Category Archives: Non classé

Kad se plodi jajna celija spermatozoidom i stvori zigot, on krece da se umnozava, da se pretvara najpre u jednu loptu blastulu, pa onda jedan pol krece da se uvlaci unutra i postaje gastrula koja je prva u kojoj se uoblicavaju razliciti slojevi – lakse orijentisati se gledajuci sliku :_{(https://nanopdf.com/download/cleavage-blastula-gastrula-neurula_pdf)}

E ono sto je meni uvek bilo fascinantno je da taj spoljasni sloj, ektoderm, taj koji nas odvaja od Drugih je taj koji ce posredstvom raznih morfogena i njihovih gradijenata (u ovom review-u ima dovoljno referenci i objasnjenja: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6215528/) postati ili deo neuralne ploce i postepeno neki delic mocnog nervog sistema ili komponenat najveceg ljudskog organa – koze:

_{https://bs.wikipedia.org/wiki/Ektoderm}

Koza ili neuron, ako bih strasno redukovala i karikirala: ono sto nas fizicki razdvaja, sto materijalizuje nasu granicu prema Drugom, i ono sto nam pomaze da smo u kontaktu sa tim granicama i da kontrolisemo one druge, virtuelno-psiholoske granice Sebe. Blizanci, jedan je je odreagovao na desno, drugom je levo bilo primamljivije (naravno, jedno 10 na 100 puta komplikovanije od ove banalizacije, ali, opet, na kraju, binarni kod, ili si jedno ili si drugo). Splitting par excellence prirode, jer tu nema ambivalencije. Ali ako nje nema i ima jasnog celijskog identiteta, ne znaci da su izgubili svaku vezu.

Slobodan izbor celije? Ili program? Ili slucajnost? Ili posledica nekog ranijeg izbora? Protein se metilovao i inhibirao eksresiju gena koji bi rekao: neuron? Kako se bas u toj celiji protein emtiovao? Histonski kôd – ok, cak i kada bi to bilo dokazano, opet zasti. Postoji li clause de besoin (kao neki maksimalni-minimalni broj neophodnih celija koje ce inhibirati ili promovisati neki gen)? Da li je individualna celija slucajnost, ali ukupni proizvod procesa definisan? Da li celina treba da napreduje, uz manje-vise par izuzetaka (u normalnoj raspodeli)? Ili je celiji, naprosto, sve isto – celija koze ili neuron, proizvod je nevidljiv. Celijin Kairos je njeno svakonanosekundno prezivljavanje, celijin Hronos je njeno trajanje, Ajon je tom nagonu da se traje. Ipak, celiju mozda i ne zanima ono sto nas impresionira – izbor gde ce biti. Celija postoji.

 

Ovaj video je jedino sto mi je zasenilo sve ostale zbrke 2020-e. Moja naivna razmisljanja o buducnosti svemira i nekih nasih SF potomaka, organskih ili energetskih, uvek su ukljucivala – svemir, ovakav kakav je, beskonacan, cudan i vecan. I bum – jos jedno zalovanje je neophodno. Sadasnji svemir je dete, njegova adolescentna kriza ce se otarasiti svih igracaka iz detinjstva, a njegova odrslost ce biti mir, tama i prepuna praznina.

U ovom videu, kao i kontemporalnom nastavku Saganovog „Kosmosa“ sa Neil deGrasse Tyson-om postoji mogucnost nekih novih i drugih unirverzuma, ali u svakom od njih nas nema. U najidealnijem i najoptimisticnijem slucaju, mi cemo stvoriti neki novi univerzum, ali necemo u njega uci. To ce biti samo nas nevidljvi zalog za neki novi svet. Komplikovano je u 2020-oj zamisliti nase altruisticne potomke, ali dokle god da trajemo, postoji kraj individualnosti. A onda je sve pomesano, mirno, staticno i – ceka.

Da li znamo sopstvenu temporalnost? Da li mozemo da primenimo kad smo izvan nje? I kad je ona, ili mi, izvan sistema koji nas okruzuje? cesto kazemo da nismo u fazi sa nekim ili necim. Cini mi se da je izuzeno precizna analiza problema.

