PTSD – dve strane – Ko sam Ja?

Photo by eberhard grossgasteiger on Pexels.com

Već je jasno, sve sam Ja. I, onda, ima nekih inkarnacija koje prisvojimo, identifikujemo se sa njima i one nam se čine manje-više pravilnom opisom Nas. I, opet onda, ako se desi trauma, da se iskliznuti iz tog opisa.

PTSD je još jedan psihovremenski poremećaj. Ovde smo fizički, ali je um još uvek u onom trenutku, trenutku traume. Objedinjavajuće Ja, ono koje je puno potencijala za sve, ono ne probija granicu između ova dva iskazivanja Ja, jer su previše neusaglašena. To se vidi, naročito, u situacijama rata – posebno sam primetila u radu sa humanitarcima. Oni, najčešće, ulaze u ratove sa velikim iluzijama i ciljevima, sa idejom spašavanja Drigog, sveta, uspostavljanja harmonije. I, onda, desi se veliko bum, strašno sučeljavanje sa najbanalnijim i najmoćnijim od svih poriva – preživljavanjem. Nagon za nastavkom života, izbor, preispitivanje ličnih vrednosti, sve to čini ovaj posao na mnogim nivima, svesti i nesvesnog, teškim. U principu, svi poslovi koji su vezani direktno za smrt moraju da imaju u sebi neki sistem ravnoteže, nego crpljenje zivotne energije koje će izbalansirati svakodnevno posmatranje njenog gubljenja. I onaj koji dovoljno dugo postoji u ovom duplom svetu, onom na poslu i onom ličnom, mora da iskoristi razne svoje Persone da bi odvojio ta dva sveta na praktičnom nivou, a, opet, ostao ceo mentalno. Bilo kakav poremećaj od spolja preti da uznemiri ovu krhku ravnotežu. Dobra primer je novodošli, neiskusni kolega koji pristiže u ratnu zonu. On doživljava traumu i potrebna mu je empatija iskusnijih kolega, ali oni se ne usuđuju da je daju, jer bilo koje prisustvo empatije bi pogoršalo njihov ranjivi balans između dela koji je neustrašiv i praktičan i onaj krhki, unutrašnji koji se boji. On polako postaje kao oni što olakšava prihvatanje kolektivnog mehanizma odbrane, ali nije uvek to lako ostvarivo.

U situacijama ratnih i ostalih trauma koje ne vode ka vom paralelnom obitavanju ta dva dela, ostaje taj vremenski parazit, taj PTSD. Jedini način je da se radi na postepenom podsećanju na veliko, objedinjavajuće Ja kako bi se, polako, pronašlo mesto za sve. Isto tako, oni koji nemaju PTSD i koji su poprilično odvojili ta dva dela kako bi funkcionisali, jednom izlaze iz hronične traume ili rata. Kako se prilagoditi svetu u kome nema trauma? Kako prihvatiti svet bez ogromnih opasnosti? Opet, odgovor je isti, traženje Celokupnog Ja, ali posao je ovde veoma kompleksan, jer treba prihvatiti, oprostiti mehanizam odbrane koji je pomogao preživljavanje, ali koji se sada čini kao parazit u ne-traumatskom, ne-ratnom svetu.

Iz svega ovoga, savet bi bio raditi na velikom Ja pre odlaska u humanitarne misije i ratne zone, što zvuči dobro kada se ima vremena za promene i pripreme. Kada se nema, kada smo uvučeni u traumu, kada nam ona padne s neba u naš zivot, samo slediti intuiciju koja će najpre pomoći prezivljavanje, a onda prihvatiti da smo želeli da preživimo, da je to duboki nagon. I tek onda kada smo preživeli, možemo sebe autorizovati da prihvatimo da smo mi malo od svega, prema potrebi, i izbor zadovoljenja tih potreba je naš. Ali, ne može preko reda. Najpre, život – izbor života, onda osećanja i misli o životu, i onda opet i na kraju – izbor života. Ne treba se izvinjavati što se preživljava, ali treba prepoznati momenat kada se nagon preživljavanja završava i počinje nešto drugo. A psiha prihvata nogo bolje ono što je imenovano. Na kraju krajeva, to je terapija: imenovanje.

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s