Nema identicnih filtera

Photo by SplitShire on Pexels.com

Svi mi filtriramo svet oko nas. Nasi filteri su veoma dinamcne rezultante sadejstva nasih cula, nase licne istorije (naucenog), tarsgeneracijskog, instiktovno-arhaicnog i odnosa Svesno/Nesvesno. Svako filtrira okolinu u datom trenutku, u datom kontekstu, bazirajuci se na unutrasnje lomplekse i unutrasnju organizaciju licnosti u onolikoj meri u kojoj taj „Svako“ joj ima pristupa. Dovoljan je samo jedan razlicit parametar (a uglavnom ih je vise) da bi se potvrdila neponovljivost jedne odredjene reakcije ili percepcije u nekoj situaciji. Dakle, mi nismo, sto znamo jos od Heraklita, nikad isti – kako onda neko Drugi moze biti isti kao mi? Drugi moze u nekom trenutku videti svet slicno nama, ali nema garancije da ce sledeci trentak biti predvidiv.

Svako je sam. Ta samoca je neprihvatljiva mnogima. Zele da je zaborave na najrazlicitije nacine, neke ilegalne, neke legalne, neke sociajalno prihvatljive ili, valorizovane. Ipak, nijedna taktika ne menje sustinu: Drugi nije Ja i Ja sam Drugi Drugome („Je suis un Autre“, sto je davno napisao Rembo).

Kako prebroditi tu povezanost i alijenaciju od sveta? Na nesvesnom smo povezano, pa na Licnijem Nesvesnom smo manje povezani, pa na Svesnom smo skoro, pa ne povezani, pa onda, a kad uspemo da sklopimo mir sa ovom mislju, pocinjemo ponovo da budemo povezani sa Drugima, ali uzimajuci kontrolu filtriranja, manje-vise, u svoje ruke. Ako znam da je Drugi u svojoj drugosti nedostizan i ako prihvatim da na zal za tim jedno veliko protracivanje energije, sta mogu, realno da uradim?

Pa, mogu, na primer, da odlucim da relativizujem Drugog, Apsolutni Drugi nije isto sto i relativni Drugi (kao u matematici). Idem za mene samu. Znaci, ja nisam u mogucnosti dane budem sama, ali cak ni ja sama sa sobom nisam uvek Apsolutna Ja. Ironicno, i sama variram prema vlastitim filterima koji mi pokazuju jedan deo sveta. Dakle, pre tuge oko usamljenosti u samoj sebi, bilo bi zgodno podsetiti se da je i sama referentna osa promenljiva.

Zatim, mogu da se orijentisem na neke konkretne situacije i da im dam nesto moje energije (bez previse dogmaticnog lepljenja za rezultat), npr. neko Drugi ima slicna razmisljanja poput mene o spiritualnosti. Znam da verovatno nemamo sva ista uverenja, i samim tim dajem sansu razlicitosti. Potreba da smo jedno, da nismo sami, cesto nosi sa sobom strah od toga da smo razliciti i samim tim nedovoljni, neodgovarajuci i lako udaljeni od drustva (ili zivota). Dati sansu razlicitosti ide iz shvatanja da biti sam nije usud vec prirodno stanje kosmosa, barem nekvantnickog u kome ne mozemo biti na dva razlicita mesta u isto vreme. Drugi ne moze biti u meni, ne za trenutak i ne zauvek. I samim tim, moguca je moja veza sa Drugim, ja ga vidim od spolja odakle on(a) sebe ne vidi i vice versa. Moji filteri nisu njeni/njegovi (pa sve da je taj Drugi moje dete ili moja sestra bliznakinja ili moja srodna dusa) i moje jedinstveno vreme/prostor u univerzumu daje jedinstvenu puzlu u ogramnoj slagalici. kakva bi to bila slagalica da su svi delici klonirani? Kakav bi to bio svet da ga ne vidimo iz samo svoje pozicije?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s