Kolektivno Nesvesno u galaksiji, tamo daleko

Photo by Pixabay on Pexels.com

Ako prihvatimo da nase Kolektivno Nesvesno sadrzi u sebi sve nesvesne slojeve svih zivih organizama nase planete, a Jastvo (ono sa velikim J, Self, Soi) je sacinjenovo od svih Svesnih i Nesvesnih nase planete, postavlja se jedno pitanje: kada je sve pocelo?

Da li su arhetipi rodjeni sa rodjenjem zivota na nasoj Zemlji? Da li je jastvo moguce samo sa pojavom zivota? Da li je Svest (Christine Hardy bi to nazvala semantickim poljem – evo link jedne njene knjige na francuskom: https://books.google.ch/books/about/La_pr%C3%A9diction_de_Jung.html?id=BQHDtgAACAAJ&redir_esc=y u kojoj je njena teorija svesti detaljno opisana) bila tu pre nas (svih, svih nas)?

Sve i da je tako, pitanje je sta se desava na drugim svetovima, narocito veoma dalekim svetovima, u drugim delakim galaktickim klasterima. Ukoliko prihvatimo mogucnost da zivot u nekim formama postoji na egzoplanetama, nebitno od stadijuma evolucije tog zivota, da li je Kolektivno Nesvesno tog sveta i tih svetova razlicito od ove nase anime mundi? Da li je Jastvo zapravo Jastvo celog univerzuma od trentka Big Bang-a? Da li bi multivers bio razliciti po razlicitom semantickom polju/kolektivnim nesvesnim/svescu/Jastvom? Ukoliko su razliciti multiverzumi teoretski moguce uz razlicite lokalne fizicke zakone, da li je psihoidna funkcija onda sasvim izmenjena? Drugim recima, u nekom naucno-fantasticnom delu, Zemljani odavde se susrecu sa Zemljanima odnekuda – mogu li oni da komuniciraju (jezicki verovatno donekle, ali da li dele istu psihu, da li je empatija moguca?)? U kojoj meri je jezik dovoljna spona – bolje reci koja bi bila relacija jezik-transcendentalna funkcija nekog drustva? Da li nas tudje Jastvo, ukoliko ono zaista postoji kao tudje (na nekoj hipoteticnoj „zivoj“ egzoplaneti), moze transformisati (o tome ja pomalo mastam u ovoj prici na francuskom: https://livre.fnac.com/a10748310/Dragana-Favre-Entrelacs) koju neprekidno menjam prevodeci na srpski…).

Napokon, ukoliko je jedno Jastvo ovog naseg Kosmosa (od Big-Bang-a, pa do kraja sirenja i dalje), znaci li to da imamo vec negde u dubinama naseg Nesvesnog tracak onih drugih svetova?

A, zatim, cemu deca?

Ovo nije prica o kolapsologiji i ekologiji niti o ekonomiji. Ovo je prica o razlici izmedju zelje da se ima dete i zelje da se bude roditelj. Nije isto.

Pitanje zelje za detetom se cesto postavlja u klinici. „Da li ste bili zeljeno dete?“, „Kakav je vas odnos sa idejom da imate dete?“ i slicno. Ipak ono sto najcesce radimo je da stavljamo akcenat na dete. Nije dete to koje cini invaziju u nas zivot. Nije zelja za necim, u tom trenutku, virtuelnim, idealizovanim i nepostojecim nasa vodilja. Dete je objekat koji postoji kao ideja i ta ideja moze da se inakrnira u nesto opopljivi. Ali, tada je to dete vec tu i vec postoji. „Zelite li dete“ je pitanje koje poziva na nesto sto se pojavljuje iz eksternog sveta (sto, zapravo, i nije netacno), nesto sto dolazi i menja Nas. Ipak, mi menjamo Nas. Mi odlucujemo da budemo roditelj. Mi znaci odlucuje da menjamo Nas. To Nas-Mi se transformise u neku novu verziju Nas, sa nekim novim kvalitetima. Naravno, i ta ideja roditelja je „samo“ ideja, isto je virtuelna i neopipljiva, ali nasa projekcija je razlicita od projekcije imati dete. Ja sam ta sto se menja. Nije dete to koje me menja. Dakle, jos nekoliko meseci (godina…) pre detetove fizicke forme, reprezentacija deteta moze vec da postoji i pocne da pravi gnezdo za nase projekcije kojim cemo ga ugostiti i kao dobre i ostale (a narocito trinaesta) vile mu/joj dati poklonu (docrtati tabulu koja vec nije rasa). Dakle, hocemo li detetu priustiti relativnu slobodu (jer projekcije su uvek neizbezne i deo kreacije detetovog Ja, tako da je apsolutna sloboda nemoguca i, cak, neprihvatljiva) ili cemo mu pridodati aktivnu ulogu u nasem zivotu (sa svim sto ta aktivna uloga cini sa Nasim zivotom).

