Uslovne ljubavi u roditeljstvu

Photo by Kate Trifo on Pexels.com

Uglavnom se kaze da je prava ljubav bezuslovna. „Volim te takav kakav si.“ „I ako se promenis, ili ti se nesto desi, volecu te isto.“ To zvuci asvim fino, ali nije bas uvek izvodljivo. Vec sam par dve odrasle osobe ukoliko ima za ideal bezuslovnu ljubav, naicice na mnogobrojne prepreke. A kako je sa roditeljskom ljubavlju? Mora li i moze li i ona da traga za tim ciljem ili joj je on nametnut i bilo kakva sumnja nemoguca? U kojoj meri roditelji uopste zele bezuslovnu ljubav prema detetu? Koliko je detetu nezamisliva ideja da roditelj moze da to ne zeli? Napokon, koliko roditelj i dete streme istom i, uopste, bivstvuju u istoj emotivnoj dimenziji, s tim vise, jer se radi o donosi izmedju odrasle i druge osobe koja nije neophodno (i i cesto bar trecinu njihovog odnosa) odrasla osoba?

Ljubav sa uslovima tipa „volim te samo ako si ja, ne volim te ako si neko drugi“ – koliko je prisutna u roditeljskom odnosu? Koliko roditelj moze da podrzi razliku, da su neke njegove/njene projekcije i fantazije neostvarene? Pustanje deteta da koraca po putu individuacije bez previse tereta je, neosporno, esencijalno. Ali, koliko dete kad odraste moze da izdrzi nemogucnost potpunog odnosa sa roditeljem? Razocaranje, frustracija, gorcina, bes, potreba za sukobom – sve su to ocekivane emocionalne reakcije odraslog deteta koje shvata jaz izmedju svog intrapsihickog sveta i svog sistema vrednosti naspram roditeljskog pogleda na svet. Ukoliko nas je negativni roditeljski kompleks zaglavio, sabotirao i kontaminirao tokom relativno nesvesno zivljenog zivota, zasto nam je potrebno da se sa njim obracunavamo i jednom kad je skliznuo u Svesno? Cemu zlopamcenje i osveta? Uglavnom ne zbog toga, cak se i odbacuje takvo vidjanje tih snaznih osecanja. Cesce su ta osecanja i nagoni imenovani kao porivi za pravdom i obostranim oprostom ili, barem, za verbalizacijom („i bi rec“). I tu nema niceg spornog. Osim sto odraslo dete misli da znasta je pravda. A niko ne zna, jer ona ne postoji kao apsolutni pojam. Verbalizacija koja nije sredstvo da se dobije ohrabrenje je korisna. Imenovanje problema koje zeli rezultat je manje oslobadjajuce. I, opet se vracamo u uslove, „oprastam ti ako me razumes, oprastam ti ako si spreman da vidis moju perspektivu, jer sam se ja trudio/la da vidim tvoju“. I to nije bezuslovan odnos. I uopste nije neophodan bezuslovan odnos, jer je on, kao i sve utopije, ono nedostizno 100%. Ono sto leci je polagano odradjeno zalovanje za tom utopijom. I ako nije bezuslovan, odnos je bitan. Silovanje odnosa epitetima ka rusi. Stoga, najpre razumevanje, pa verbalizacija, pas zalovanje, pa onda (uslovno?) uzivanje (prihvatanje, zivljenje, „odnos sa“) u nesavrsenom svetu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s