Pitam se da li dete vec u majcinoj materici pocinje da uspostavlja neki svoj ritam? Dete je svakako u Kairosu, u tom trenutnom trenutku, u sadasnjosti koja tece i menja se, a uvek je sadasnjost. Onda dete krene da raste i pocinje da prihvata, ili da se susrece, ili da mu se namece Chronos, to linearno vreme u kome smo i koje ne mozemo, bar na ovoj pakneti, daleko masivnih crnih rupa, da zbunimo i izmanipulisemo. Subjektivno vreme je licno, objektivno je nezaobilazno, a koliko je licno je pitanje sa vise uslovnih odgovora. I onda, u detinjstvu se umetne i pojam Ajona, vecnosti, vreme koje je nezavisno od linearnosti, ono „zauvek“.

Da li se poremecaji naseg svesnog kontakta sa nasom psihom (cesto preko kojekakvih problema u nasim odnosima sa svetom) baziraju , izmedju ostalog, i na nasoj nekalibrisanoj temporalnosti?

Moze li neko ko se muci sa svojim identitetom da ga jasnije definise u nekoj drugoj temporalnosti, na primer: moji strahovi su u buducnosti koje seplasim, moje sigurno mesto je u ranom detinjstvu i u jos nekim konkretnim trenucima, vecnost mi se cini kao nejasan koncept i s vremena na vreme sam u sadasnjost, ali imam tendecniju da se zaglavim u mislima o budicnosti. Hajde dalje sa ovim primerom: kompleks majke mi s ezaglavio, na primer, tokom adolescencije, kompleks oca je nestalan, pojacava se i snizava u petljama, Senka mi raste vremenom (npr, sve sam cinicnija sa potrebom da ubedim sve oko sebe da bi i oni trbalo da tako gledaju svet), Persone (socijalne maske) su mi nekad u Kairosu, ali najcesce povezane onim strahovima ili onim sigurnim mestima i odredjujem ih prema tome. Sta bi se iz ovog moglo zakljuciti: Ajon nizak, Kairos nestalan, bez uporista, Hronos pozitivni u dalekoj proslosti sa nekim izuzecima, Hronos negativni u neposrednoj buducnosti (i sto joj se vise priblizavam, to Senka i Persona pocinju sve jacu odbranu) – dakle kada sam Ja? Nisam ovde i sada, naginjem ka buducnosti koja mi zauzima mentalnu energiju, bez uporista iz sada i pre kako bih mogla da istrpim taj napor koji se nikako ne isplacuje (jer je ta buducnosti uvek iza Kairos koji mi nije dovoljno stabilan). Ako se uz to doda i i Svet (Drugi, otac, majka, projekcije oca i majke), dobija se jos snaznija interakcija subjektivnog i objektivnog vremena. To objektivno vreme moze pomoci, moze cak i da smiri, Hronos ne izneverava na ovoj nasoj zemlji, on tece, ali on krije i buducnost. Sta uciniti? Kako vratiti njen identitet?

Nema tu niceg novog u postupku: naci, iscrtati, izdefinisati, ispisati ta sva vremena, zatim porazmisliti da li je to nas ritam oduvek ili se nesto desilo , pa se ubrzao ili poceo da se obrc sam oko sebe. Zatim pogledati ona sigurna i ona opasna mesta i njihove temporalnosti. Sve to polako i bez zurbe, ali prilagodjeno koliko je to moguce sagovorniku. I onda poceti oblikovanje himere izgubljenog vremena i zeljenog vremena. Naci svoje vreme. naci u kolikoj meri to vreme strci od objektivnog vremena i koliko je to prihvatljivo. naci gde je identitet najsigurniji. Pitati identitet da li bi bio rad da dodje do Kairosa i ako ne, sta mu je potrebno. Znaci, definisanje, komunikacija, otvorenost za promenu.

I ovo poslednje je ono sto najcesce sabotira. Mozda pravi pitanje nije zasto nego otkad i dokle ce?