Dakle, pitanje je projekcije nas u buducnosti u novom kontekstu. Jedino zdrav egoizam moze da dopinese harmoniji i balansu sa odmerenom i toliko neophodnom empatijom, u ovom slucaju, empatijom prema nerodjenom detetu.

„Aniara“ ili prave velicine

Svedski film „Aniara“ iz 2019-e je uspeo da (mi) dotakne ivicu egzistencijalne provalije. Nema akcije, nema izdaje tehnologije (tehnologija je, stavise, izdana od strane nas – metafora samoubistva vestacke inteligencije je sumorna kritika naseg odnosa prema planeti i prema razlicitom, ali necu se upustati sada u taj aspekt ove price), nema vanzemljskih cudovista, nema cak ni ljudske histerije ni heteroagresivnih impulsa. Jednostavno, jedan svemirski brod skrene sa kursa i otpluta u otvoreni svemir. Otiskivanje ka otvorenim morima je pocetak avanture u mnogim legendama, i tu ima nekog napredovanja, neke nade, neke vitalnosti. Ide se dalje da bi se istrazilo nepoznato, da bi nepoznato pripalo carstvu poznatog. Zrtvuje se da bi se saznalo sta je iza. Covek to moze u tim legendama, jer su ta mora u rangu ljudskog mernog sistema. Ono sto se da naci je ono sto je shvatljivo i moguce i kongruentno.

U „Aniari“, covek se utapa u nesto previse izvan njegovih mernih jedinica. On bi mogao da prezivi teoretski (vazduh postoji, gravitacija se odrzava, alge daju dovoljno nutritivnih jedinica), ali je vreme predugo, prostor preogroman. Covek pluta kroz prazninu koja mozda to i nije, ali je njemu praznina, jer on ne moze drukcije da je dokuci sem svojim culima i svojim kapacitetima. Izuzetno je neprijatan osecaj posmatranje coveka koji (ipak) ima granice i kada se nadje izvan njih on ne moze da prezivi. Ne moze, jer nema smisao, nema cilj i nema cula kojima bi mogao da prilagodi spoljasnju temporalnost svojoj.

Bilo da posmatramo ovaj film kao naucno-fantasticno delo koje ispituje ljudsko mesto u univerzumu ili ako se prebacimo u psihicku dimenziju i vidimo malecno Svesno u nepojmljivom Nesvesnom, pitanje prave mere se stavlja u prvi plan. Prave mere u smislu pojmovnosti necega, ali u smislu vremena, adaptacije i integracije. Ovde (u filmu i u metafori) nema ni sudbine ni karme ni velikog odgovora ili romantiziranog balansa osvete i pravde. Jednostavno, nesto se ne da integrisati kada nije vidljivo, citljivo, razumljivo. Ne da nam se ne zato sto nismo dobri nego zato sto nije nas red velicine. Adaptacija je manje uspesna ukoliko se gubi njen smisao i njena uspesnost nije reda nase temporalnosti.

Slike i akcije univerzume su spektakularne kada ih gledamo izdaleka, kompjuterski obradjene i obojene, ali su odrazi necega za sta jos nismo spremni, sto jos ne mozemo da „pipnemo“. Lactobacillusu je svejedno (bar mislimo, mozda i nije tako) sto ga jedemo i pijemo, mi smo samo pejzaz, okolina, izvor energije. Odnos kvark-covek-klaster galaksija je jos uvek odnos deskripcije i observacije, a ne odnos tipa komunikacije. Integracija bilo kakve nepoznate ne moze odjednom i ne moze bez komunikacije sa tim nepoznatim. Da bi se komuniciralo, potreban je odnos i mogucnost odnosa. Pre utapanja u ogromno Nesvesno, potrebna je razmena izmadju Nas i Naseg Svesnog i Naseg Nesvesnog. Postovanje tudje (nepoznate) temporalonosti ide kroz pozicioniranje prema sopstvenoj temporalnosti. Imaginacija moze dalje, ali ne moze da pravi direktni kontakt sa nepoznatim. Potrebno je nase Svesno u svemu tome.

