Kada posavetujemo nekoga da sagleda zašto ostaje zabarakidiran(a) u svojoj zoni konforta, najčešće ćemo čuti primedbu tipa: „Ali meni ovde nije prijatno, odakle ti da je to komforno gde sam?!“. Imamo ideju o komforu kao Eldoradu. Komfor nije to – to je samo ono mesto na kojem je sigurno, ne možemo da padnemo, imamo gde da spavamo, šta da jedemo i pijemo. Naravno, da taj komfor ne ynači i sreću i blagostanje, oni čekaju negde drugde. ipak, pomeranje ka tom nečem drugom podrazumeva pomeranje. A pomeranje znači korišćenje sačuvane energije. Hoće li je biti dosta?
Meni to veoma liči na sedenje na grani iznad litice. Grana je velika i neće se pasti. Dole je strašno, a iznad je nebo. Relativno blizu je izlaz. Ipak, nije tek tako, naivno, popeti se. Može se okliznuti i pasti. Tu gde smo je bar sigurno. Vredi li tu sigurnost žrtvovati, posebno jer se iz rupe ne vidi šta je napolju. Vidi se nebo i svetlost, ali se ne vidi krajolik. Možda su svuda okolo rupe i litice? Možda je divno? Možda ima samo većih grana? Čemu pomeranje? Jeste da je pogled na nebo „uravnotežen“ pogledom na provaliju, ali nekada se da gledati samo horizontalno. Da bi se odlučilo na penjanje mora s eimati: dovoljno energije, dovoljno motivacije, dovoljno znatiželje. Nema pravila kada se treba penjati ni d ali se treba penjati. Tu nema moralnosti. Ima samo zova nepoznatog. Ili pomisao da bi grana mogla da se potroši. Ili huk odozdole. Ili pravi trenutak. Ili nikad. Jedino se ne sme gurati.
PsyMultiverses 