Vrlo cest savet u terapiji parova je: „Komunikacija“. Na kraju, a i u sredini, sve se, uglavnom, svodi na razumevanje da nema adekvatne komunikacije, na definisanje te komunikacije i, zatim, na pokusaj da se ona uspostavi ili popravi. Ipak, par, najcesce, pocne od poslednjeg, pa se vrati na prvo, pa opet pokusava da koriguje. Intermedijarni nivo definisanje se preskoci u najvecem broju slucajeva, jer se svede na: ljutimo se, provociramo, ne razumemo se, projektujemo, interpretiramo, ponavljamo roditeljske obrasce u paru i slicno. I onda se nesto sto je problematicno i oskudno definisano popravlja bez da se zna kako i sta da se popravi. Naravno, neophodno je da se shvati da problem razume, ali esencijalno da se prodre u njega iz svih uglova. A problem se, cesto, krije u razlicitim perspecktivama, pa cak i sasvim razlicitim dimenzijama koje nam slice, je pricamo istim govornim jezikom, ali prenbregavamo razlicistosti subjektivnih znacenja reci.

Primer: oboje su besni, ona je ljuta sto on idealizuje romanticnu ljubav kao nesto to je toliko jako da tek treba da se desi i, samim tim,on obezvredjuje osecanja koja su izmedju njih. Zatim ga ona podseca da je to sto on zamislja nemoguce i nerealno, da je to bajka za laku noc. Nesto kasnij, pna priznaje da je puna ljubomore prema zamisljenoj idealnoj zeni koja ce se jednom, ipak, pojaviti i preoteti ga. S druge strane, on je izuzetno besan na nju, jer ona omalovazava njegovu licnu mitologiju, sistem verovanja. Njemu je potrebna ta idealizacija, jer je na njoj postavio svoju veru u odnos. On zna da je to utopija, ali mu je potrebno da se sam postavi, svojim ritmom i svojom temporalnoscu u odnos sa tom utopijom kako bi je prevo u realni svet. Iz njegove perspektive, ona ga izdaje, jer mu oduzima patronizirajuci njegov decji deo sa kojim se on postepeno rastaje. Za nju, on je izdaje, jer ne klasifikuje njihovu ljubav kao znacajnu ili „pravu“ ljubav. Ona stiti svoje Ja u odnosu kako bi sacuvala svoje granice; on stiti svoje spiritualno Ja kako bi zastitio svoju identitet. Za nju, on je dete koje tek treba da nauci. Za njega, ona je agresor koji vrsi invaziju na njegov unutrasnji svet. On se sve vise povlaci, on a to razume kao dokaz svrsishodnosti njene ljubomore. Ona nije u kontaktu sa empatijom prema njemu, jer ne vidi kako je moguce biti empatican prema nekom ko joj otvoreno govori da ona nije mozda „nije Ta“. On nije u kontaktu sa empatijom prema njoj, jer ne shvata da nje sistem verovanja podrazumeva biti sa necim sto je polovicno sto podriva i njegovo postovanje prema njenom sistemu vrednosti. On ima predrasude. Ona mu ne veruje.

Ako ih pitamo o cemu se tu radi, svaki daje svoju perspektivu. Ako pitamo sta misle da onaj drugi misli i zasto se ljuti, oni interpretiraju iz svoje pozicije/dimenzije. Gde je onda mesto susreta? Ili kada je mesto susreta?

Empatiju je komplikovano percerpirati ako su nam cula svezana i pritom jos smo preplavljeni svojim slikama. Mozemo li suditi nekome da nije empatican samo zato sto ne moze da prodre u sve nivoe njenih migucnosti?