Cemu moc

Photo by Isabella Mendes on Pexels.com

Nema nikakve novootkrivene tajne u onom razmisljanju da umiremo dvaput, jednom kada nam telo umre (i samim tim i Svesno), a posle kada umremo u drugima (kada ideja o Nama ne postoji vise, kada su svi koji nas se secaju, razmisljaju o nama ili nas pominju mrtvi).

Smrt jos nismo prevarili, a sve da je i odlozimo, ona uvek vreba i vrebace, dokle god ona ima smisla u nasem ekosistemu. Svemir je ogroman i bilo bi mesta za sve nas zauvek zive, ali, zasad, to dzinovsko prostranstvo nam je nedostizno. Skuceni smo na jednoj planeti, u jednom sistemu, na periferiji jedne galaksije i moramo da se recikliramo kako bismo evoluirali i nstavljali da slavimo-imamo-vrednujemo zivot.

Trajemo u Nesvesnom, u Kolektivnom Nesvesnom, u Animi Mundi, u Unus Mundus-u. Trajemo, ali smo stopljeni sa drugima. Ego se rastopio. I pored toga sto nase Svesno nema narocite koristi od Posle-Nas, jer Posle-Nas nema vise Naseg suda, observacija, vrednovanja sveta, dakle za Nas nema ni sveta, ako nema Nas, trudimo da se taj Ego ne razlije i ne izgubi potpuno. I pored toga sto mene nema, moj Ego ce trajati. Ono sto trazimo je, kad vec me nema, kad vec mog Ega nema, da postojim u Kolektivnom Svesnom, bez narocitog osvrta na Kolektivno Nesvesno (ma koliko on bio zaista mocno). Bilo kakvo Svesno je blize Egu, blize vrednovanju, blize stvarnom. Jer sta nije osvetljeno nasem Svescu, moze biti i najrazornije i najbolje i najljupkije i najagresivnije, ali nije dovoljno stvarno. Nama je stvarno ono sto nam je objasnjivo, stomozemo da opisemo recima ili slikama. Cak i ostale svetove, bogove, dimenzije antropomorfizujemo. Sto bi rekao Stanislav Lem: „trazimo ogledala“. Kolektivno Nesvesno je suvise neobjasnjivo i neopisivo. I cak ako je i stvarnije (sto se ne bi dalo klasicnim ekpserimentima dokazati, ali sto se u klinici vrlo lepo i glatko ponavlja i potvrdjuje), nama je draza iluzija. Iluzija o kojoj pisem je iluzija da trajem vise kad vise me ima u mislima drugih, kada moj Ego izgleda kao i da je i dalje tu, opipljiv i jak.

Otuda moc. Zelja da se ostavi trag. Nije bitmo da li je dobro ili, korisno ili ne. Nema moralne kategorije u ovoj dimenziji. Bitno je trajanje. Izlazak iz uobicajenog afterlife-span-a, 2- 3 generacije i gotovi. Ako smo mocni, pamte nas. Ozivljavamo kroz reci i misli i snove drugih. Mozda i sanjamo neke nepoznate koji su zbilja postojali, ali ih ne imenujemo, ne povezujemo sa onim sto je bio njihov Ego. Ako sanjamo Hickoka, Cercila ili Aleksandra Makedonskog, imenujemo ga, stavljamo u tu sliku neku nasu pricu, koristimo njihovo bice kao nasu reprezentaciju. Korisni su. Postoje iako ih nema. Izrone iz Nesvesnog svojim imenom i prezimenom. Identifikovani su. Imenovani su.

Moc nije cilj. Moc je sredstvo. Cilj je neumiranje Ega ili, bar, Zombi-Ega. Cilj je da ideja o nama ostane. Pitam se u kolikoj meri zaboravljanje je odbrana, zastita ili prevencija.

Odakle dokle

Koje su nase osovine, ono sto nas definise, ono dokle sam i gde vise nismo?

Ako shematski zamislim mene kao jednu sferu koja ide od mog centra do unaokolo i zamislim da se radi o pravoj sferi (mada je verovatnoje da je to neki amorfni oblak Mene), sta definise tu sferu? Pa, njen poluprecnik ako pricamo o sferi biklo gde i kada. Ako pricamo o odredjenoj sferi koja se negde (i nekad) nalazi, onda i njen centar. Naravno, ono sto je od spolja karakterise su njene granice, teksture, boje i ostalo njenih granica.

To sto drugi vide, te nase obrise, to sto predstavljamo su nase persone, nase socijalne maske, nasa mentalna koza (uostalom nije li koza toliko slicna nervnom sistemu, oboje se stvaraju iz ektoderma i oboje nas stite od pocetka). Koliki nam je poluprecnik su nase slobode, nas prostor, koliko sebi dajemo slobode da uzmemo sto bismo da je nase. Napokon, centar je ono sa cim se identifikujemo kad kazemo Ja.

