Vrlo cest savet u terapiji parova je: „Komunikacija“. Na kraju, a i u sredini, sve se, uglavnom, svodi na razumevanje da nema adekvatne komunikacije, na definisanje te komunikacije i, zatim, na pokusaj da se ona uspostavi ili popravi. Ipak, par, najcesce, pocne od poslednjeg, pa se vrati na prvo, pa opet pokusava da koriguje. Intermedijarni nivo definisanje se preskoci u najvecem broju slucajeva, jer se svede na: ljutimo se, provociramo, ne razumemo se, projektujemo, interpretiramo, ponavljamo roditeljske obrasce u paru i slicno. I onda se nesto sto je problematicno i oskudno definisano popravlja bez da se zna kako i sta da se popravi. Naravno, neophodno je da se shvati da problem razume, ali esencijalno da se prodre u njega iz svih uglova. A problem se, cesto, krije u razlicitim perspecktivama, pa cak i sasvim razlicitim dimenzijama koje nam slice, je pricamo istim govornim jezikom, ali prenbregavamo razlicistosti subjektivnih znacenja reci.
Primer: oboje su besni, ona je ljuta sto on idealizuje romanticnu ljubav kao nesto to je toliko jako da tek treba da se desi i, samim tim,on obezvredjuje osecanja koja su izmedju njih. Zatim ga ona podseca da je to sto on zamislja nemoguce i nerealno, da je to bajka za laku noc. Nesto kasnij, pna priznaje da je puna ljubomore prema zamisljenoj idealnoj zeni koja ce se jednom, ipak, pojaviti i preoteti ga. S druge strane, on je izuzetno besan na nju, jer ona omalovazava njegovu licnu mitologiju, sistem verovanja. Njemu je potrebna ta idealizacija, jer je na njoj postavio svoju veru u odnos. On zna da je to utopija, ali mu je potrebno da se sam postavi, svojim ritmom i svojom temporalnoscu u odnos sa tom utopijom kako bi je prevo u realni svet. Iz njegove perspektive, ona ga izdaje, jer mu oduzima patronizirajuci njegov decji deo sa kojim se on postepeno rastaje. Za nju, on je izdaje, jer ne klasifikuje njihovu ljubav kao znacajnu ili „pravu“ ljubav. Ona stiti svoje Ja u odnosu kako bi sacuvala svoje granice; on stiti svoje spiritualno Ja kako bi zastitio svoju identitet. Za nju, on je dete koje tek treba da nauci. Za njega, ona je agresor koji vrsi invaziju na njegov unutrasnji svet. On se sve vise povlaci, on a to razume kao dokaz svrsishodnosti njene ljubomore. Ona nije u kontaktu sa empatijom prema njemu, jer ne vidi kako je moguce biti empatican prema nekom ko joj otvoreno govori da ona nije mozda „nije Ta“. On nije u kontaktu sa empatijom prema njoj, jer ne shvata da nje sistem verovanja podrazumeva biti sa necim sto je polovicno sto podriva i njegovo postovanje prema njenom sistemu vrednosti. On ima predrasude. Ona mu ne veruje.
Ako ih pitamo o cemu se tu radi, svaki daje svoju perspektivu. Ako pitamo sta misle da onaj drugi misli i zasto se ljuti, oni interpretiraju iz svoje pozicije/dimenzije. Gde je onda mesto susreta? Ili kada je mesto susreta?
Empatiju je komplikovano percerpirati ako su nam cula svezana i pritom jos smo preplavljeni svojim slikama. Mozemo li suditi nekome da nije empatican samo zato sto ne moze da prodre u sve nivoe njenih migucnosti?
Moguca li je komunikacija ako nam je tesko da razumemo o cemu onaj drugi prica? Naravno, uz terapeuta kao prevodioca, to se da ubrzati, ali kako bez? Mozemo li uvek da se razumemo? Koliko puta smo ubedjeni da se razumemo, ali je svako u svom „razumevanju“? Da li je par manje kompatibilan-uspesan-skladan (itd.) ukoliko je napor neophodan? Ili samo treba dati malo vremena pre neke vestacke razmene prigodnih fraza i jedno jednostavno pitanje: „o cemu tacno ti mislis da ja pricam ovde?“
PsyMultiverses 