Moguca li je komunikacija ako nam je tesko da razumemo o cemu onaj drugi prica? Naravno, uz terapeuta kao prevodioca, to se da ubrzati, ali kako bez? Mozemo li uvek da se razumemo? Koliko puta smo ubedjeni da se razumemo, ali je svako u svom „razumevanju“? Da li je par manje kompatibilan-uspesan-skladan (itd.) ukoliko je napor neophodan? Ili samo treba dati malo vremena pre neke vestacke razmene prigodnih fraza i jedno jednostavno pitanje: „o cemu tacno ti mislis da ja pricam ovde?“

Uglavnom se kaze da je prava ljubav bezuslovna. „Volim te takav kakav si.“ „I ako se promenis, ili ti se nesto desi, volecu te isto.“ To zvuci asvim fino, ali nije bas uvek izvodljivo. Vec sam par dve odrasle osobe ukoliko ima za ideal bezuslovnu ljubav, naicice na mnogobrojne prepreke. A kako je sa roditeljskom ljubavlju? Mora li i moze li i ona da traga za tim ciljem ili joj je on nametnut i bilo kakva sumnja nemoguca? U kojoj meri roditelji uopste zele bezuslovnu ljubav prema detetu? Koliko je detetu nezamisliva ideja da roditelj moze da to ne zeli? Napokon, koliko roditelj i dete streme istom i, uopste, bivstvuju u istoj emotivnoj dimenziji, s tim vise, jer se radi o donosi izmedju odrasle i druge osobe koja nije neophodno (i i cesto bar trecinu njihovog odnosa) odrasla osoba?

Ljubav sa uslovima tipa „volim te samo ako si ja, ne volim te ako si neko drugi“ – koliko je prisutna u roditeljskom odnosu? Koliko roditelj moze da podrzi razliku, da su neke njegove/njene projekcije i fantazije neostvarene? Pustanje deteta da koraca po putu individuacije bez previse tereta je, neosporno, esencijalno. Ali, koliko dete kad odraste moze da izdrzi nemogucnost potpunog odnosa sa roditeljem? Razocaranje, frustracija, gorcina, bes, potreba za sukobom – sve su to ocekivane emocionalne reakcije odraslog deteta koje shvata jaz izmedju svog intrapsihickog sveta i svog sistema vrednosti naspram roditeljskog pogleda na svet. Ukoliko nas je negativni roditeljski kompleks zaglavio, sabotirao i kontaminirao tokom relativno nesvesno zivljenog zivota, zasto nam je potrebno da se sa njim obracunavamo i jednom kad je skliznuo u Svesno? Cemu zlopamcenje i osveta? Uglavnom ne zbog toga, cak se i odbacuje takvo vidjanje tih snaznih osecanja. Cesce su ta osecanja i nagoni imenovani kao porivi za pravdom i obostranim oprostom ili, barem, za verbalizacijom („i bi rec“). I tu nema niceg spornog. Osim sto odraslo dete misli da znasta je pravda. A niko ne zna, jer ona ne postoji kao apsolutni pojam. Verbalizacija koja nije sredstvo da se dobije ohrabrenje je korisna. Imenovanje problema koje zeli rezultat je manje oslobadjajuce. I, opet se vracamo u uslove, „oprastam ti ako me razumes, oprastam ti ako si spreman da vidis moju perspektivu, jer sam se ja trudio/la da vidim tvoju“. I to nije bezuslovan odnos. I uopste nije neophodan bezuslovan odnos, jer je on, kao i sve utopije, ono nedostizno 100%. Ono sto leci je polagano odradjeno zalovanje za tom utopijom. I ako nije bezuslovan, odnos je bitan. Silovanje odnosa epitetima ka rusi. Stoga, najpre razumevanje, pa verbalizacija, pas zalovanje, pa onda (uslovno?) uzivanje (prihvatanje, zivljenje, „odnos sa“) u nesavrsenom svetu.