Ali to Ja nije bas tako monohromo. To je jedan novi kosmos (onako kako su Stari Grci definisali kosmos, neka vrsta komplikovanog reda). On je u sredistu one predhodne sfera tako se on ne definise iskljucivo po svojim granicama, ali opet, on je taj koji je malkice (vrlo malkice) blizi razlogu (ovde je razlog upotrebljen, jer ne uspevam da nadjem adekvatniju rec, ali razlog je definitivno previse antropomorfan i logos-koncept) zato sto je centar sfere tu gde je (jer to je klucno pitanje, zasto bas tu? Puka slucajnost, konfete se razlete, baloni odlete, i neka konfeta/balon se zaustavi na nekoj biljci i to je to? Nista vise od toga? Mozda se i univerzum hrani nekom snagom neodredjenog i nasumicnog).

I taj kosmos ima svoje osovine, ono oko cega se vrti, ono sto je stabilno ili bar delimicno stabiilno, ono sto se nece lako i na prvi dasak krize poremetiti. To je ono sto cini ono sto smo, nas identitet: nasu pricu, nase vrednosti, nase svesne slabe tacke i nase no-go principe. Ono sto lici na nas i sto mozemo da prepoznamo u drugima, ali ma koliko slicno bilo drugom, nikad nije identicno drugom, jer identicnog nema. I oni sa slicnom pricom nemaju bas najslicnije slabosti i snage. Bezbroj je primera. Koliko god licilo nije isto i ma koliko se trudili da strcimo, ipak smo u nekoj prici koja malkice lici i na tudje. Odakle dolaze osovine? Od Pre Nas (vremenski neuhvatljivo, ali mogucno posredno doci u dodir), od Ranih Nas (kontamirano pamcenjem i zaboravljenjem) i od Drugih pored Ranih Nas (nekontrolisano). Dakle, osovine se grade na fragilnim osnovama. Stoga se trude da budu jake koliko god mogu. One se adaptiraju od spolja, a celice iznutra. A unutra:

A unutra niceg cvrstog nema. To celicenje je odraz igre jos jednog „ne-„, ovog puta vrlo neuhvatljivog. Unutra su crne rupe Nesvesnog i bele rupe Nesvesnog. Unutra je Sve i Nista, Prazno i Puno, Pre i Posle. I bas sva ta „ne“, „nekako“, „nikako“, sve te lelujave, rupljikave i „vazdusaste“ (vakuumaste?) mozda-elementarne osnove na nekom makro-psiho nivou nas cine onima koji smo. Ono sto prodire kroz sve granice cini nas da postavimo nase granice. Paradoks perspektive, merne jedinice, ugla?

Sloboda! Je l’ da?

U nepreglednom okeanu paranaucnih i, srecom, sve vise neuronaucnih radova, zaustavicu se na dva linka koji obuhvataju neke najcesce spominjane ekpserimente:

1. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3746176/

2. http://www.jung-neuroscience.com/jung-libet/

Mnogo je napisano o Libetovim eksperimentima. Secam da, kad sam stigla u Göttingen, svi su obazrivo ispitivali Max-Planck neuronaucnike sta zbilja misle o Bereitschaftspotential-u, l’enfant terrible nemacke neuronauke poznog XX veka. O svim tim eksperimentima se da naci dosta na internetu, a filozofske rasprave koje su i pre postojale su se samo ohrabrile posle nalaza da nas mozak „zna“ pre nase svesti kako cemo odreagovati. Drugim recima – gde smo mi ili gde je ta(j/o) sto odlucuje sta smo mi?

Lako je skliznuti u ezotericne vode. Najpre, mi zbilja ne znamo prirodu svesti. I samo pitanje njene jedinstvenosti je kontraverzno. Ovde cu se usuditi da dodam jedan link koji mi je licno predivan i po pitanju istorije nauke, naucne etike, evolucije kritickog razmisljanja i uopste razmisljanja (s obzirom da imamo perspektivu 2020-e i onoga sta su naucnici, koji daju svoje kritike u tom radu, pisali nakon 1992-e), razmene misljenje i uvazavanja drugog, a ponajpre po pitanju same teorije koju Dennet i Kinsborne izlazu: https://www.researchgate.net/publication/249829779_Time_and_the_Observer_The_Where_and_When_of_Consciousness_in_the_Brain. Nema niceg ezotericnog u njihovom istrazivanju, a opet, jesmo li zaista u necem opipljivom i merljivom?

