine, potencijala, misli, koji je kao celovit neodrživ i neophodno je izvršiti izbor između onog što je korisnije, bitnije i neophodnije u datom trenutku i situaciju, postavlja se pitanje treba li isto učiniti sa vremenom. I vreme kao celovito nije odršivo u umu. Ploviti po svim aspektima okeana vremena zvuči primamljivo, ali je i opasno – da se izgubiti na pučini i nikada ne naći put nazad. I onda, moramo se skoncentrisati, definisati u samo nekim vremenima. Najpre, s vremena na vreme smo u kontaktu sa odrazom ili procepom kroz koje se dâ nagovestiti ogromni Aïon, ogromno Nesvesno. Onda, tu je ovo vreme ovde, ova odrednica linearnog vremena u kojoj se nalazimo u odnosu na druge – naš Chronos i Chronos celog sveta. Naposletku, tu je i Kaïros, moje vreme, moje ovde i sada koje je baš ovde sada, nepovezano sa pokretom, a opet i jeste, jer se kreće bez da je u kontaktu sa tim kretanjem. Uvek je neko Sada.. A naš um može de kombinuje sva ova vremena kroz fantazije, sećanja, predviđanja i ostale džepove vremena. Može da se vrati u prošlost i da je mini-Chronos te prošlosti, znajući da to nije ovaj ovde, konvencionalni i svuda-oko-nas Chronos. Može da zamisli budućnost ili paralenu, alternativnu stvarnost. Um može svuda, ali da bi to funkcionisalo, potrebno je da mu ostane bar neki delić veze sa konvencionalnim Chronosom. Veza sa matičnim vremenom je bitna da bi se moglo upustiti u ostale avanture. Ukoliko je nema, Ja se rasipa i rastvara. Bez Aïona se misli da se može, ali on je unaokolo, manje ili više filtriran od strane Svesnog. Njegov „nedostatak“ umanjuje našu kompletnost. Teoretski može i bez Kaïrosa, ali to je skrivanje od života. Može i samo u džepovima, ali opet je to jedno drugo „varanje“ Ja. Može i bez džepova, oni su kao divertikuli, koji mogu da postanu opasni ako se začepe. Ipak, oni i menjaju, proširuju, „varaju“ vrmee i skrivaju ja po potrebi. Primećujem često da su mentalne bolesti poremećaji vremena, našeg odnosa sa vremenom, našeg odabira vremena, isto kao i svih ostalih spektara. Možemo da smo u svim vrmeenima, ali bi to bilo preplavljujuće i statično kada bismo se tome prepustili. Moramo da privilegujemo neko vreme, neki odnos, da definišemo naše Ja u nekim područjima spektara, svih spektara. I, onda, kad se zaglavimo, pa mnejamo, pa adaptiramo, pa uzimamo nešto drugo, korisnije iz spekatra, prilagođavamo ono što mislimo da smo Ja i drugi obraac tog Ja. Svako Ja je podskup ogromnih potencijala istih za sve. A neki delić preuzmemo i prisvojimo. Ali on je pozajmljen i nema ničeg lošeg u tome ako ga, u tom istom Chronosu, iz pomoć različitih dimenzija vremena, promenimo.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s