Drugi je jedno tro(ili vise)dimenzionalno bice. Ne mogu ga/je sagledati sasvim u potpunosti. Mogu da percepiram (i racionalnim culima i iracionalnim sposobnostima (intuicijom…)) samo jednu projekciju tog velikog 3(+)D-Drugog na moj svet. I tako vidim Drugog, za bar jednu, ako ne i vise dimenzija umanjenog, ne sasvim sfericnog, recimo da iz 3D prelazi u 2D projekciju na moj svet. E sad, tu se ne zavrsava prica. Ja iz te 2D projekcije najcesce generalizujem sve sto vidim i zovem je Drugim. Zapravo, sve sto vidim kad osetim/konceptualizujem/mentalizujem Drugog je ono koliko se on projektuje na mene. Te projekcije zavise od mnostvo faktora: od mene i mojih sposobnosti, mene i mojih filtera (kompeksa itd), od konteksta situacija (emocionalna valenca, intereferencije i slicno) i od samog Drugog i njegivih/njenih granica. I sve bi to bilo u redu da samo stalno svesni te edukovane slike Drugog. Ali nismo. Mislimo d aje 2D isto sto i 3D. Nemamo pojma da le je slicno, razlicito, identicno u nekim delovima, skroz obrnuto u drugim kontekstima. Moramo da funkcionisemo sa nesavrsenostima i da se adaptiramo da uzmemo sto nam je pruzeno (bez zalovanja sto 2D nije 3D i bez analogija sa nama samima i nasim 3D/nebrojeno mnogo 2D odnosa (nasih Persona), ali ne smemo da pomislimo da zbilja poznajemo nekoga… Kada se tu dodaju i opskurne dimnezije iz mracnog dela i vreme, odnosi se usloznjavaju. Samo zalovati sto je tako (i pored svih razumnih i manje razumnih objasnjenja zasto je to dobro (filtriranje, cuvanje energije i memorije, koncentrisanje na konkretno, oprez i brz odgovor na neocekivano/opasno …)) ne donosi nista vise od rasplamsavanja narcisticnog, nemocnog deteta u nama. Tu smo, imamo sto nam je pruzeno, sta cemo sada uraditi od toga znajuci da su mogucnosti beskonacne…

Svi mi filtriramo svet oko nas. Nasi filteri su veoma dinamcne rezultante sadejstva nasih cula, nase licne istorije (naucenog), tarsgeneracijskog, instiktovno-arhaicnog i odnosa Svesno/Nesvesno. Svako filtrira okolinu u datom trenutku, u datom kontekstu, bazirajuci se na unutrasnje lomplekse i unutrasnju organizaciju licnosti u onolikoj meri u kojoj taj „Svako“ joj ima pristupa. Dovoljan je samo jedan razlicit parametar (a uglavnom ih je vise) da bi se potvrdila neponovljivost jedne odredjene reakcije ili percepcije u nekoj situaciji. Dakle, mi nismo, sto znamo jos od Heraklita, nikad isti – kako onda neko Drugi moze biti isti kao mi? Drugi moze u nekom trenutku videti svet slicno nama, ali nema garancije da ce sledeci trentak biti predvidiv.

Svako je sam. Ta samoca je neprihvatljiva mnogima. Zele da je zaborave na najrazlicitije nacine, neke ilegalne, neke legalne, neke sociajalno prihvatljive ili, valorizovane. Ipak, nijedna taktika ne menje sustinu: Drugi nije Ja i Ja sam Drugi Drugome („Je suis un Autre“, sto je davno napisao Rembo).

Kako prebroditi tu povezanost i alijenaciju od sveta? Na nesvesnom smo povezano, pa na Licnijem Nesvesnom smo manje povezani, pa na Svesnom smo skoro, pa ne povezani, pa onda, a kad uspemo da sklopimo mir sa ovom mislju, pocinjemo ponovo da budemo povezani sa Drugima, ali uzimajuci kontrolu filtriranja, manje-vise, u svoje ruke. Ako znam da je Drugi u svojoj drugosti nedostizan i ako prihvatim da na zal za tim jedno veliko protracivanje energije, sta mogu, realno da uradim?

Pa, mogu, na primer, da odlucim da relativizujem Drugog, Apsolutni Drugi nije isto sto i relativni Drugi (kao u matematici). Idem za mene samu. Znaci, ja nisam u mogucnosti dane budem sama, ali cak ni ja sama sa sobom nisam uvek Apsolutna Ja. Ironicno, i sama variram prema vlastitim filterima koji mi pokazuju jedan deo sveta. Dakle, pre tuge oko usamljenosti u samoj sebi, bilo bi zgodno podsetiti se da je i sama referentna osa promenljiva.