Toliko o kontekstu koji se, donekle, oslanja na objektivno. Sloboda volje je mnogo dalje od objektivnog. U meni dragoj i sveobuhvatnoj analitckoj dubinskoj psihologiji ponire se, zbilja, dublje od Marijanske brazde, ali opet opipava se cvrsto tlo kada se naidje na arhetipe. Arhetipi, neuhvatljive primordijalne praslike, one ciji odraz jedino mozemo da uhvatimo u snu, u nesvesnom, u transcendentnom, u posednutom, u izvansebesame-om, e bas ti lelujavi elementi psihe su takodje odnekud dosli. Iz nekog predhodnog univerzuma, iz rodjenja ovogovde, iz perpetuum mobile multiverzuma, iz evolucije, iz usloznjavanja pristojih praslika, iz neophodnosti smestanja virtuelnog, nezamislivog i tesko zamislivog negde dalje od realnosti – bilo kako bilo – odnekud su se praslike osnazile dovoljno da svetle kroz eone.

Rodjenje detete, rodjenje arhetipa, rodjenje zivota, rodjenje svemira – sva ta rodjenja dolaze sa istim pitanjem – u kojoj meri je to rodjenje licno ili pripada onome ko radja, od cega se radja, iz cega se radja. Tu se krije i pitanje volje. Jer pre pitanja slobode volje postoji i pitanje temporalnosti volje. Kad pocinje slobodna volja i uopste sloboda? I, ukoliko ne pocinje, to jest, nema je u pocetku, znaci li to da, da bi bila stvorena, govorimo o jednoj ogromnoj kreativnosti, stvaranju ni iz cega, o novoj energiji. Znaci li to da je moguca, ali tesko ostvariva ili da je nemoguca? Ili da to nije uopste povezano, ukoliko necega nije bilo, ne znaci da ne moze odjednom da bude (linearnost vremena inhibira ovu vrstu razmisljanja, ali u Nesvesnom bi to bilo moguce – svega ima, zapravo jedino cega nema je nista, nemanje je redje od imanja)? Dakle, kako bismo utvrdili slobodu nase volje (odlucivanja) , samim tim i utvrdili granice ili, bar, obrise naseg identiteta, moramo da znamo kada smo poceli da budemo Ja, a ne Mi ili Ja plus jos nesto. Ako to nije moguce razdvojiti (te kontaminacije Ja, ili mozda ta Ja koja su jedina koja poznajemo, a zapravo pokazuje da nase sustinsko Ja nam izmice, jer nije samo to sto nam se cini), onda je neophodno imati paralelnu viziju (neku vrstu autokritike) svojih postupaka i ideja. Odakle dolazi Logos-deo moje odluke, odakle Etos-deo, odakle Eros-deo? Cemu sluzi zaista ova odluka? Kojoj sreci ce me ona odvesti? Tu je kvaka – tu se gubi spontanost ukoliko se ta autokritika primenjuje pre odluke, a, opet, post-festum analiza moze da podstakne druge mehanizme samoodbrane (Ega ili Ega+jos nesto). Spontanost je, opet, tema za sebe (i za neki drugi post) – sta je ona – da li je ona varka ili je treba cuvati – da li ona stvarna?

Svaka tema i svaki problem se uvek svede na rec umerenost. Naci meru spontanosti, volje, jacine, slabosti, intruzivnosti, elasticnosti. Da je samo to u pitanju, samo dostici tu neku pravu meru i zaustaviti se – kako bi sve bilo …. lako? dosadno? identicno? bez mogucnosti za promenu i evoluciju? Opiremo se toj pravoj meri i umerenosti. Ali, treba imati u pravu meru u tom opiranju – umerenost u opiranju umerenosti.

Theta-à-Theta

U poslednjem broju Trends in Cognitive Sciences ima jedan (ima i mnogo vise nego jedan) izuzetno intersantan rad: „Interpersonal neural Entrainment during Early Social Interactain“ od S. Wass-a i saradnika (https://www.cell.com/trends/cognitive-sciences/fulltext/S1364-6613(20)30024-3?dgcid=raven_jbs_aip_email).

Pre nego sto nastavim, dala bih jos nekoliko preporuka za citanje:

  1. https://www.cell.com/action/showPdf?pii=S1364-6613%2819%2930294-3
  2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3811101/
  3. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6987761/pdf/main.pdf
  4. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC6759699/pdf/fpsyg-10-02078.pdf
  5. https://www.cell.com/action/showPdf?pii=S0896-6273%2817%2930300-8
  6. https://www.cell.com/action/showPdf?pii=S0896-6273%2815%2900779-5.

