Da li znamo sopstvenu temporalnost? Da li mozemo da primenimo kad smo izvan nje? I kad je ona, ili mi, izvan sistema koji nas okruzuje? cesto kazemo da nismo u fazi sa nekim ili necim. Cini mi se da je izuzeno precizna analiza problema.
Pitam se da li dete vec u majcinoj materici pocinje da uspostavlja neki svoj ritam? Dete je svakako u Kairosu, u tom trenutnom trenutku, u sadasnjosti koja tece i menja se, a uvek je sadasnjost. Onda dete krene da raste i pocinje da prihvata, ili da se susrece, ili da mu se namece Chronos, to linearno vreme u kome smo i koje ne mozemo, bar na ovoj pakneti, daleko masivnih crnih rupa, da zbunimo i izmanipulisemo. Subjektivno vreme je licno, objektivno je nezaobilazno, a koliko je licno je pitanje sa vise uslovnih odgovora. I onda, u detinjstvu se umetne i pojam Ajona, vecnosti, vreme koje je nezavisno od linearnosti, ono „zauvek“.
Da li se poremecaji naseg svesnog kontakta sa nasom psihom (cesto preko kojekakvih problema u nasim odnosima sa svetom) baziraju , izmedju ostalog, i na nasoj nekalibrisanoj temporalnosti?
Moze li neko ko se muci sa svojim identitetom da ga jasnije definise u nekoj drugoj temporalnosti, na primer: moji strahovi su u buducnosti koje seplasim, moje sigurno mesto je u ranom detinjstvu i u jos nekim konkretnim trenucima, vecnost mi se cini kao nejasan koncept i s vremena na vreme sam u sadasnjost, ali imam tendecniju da se zaglavim u mislima o budicnosti. Hajde dalje sa ovim primerom: kompleks majke mi s ezaglavio, na primer, tokom adolescencije, kompleks oca je nestalan, pojacava se i snizava u petljama, Senka mi raste vremenom (npr, sve sam cinicnija sa potrebom da ubedim sve oko sebe da bi i oni trbalo da tako gledaju svet), Persone (socijalne maske) su mi nekad u Kairosu, ali najcesce povezane onim strahovima ili onim sigurnim mestima i odredjujem ih prema tome. Sta bi se iz ovog moglo zakljuciti: Ajon nizak, Kairos nestalan, bez uporista, Hronos pozitivni u dalekoj proslosti sa nekim izuzecima, Hronos negativni u neposrednoj buducnosti (i sto joj se vise priblizavam, to Senka i Persona pocinju sve jacu odbranu) – dakle kada sam Ja? Nisam ovde i sada, naginjem ka buducnosti koja mi zauzima mentalnu energiju, bez uporista iz sada i pre kako bih mogla da istrpim taj napor koji se nikako ne isplacuje (jer je ta buducnosti uvek iza Kairos koji mi nije dovoljno stabilan). Ako se uz to doda i i Svet (Drugi, otac, majka, projekcije oca i majke), dobija se jos snaznija interakcija subjektivnog i objektivnog vremena. To objektivno vreme moze pomoci, moze cak i da smiri, Hronos ne izneverava na ovoj nasoj zemlji, on tece, ali on krije i buducnost. Sta uciniti? Kako vratiti njen identitet?
Nema tu niceg novog u postupku: naci, iscrtati, izdefinisati, ispisati ta sva vremena, zatim porazmisliti da li je to nas ritam oduvek ili se nesto desilo , pa se ubrzao ili poceo da se obrc sam oko sebe. Zatim pogledati ona sigurna i ona opasna mesta i njihove temporalnosti. Sve to polako i bez zurbe, ali prilagodjeno koliko je to moguce sagovorniku. I onda poceti oblikovanje himere izgubljenog vremena i zeljenog vremena. Naci svoje vreme. naci u kolikoj meri to vreme strci od objektivnog vremena i koliko je to prihvatljivo. naci gde je identitet najsigurniji. Pitati identitet da li bi bio rad da dodje do Kairosa i ako ne, sta mu je potrebno. Znaci, definisanje, komunikacija, otvorenost za promenu.
I ovo poslednje je ono sto najcesce sabotira. Mozda pravi pitanje nije zasto nego otkad i dokle ce?
PsyMultiverses 