Zatim, mogu da se orijentisem na neke konkretne situacije i da im dam nesto moje energije (bez previse dogmaticnog lepljenja za rezultat), npr. neko Drugi ima slicna razmisljanja poput mene o spiritualnosti. Znam da verovatno nemamo sva ista uverenja, i samim tim dajem sansu razlicitosti. Potreba da smo jedno, da nismo sami, cesto nosi sa sobom strah od toga da smo razliciti i samim tim nedovoljni, neodgovarajuci i lako udaljeni od drustva (ili zivota). Dati sansu razlicitosti ide iz shvatanja da biti sam nije usud vec prirodno stanje kosmosa, barem nekvantnickog u kome ne mozemo biti na dva razlicita mesta u isto vreme. Drugi ne moze biti u meni, ne za trenutak i ne zauvek. I samim tim, moguca je moja veza sa Drugim, ja ga vidim od spolja odakle on(a) sebe ne vidi i vice versa. Moji filteri nisu njeni/njegovi (pa sve da je taj Drugi moje dete ili moja sestra bliznakinja ili moja srodna dusa) i moje jedinstveno vreme/prostor u univerzumu daje jedinstvenu puzlu u ogramnoj slagalici. kakva bi to bila slagalica da su svi delici klonirani? Kakav bi to bio svet da ga ne vidimo iz samo svoje pozicije?

Evo ovde dole, na linku, jednog interesantnog clanka koji poziva na neka dublja razmisljanja:

https://www.quantamagazine.org/symbiotic-bacteria-tell-ant-embryos-how-to-develop-20200909/

I pored svih uzbudljivih zakljucaka iz polje biologije, mene zanima jedan malo naucno-fantisticniji izazov: mozemo li zbilja da se preselimo na neku egzoplanetu? Recimo da fizicki mozemo (hibernacija, nove tehnologije, bebe odgajane u stile „Raised by Wolves“ (HBO serija) itd.), i da se spustimo na neku gostoljubivu ili teraformiranu planetu. Imamo vodu, nemamo svenirsko zracenje imamo vazduh i imamo zemlju koja se dâ pripremiti za obradjivanje – sve je bajno. I stignemo, uglavnom sa nekim biljkama za obradjivanje i za podrsku (novoformirane) atmosfere. Ipak, mozemo li se sasvim svi preseliti? Svi, mislim, na sve vrste insekata, mikroorganizama, biljaka, sicusnih sisara-predatora i tako dalje. Primer simbioze opisane u clanku o sprezi bakterija i mrava, jedan je od mnogobrojnih i ne u potpunosti istrazenih prirodnih sprega dva ili vise razlicita organizma. Mozemo li poneti sve i sta se desikada neko nedostaje? Mozemo li bez virusa i bez mikrobiotskih bakterija? Verovatno da, ono da prezivimo „da“. Ipak, zivot izmedju prvih generacija koje samo prezivljavaju i navikavaju se, i onih, dalekobuducih koje su nasle nove cinioce u bezbrojnim lancima biohemijskog funkcionisanja, to je vec drugo pitanje. Isprepletani smo sa svim ostalim stanovnicima zemlje i svi zajedno cinimo njen ekosistem. Nekom novom ekosistemu ce biti potrebno poprilicno vremena da se kalibrise, narocito ako su mnogobrojni cinioci nedostupni. Zbog toga, hocemo li kada krenemo u osvajanje novog povesti i sve delove nas?

