Nesvesno ponekad vrišti. Tada ga ne treba ignorisati. Šalje signale, besni, probija kroz kontrole Svesnog. Najčešće ono šalje snove, košmare ili one neprijatne ponavljajuće snove. I onda ti snovi nne daju mira. I onda ih treba saslušati. Onome što nas juri ne okrenuti leđa već ga pitati šta traći i šta očekuje od nas. Onome koji probija naše zidove otvoriti vrata i pitati: „Šta sada?“. Kada padamo, pogledati dole u šta padamo. Teško je to, čestoi bolno. Ono što najčešć radimo da je da bežimo ili ignorišemo ili nam Svesno sve filtrira uz pomoć zgodnog zaborava. Nesvesno nema isti odnos sa Chronos-om kao Svesno. Ono u njemu gubi linearnost. Ono ga posmatra od spolja. Nesvesno je vođeno silom individuacije, u onoj meri u koliko je Svesno dopušta, a Nesvesno insistira. Treba slušati tada. Zov Nesvesnog se dâ zaobilaziti, ali cena tih novih podešavanja (baš kao kada GPS „naleti“ na ulicu sa radovima) raste, a često i zaglavljuje. Mnogo se trudimo da ogluvimo. Grana zone kofora ima svoje zagušivače. Ali, onda, jednom, poslušamo zov. I teško ga je zaboraviti jednom kada on zagolica Svesno. Promena proizilazi iz Nesvesnog Ne znači da joj se trebapodrediti niti da nas ona vodi. Jedino što treba je saslušati je, a onda uključiti nešto još vaznije od nazivanja zova sudbinom, iskoristiti naš predivni dar: slobodnu volju – i odabrati. Zov je golicanje, a ne naredba.
PsyMultiverses 