Ove sve publikacije imaju nesto zajednicko: socijalna interakcija izaziva slicne neurofizioloske promene u oba (i vise) aktera te interakcije. Daleko od toga da je to nesto neshvatljivo i novo, ali je, i dalje, nesto tesko proverljivo i precizno opisivo. Mnogobrojne su teorije iz polja fizike, filozofije, analiticke psihologije, neuropsihologije i poezije da su mozdane oscilacije u osnovi neverbalne komunikacije. Ipak, zakljuci naucnih eksperimenata koji pokazuju slicne elektrofizioloske fenomene u oba ispitivana subjekta (cesto dece, bebe i negovatelja, ali i primata) su uobicajeno stidljivi – neka korelacija se pronadje, ali je broj limitacija, nesigurnosti po pitanju generalizacije rezultata i zavisnosti od konteksta upadljivo upecatljiviji. Bilo da su u pitanju EEG/MEG ili sofisticirane neuroimaging tehnike, istovetnost ili slicnost mozdanih oscilacije dve osobe nisu dovoljni dokaz sinhronosti ( a mozda i sinhroniciteta!) izmedju te dve osobe.

Sinhronovane akcije u momentu komunikacije (bilo da je jezicna ili posredstvom istog objekta koji se koristi kao medijator) mi se cine sasvim prihvatljive i ne previse „ezotericne“. Dalja istrazivanja u tom smeru bi mogla da doprinesu boljem povezivanju epigenetike (i genetike) kao „hardvera“ sa softverom (fenomeni koje izucavamo i posmatramo) posredstvom oscilacija kao jednog od organizacionih centara uma.

Ono sto mene privlaci je otvaranje neuronaucnih vrata sinhronicitetu. Naime, u ovim eksperimentima su najcesce oba subjekta svesna da su u izvesnoj vezi, dakle, njihova svest je aktivirana. U slucaju sinhroniciteta nema kauzalne veze. Svaki subjekat ima svoj ritam (i oscilacije) zivota. Ipak, u nekom trenutku dodje do njihove interakcija, ali u ovom slucaju je to licno nesvesno aktivirano (posredstvom kolektivnog nesvesnog i/ili Jastva). Veza je kratkotrajna i arhetipalna. Oba subjekta primaju korisnu informaciju u odredjenom trenutku i kontekst se reaktivira. Drugim recima, nije kontekst taj koji stavlja dve osobe u komunikaciju, vec kontekst postaje informativan, bitan i „osvetljen reflektorima“, jer je aktiviran uz pomoc socijalne interakcije (ovde koristim rec „socijalna“ samo , jer su u pitanju odnosi izmedju socijalnih jedinki, a ne jer je sinhronicitet uobicajena socijalna radnje – naime, i pored sklonosti, nade i zelje mnogih da im on osvetli simbole i privuce arhetipalne motive i slike koje ce dati magicne odgovore na neke nedoumice, sinhronicitet je redak). Sinhronicitet bi se mogao zamisliti kao multidimenzionalno polje u kome se dve putanje za „trenutak“ postave kao idelano paralelne prave. Naravno, bas tu lezi paradoks, koji iz naseg 3+1 dimenzionalnog sistema ne zvuci izvodljivo.

Timothy Desmond je objavio knjigu „Psyche and Singularity“ u kojoj razradjuje i upotpunjuje svoju doktorsku tezu sa slicnim nazivom – vredi citati za svakoga sa afinitetom prema Jungu i prema teoriji struna. Sinhronicitet zauzima bitno mesto. Druga knjiga Johna Ryan-a Haule-a edicije „Jung u XXI veku“ se bavi slicnom temom, ali sa jacim akcentom na analiticku psihologiju.

Stoga, teta-oscilacije medju prvima (ali ne samo one) su dobar kandidat za posmatraca i organizatora (ili bar otvaraca vrata) inkarnacije sinhroniciteta.

Morati, moći, smeti

Odgovornost, obaveza i pravo, to je stabilni trougao. Ukoliko bismo nesto morali, imali bismo i izbor. To je nase pravo. U trenutku kada odaberemo da li da uradimo to sto moramo ili ne, preuzimamo odgovornost za taj izbor.