Rad „Cellular Mechanisms of Conscious Processing“, J. Aru, M. Suzuki, ME. Larkum, Trends in Cognitive Sciences, 2020, me je podstakao da se vratim hardware-u koji mi cesti izmice. A hardware postoji, sve sto je u ovom, svesnom svetu, ima (bar dok ne dokazemo teorije o svetu kao hologramu) svoju materijalnu bazu. Apstraktno ne moze bez konkrektnog, telo se preplice sa umom, misli menjaju energetske zapise mozga. Ono sto ih odvaja je cesto jasno i cesto pripada razlicitim naukama i pogledima na svet. A ono sto ih ujedinjuje je problematicno. U kom trenutku cestica je talas, mozemo li uopste pitati to pitanje? Da li su u pitanju razlicite dimenzije i projekcije? Da li zivimo u jednom od rezultantnih svetova sa odredjenim brojem dimenzija (11? ili 4?) i ako bismo ih razlozili na 1-D svetove, mozda bismo videli njihove gradivne jedinice. A mozda tada one ne bi nosile potpunu informaciju? Mozda postoje u svetovi sa vise dimenzija od naseg i mozda se tamo vidi odnos misao-sinapsa-oscilacija?

U ovom radu se obradjuje hipoteza da postoje celijski mehanizmi, konrektno piramidalnih celija iz V sloja korteksa, koji omogucuju funkcionisanje talamokortickog sistema i kao rezultat se dobija svesno stanje. U dubokoj ansetezijine postoji prenosenje signala kroz ovaj sistem. Dva glavna zakljucka ovog rada su: 1) postojanje svesti je povezano sa integracijom signala od apikalnog ka bazalnom delu dendrita piramidalnih celija kroz sredisnji deo u kome se izvrsava ovaj prenos signala i 2) postoje specificni celijski mehanizmi koji se desavaju samo u svesnom umu. Najuzbudljivji deo rada predstavljaju pitanja koji autori postavljaju: sta se desava ukoliko se poremeti ova integracija signala, da li se slicno desava u dubokom snu (i sta se uopste desava na dendritskom nivou tokom spavanja i sanjanja), mozemo li vestacki uspostaviti vezu (i novu ili drukciju svest) ukoliko promenimo dinamiku ovaj prenos signala, da li se isto desava u celom mozgu, da li se transdukcija signala propagira dalje od talamusa i kako, da li se prenos desava u oba smera, mozemo li izucavati ove fenomene non-invazivnim tehnikama?

Ono sto me, i pred jasnog uzbudjenja pred ovakvim radovima, iznenadilo je hipoteza o integraciji koja se desava u odredjenom kompartmentu (delu) dendrita. Broj dendrita u ljudskom korteksu je impresivan (vec je sam broj piramidalnih celija ogroman: 70-85% od svih nervih celija, a jedna celija moze da ima i po 15000 dendritskih trnica). Koliko integracija se desava u jednoj nanosekundi, razlicitih prostorno-vermenski-kontekstualno! Znaci li to da postoji ujedinjujuci mehanizam ili ujedinjujuca rezultanta beskonacnih kombinacija ovih integracija (coupling-a), dinamicna, nestalna, neponovljiva, unikatna, a opet nekog istog osnovnog zapisa (jer identitet ne nestaje spavanjem ili gubljenjem svesti)? Znaci li, onda, da je Nesvesno neujedinjujuce, slobodno, haoticno, entropicno, neorijentisano? Pitanja su, ukoliko dodamo Nesvesno, jos kompleksnija od vec poprilicno sci-fi liste autora: neujedinjeni fenomeni i dalje postoje – sta se desava sa propagacijom signala, da li je njihov smer propagacije signala proizvoljan, da li postoje neke unutrasnje petlje (redosled, frekfencija, lokalizacija, asocijacije i sl. apikalno-bazalnih veza), nesto kao glavni kruzni tok naseg identiteta, nesto sto cini nepromenljivu osnovu – ujedinitelj posle svakog budjenja, koja je unutrasnja hijerarhija signala, da li se ovo neopisivo gigantsko paljenje i gasenje aktivnosti integracije drugacije (dez)organizuje u trenutku gasenja svesti, da li se neusmerena oscilatorna dinamika dendrita (i svega sto uz njih ide) propagira dalje i koliko daleko, da li je komplikovanija interakcija sa osobama u nesvesnom stanju balans nekim drugim interakcijama (napr sa Kolektivnim Nesvesnim), da li je ovo paljenje(gasnje zona coupling-a (integracije signala) je slicnije kvantnim nego tradicionalnim kompljuterima (verovatno!) i mnogo, mnogo drugih pitanja?

