Drugi je jedno tro(ili vise)dimenzionalno bice. Ne mogu ga/je sagledati sasvim u potpunosti. Mogu da percepiram (i racionalnim culima i iracionalnim sposobnostima (intuicijom…)) samo jednu projekciju tog velikog 3(+)D-Drugog na moj svet. I tako vidim Drugog, za bar jednu, ako ne i vise dimenzija umanjenog, ne sasvim sfericnog, recimo da iz 3D prelazi u 2D projekciju na moj svet. E sad, tu se ne zavrsava prica. Ja iz te 2D projekcije najcesce generalizujem sve sto vidim i zovem je Drugim. Zapravo, sve sto vidim kad osetim/konceptualizujem/mentalizujem Drugog je ono koliko se on projektuje na mene. Te projekcije zavise od mnostvo faktora: od mene i mojih sposobnosti, mene i mojih filtera (kompeksa itd), od konteksta situacija (emocionalna valenca, intereferencije i slicno) i od samog Drugog i njegivih/njenih granica. I sve bi to bilo u redu da samo stalno svesni te edukovane slike Drugog. Ali nismo. Mislimo d aje 2D isto sto i 3D. Nemamo pojma da le je slicno, razlicito, identicno u nekim delovima, skroz obrnuto u drugim kontekstima. Moramo da funkcionisemo sa nesavrsenostima i da se adaptiramo da uzmemo sto nam je pruzeno (bez zalovanja sto 2D nije 3D i bez analogija sa nama samima i nasim 3D/nebrojeno mnogo 2D odnosa (nasih Persona), ali ne smemo da pomislimo da zbilja poznajemo nekoga… Kada se tu dodaju i opskurne dimnezije iz mracnog dela i vreme, odnosi se usloznjavaju. Samo zalovati sto je tako (i pored svih razumnih i manje razumnih objasnjenja zasto je to dobro (filtriranje, cuvanje energije i memorije, koncentrisanje na konkretno, oprez i brz odgovor na neocekivano/opasno …)) ne donosi nista vise od rasplamsavanja narcisticnog, nemocnog deteta u nama. Tu smo, imamo sto nam je pruzeno, sta cemo sada uraditi od toga znajuci da su mogucnosti beskonacne…
PsyMultiverses 