Spektar i identitet – Ko sam Ja?

Da li identiti postoji? Nisam sigurna da je ispravno reći apsolutno postoji. Mislim da je identitet jedna efemerna kategorija, prilagodljiva i zavisna od datog trenutka i konteksta. Svi mi možemo da smo sve i svim mi u jednom trentuku izaberemo samo jedno ili par nečega kako bismo bili lagani za životno putovanje. Često pdaberemo relativno rano, pa se srodimo sa tom idejom sebe , pa nam je mučno i dugotrajno, pa često i nepotrebno da menjamo išta. Jednostavno „to sam ja“. A zapravo nema trajnog Ja. Ima Ja ovde i sada, Kaïros-Ja. Sav taj Ja proističe iz velikog Aïon-Ja u kontekstu Chronos-Ja. Ipak, mi, ljudska bića, moramo da se definišemo. Potrebno nam je da imenujem i stvari i oblike i pojave i sebe i druge. Imenovanje je zaustavljanje na jednoj vrednosti ili vrednosnoj grupi. Privilegija i hijerarhija. Tu i leži sva nepravda i svi poremećaji ravnoteže. Jednostavno, u datom trenutku nešto je važnije od svega drugog, ma makar bilo i banalno u nekom drugom trenutku. Biram neko Ja kada sam mala i se ono samo bira za mene, onda se ja cenkam sa svetom za to moje Ja, pa u mladosti odabeem sama ili u sprezi sa zovom iz Nesvesnog neko odraslije Ja koje se i dalje menja. Nije uvek potrebno ili mogućno sve odbaciti. Mnogo toga je zacementirano kompleksima. Ti kompleksi „vole“ da preuzimaju odgovornost za karakter i za identitet osobe. „Takva sam jednostavno“ je privilegovanje nekih mehanizama odbrane koji su manje koštali u prošlosti. Onda, ako dođe neka veća egzistencijalna kriza, to Ja se preispita hoće li se još podešavati. Nekad se tu dese ogromne promene, nekad vrlo površne. Mnoga se podešavanja čine celog života. Uostalnom i sam proces individuacije je postajanje više ono Ja koje je deo sveta, odabrano da bude što bliže ravnoteži Ja – Drugi. Nekada Ja crpi iz potencijala veoma različita ovaploćenja od onih ranijih. Nekada se vraća nekim ranijim verzijama Ja, uz nova prilagođavanja. Tada treba imati nešto malo uvida da Drugima okolo nije lako da se prilagode, da se čak osećaju izdanim, jer se nešto što je bilo uobičajeno i stabilno pokazalo nešto neubičajeno i dinamično. A to plaši. A strah je tu da obuzda velike promene i, isto tako, da bude obuzdan kada su velike promene neophodne.