I na kraju, da li smo Mi drukciji Mi kada smo svesni i kada nismo?

U sprezi sa predhodnim postom, moze li to razumevanje Drugog da zaista bude opasno? Da li razumevajuci Drugoga mozemo da ga povredimo? Bilo je vec price o izazovima i stetnim posledicama hiperempatije. Razumevanje drugog ima karakteristike empatije, ali ima jedan sloj svesnosti i akcije koji empatija nema neophodno (moze, a ne mora). Dakle, razumemo Drugoga, pa mu to i kazemo. I onda?

Onda se desi svasta sto zavisi od bezbrojnih faktora, ali moze se svesti na jedno: onaj se prihvata (trpi?) razumevanje ne zna koliko ga onaj drugi razume. Mozda ne zna nijedan, mozda nije ni bitno, ali blaga nejednakost se uspostvalja. Nejednakost nije identicno sa lose. Ona moze i horizontalna i vertikalna i sferna i apstraktna, ali nije jednakost u pogledu parametra razumevnje jedne od dve osobe. I po tom parametru, balans se mora ponovo pronaci, obostrano spontano i lako, ili, za shvacenog uz oprez, ili, iz ugla onog koji razume, uz mogucnost brzog shvatanja i predvidjanja narednih (re)akcija ili bilo kako drugacije. Da bi se prihvatilo da se ta nova harmonija (ili, naprosto, balans) uspostavi, potrebno je poverenje. Potrebna je i nesklonost sklizavanju u kompleks gurua. Potrebne su reci.

Moze li osoba koja ponudi razumevanje drugoj osobi da nesvesno pocne da je kontrolise? Na primer u ljubavnom odnosu, jedna osoba „cita“ drugu lakse nego obratno. To citanje moze da bude korisno, ali i da sluzi manipulaciji. Zamislimo sad primer da osoba koja dobro „cita“ zna da ima izvesnu nadmoc i ne zeli da je iskoristi, jednostavno, to se protivi slobodi ljubavi i partnerskog odnosa. To bi znacilo da, kada se nadje pred bitnom i relativno hitnom situacijom koju procita pre drugoga, treba da iskomunicira. Ta komunikacija otvara razna vrata (druga osoba se oseti nemocnom, nesigurnom, isprojektuje uz bes to, zahvalna, zainteresovana da nauci i slicno i sasvim neslicno) – potrebna jezrela razmena, imam nesto sto je tvoje i dajem ti bez da trazim nesto zauzvrat i bez da to menja nas odnos. Ok, prodje jednom, dvaput, ali ako se ponavlja? Jedna osoba vodi/uci drugu? Jedna osoba i pored dobrih namera se pretvori u onu sto daje, a ona druga osoba postane ona koja duguje. kako se iskobeljati iz ovoga?

Mozemo li da prihvatimo oscilacije nase samosvesnosti? Naravno da nas drugi ne poznaju vise od nas, ali nam se tako cini, jer smo skoncentrisani na neke konkretne situacije. Isto je sigurno da nemamo nepostojece granice i da nisu samo one odgovorne za tu otvorenost drugome – granice postoje za mnoge situacije, ali ovde konkretno su nesto tanje. Sta to znaci? To znaci da nam je partner (ili druga bliska osoba) pomogao, ali ne time sto nas je razumeo, vec time sto je opipao kompleks. ima nesto sto nam je senka prekrila, ima nesto sto treba da nas zaintresuje. Dakle, Drugi ce nas kontrolisati ako mu damo onaj pristup kompleksu koji ne dozvoljavamo samom sebi. Kada Drugi postane otkrivac simpotoma, a ne lek, postacemo mi lekoviti za same sebe ( i nesto obratno od toga za druge…).