Ipak, cesto u klinici vidjamo ljude koji zanemare jedan od ova tri ugla. Zaglave se u obavezama i odgovornosti, ali „zaborave“ da imaju pravo na zadovoljstvo. Ili, znaju da moraju da odrade neke obaveze i znaju da imaju pravo da ih odbiju, ali odgovornost za njihov rad ili ne-rad im nedostaje. Naposletku, mozemo da preuzmemo odgovornosti za sve sto ucinimo i da, uz to, znamo i vrednujemo nasu slobodnu volju i pravo da se izrazimo, ali, opet, odbijamo obaveze, uvereni da ta sloboda opravdava sve.

Zasto je ovo bitno? Uglavnom govorimo o odnosu Erosa (u Aristotelovoj retorici ova kategorija se zove Pathos) i Logosa. Osecanja vs. Razum. Subjektivno vs. Objektivno. Subjektivno ide od Ja (i od Jastva). Objektivno je velika mapa svega van nas, logicno, pragmaticno i liseno organskog. Ipak, postoje i Drugi (sve druge organske tvorevine, svi dugi koji su Ne-Ja). Prema njima Ja ima drugaciji odnos. Identifikacija (i ostali mehanizmi odbrane od nepoznatog) sa Drugim onemogucava objektivnost. Subjektivnost koji proizilazi iz Ja otezava verodostojnu sliku Drugog. Tu nastupa Ethos, odnos prema Drugom, prihvatanje prisustva Drugog, pravljenja mesta za Drugog.

Nismo sami i nase delanje nije bez posledica. Ukoliko postoji stabilan odnos Mene, Tebe i Svega Oko Nas, ja znam gde sam, mogu da se definisem u odnosu na Drugog, da znam dokle sam Ja, a gde pocinje Drugi, znam sta je oko nas i kako To utice na Mene i na Nas, kretanje moze da pocne. Da bismo se pokretali, moramo imati stabilnu osnovu.

Kada su pritisci od spolja, iz unutra, ili iz nasih odnosa od „izunutra“ sa spolja, preveliki, jedna stranica trougla se umori, zanemari, zaboravi. Zaboravljanje odmora, svojih zadovoljstava, pritisak „korisnosti za druge“ moze na kratko vreme da pospesi efikasnost rada – ipak, ako se, na duze staze, prednost daje spoljasnosti (organskoj i neorganskoj), odnos prema sebi, ljubav prema sebi i dobri egoizam se inhibiraju – trougao se lomi. Pravo da se nesto ne uradi, pravo da se postavi pitanje smisla neke akcije i neke ideje, pravo da se preispitaju Ethos i Logos je neophodno kako bi se povratio zdravi egoizam i, samim tim, povratila kompletnost.

Slicno, umanjivanje znacaja obaveza je umanjivanja znacaja socijalne svesti, komune, zajednice, grupe. Ukoliko se obaveze i Logos jedne radnje obezvrede, odnos prema Drugima i njihovim Ja, kao i svetu (planeti, univerzumu) postoji, ali je opterecen subjektivnoscu i polako se gusi. Ja prihvatam odgovornost za moje delanje i ja cinim kako zelim, ali ponekad nesto sto meni nema smisla je neophodno da se uradi – zbog Drugih. Moja obaveza je isto moja; argumenti Logosa se ne mogu zagusiti dugo ako zelimo da funkcionalnu dinamiku. Mislim na sebe, mislim na Druge, ali ne znam gde idem.

Napokon, ukoliko radimo ono sto ima smisla za svet i za okolinu i to je u skladu sa nasim Ja, ali pritom nasa odgovornost ne prati nase odluke, svet postaje jedan izolovani balon koji lebdi, a ne krece se. Opet nema dinamike. Empatija za drugog kaska za racionalno-emotivnim egoizmom.

Ukratko, imamo pravo na sebe, obavezu za svet i odgovornost prema drugima. Zdrava kolektivna svest je sacinjena od centara trouglica, svaki trouglic je jedna unikatna i kompletna individualna svest.

Koliko nas je unutar terapije jednog ljubavnog para?

Photo by P C on Pexels.com

Odgovor, ukoliko je pitanje koliko nas je prisutno, a pritom jedinku racunamo kao jedno fizicko bice, tri (u slucaju da ljubavni par zamislimo kao dve osobe, a treca je terapeut). Ako pitanje podrazumeva koliko interakcija postoji, odgovor je minimum dvadeset i cetiri (tri puta dva na treci), znaci minimum 24 kombinacija interakcija, jer svako fizicko bice ima minimum dva svoja dela kojima nastupa, posebno ako taj nastup podrazumeva sentimentalnu situaciju. Ta dva dela su dva (ne)uravnotezana seksualna dela svake jedinke: jedan onaj sa kojim je u kontaktu, koji ga predstavlja, koji je najbliza aproksimacija njegovog ili njenog seksualnog identiteta; drugi je onaj koji je suprotne strane klackalice, onaj deo koji nedostaje, koji upotpunjava, koji plasi, koji navodno ne postoji. U klasicnoj jungijanskoj filozofiji, ti upotpunjavajuci, a nesvesni delovi su Anima za muskarce (ona unutrasnja muza, ona savrsena majka, ona gospodarica iz tame, ona koja dodaje ono sto nemam) i Animus za zene (onaj koji se buni, koji stiti, koji resava probleme, koji dodaje ono sto nemam).

Zasto minimum 24? (Najpre 24, jer 3 puta imamo situaciju da moje Ja reaguje sa svim Ja i svim kontraseksualnim instancama (Animus/Anima), pa onda moj Animus (u mom slucaju) sa svim instancama i svima Ja). Ali zasto minimum? Naravno, mozemo dodati i Animu za zene i Animusa za muskarce koji svakako imaju svoje parcice u nama. Ali, ono sto je cesto jos prisutnije i jos mocnije je Kompleks. Zato sto ima toliko nebrojeno mnogo kompleksa koji se bude, jacaju, bace iskru s vremena na vreme, vrisnu, pa zacute ili samo dosaptavaju bez prestanka. Drugim recima, ima onih jakih, autonomnih , nezavisnih i, nadasve, tvrdoglavih delova nas na koje se i pored sve nase opstosti, sirine i prostranstva nekad redukujemo, narocito ukoliko nas limbicki centar nestrpljivo i nezasito salje signale prefrontalnom korteksu. Jos vise drugacijim recima, kada smo uznemireni i „van sebe“, u mrklom mraku Logosa i rastopljenosti agitiranog Erosa, vracamo se u sebe precicom, identifikujuci se samo jednim, ali vrlo opipljivim delom koji najlakse tad pronalazimo – bljestajucim kompleksom koji samo ceka da se Logos-Ja malo udalji kako bi zauzeo sve pozicije (naravno, iza je jedna fina, samozadovoljna Senka puna dobrih namera (iz njene perspektive) koja ga podrzava). I tada kompleks zauzme i oboji sve, sve se gleda iz njegove pozicije i kroz njegove filtere. Neosporno je da su momenti terapije parova dobar trenutak da se Eros razgali, Logos zbuni, a kompleks zacara sve. I tada je u komunikaciji izmedju dva partnera i jednog terapeuta vise od sest prisutnih (6=3x(Anima/Animus(1) i Ja(1))), a broj kombinacija je mnogo, mnogo iznad 24.

Moze li terapeut da prati sve te nesvesne komunikacije? Terapeut ima svoju intuiciju, svoje tehnike i znanje i, sto je esencijalno, svoje iskustvo sa licnom terapijom. Terapeut uranja u okean nesvesnog i pokusava da razvrstava sta je cije i sta odakle dolazi. Terapija ljubavnog para je mnogo vise od tri osobe koje pricaju. To su gomile nas koji ne pricamo, a tu smo i onda samo viknemo nesto iz mraka. Detektivski posao terapeuta tada pocinje.

Pobuna androida

Photo by Mike on Pexels.com

Kada je Philip K. Dick napisao „Sanjaju li androidi elektricne ovce“, dao je samim naslovom vrlo jasan i konretan odgovor na ljudsku strepnju da ce ih (nas) roboti, masine, androidi, vestacka inteligencija, kvantni kompjuteri, bespilotne letilice i slicni objekti i entiteti potisnuti s vrha lanca ishrane nase planete. Dick se, zapravo, pita da li androidi sanjaju. To je esencijalno pitanje kako bi se utvrdilo imaju li neorganski oblici inteligenciju Nesvesno. Uglavnom se pitamo imaju li oni, i, narocito, da li ce imati i da li bi mogli imati Svest. Svest je neosporno pozornica na kojoj se izvode odluke, stupa se u akciju, prezima odgovornost i stupa u kontakt sa sopstvenim identitetom. Ipak, Svest nije dovoljna. Svest je vidljivi deo necijeg bica. Ukoliko bismo zamislili da je jedan android iz buducnosti, opremljen izuzetnim Logos-mogucnostima, sasvim svestan svoje moci i da ima mogucnost da primenjuje ljudske (ili neljudske ili izvanljudske) moralne kodove i analize posledica svog delanja na druge (ne impliciram ovde da li imaju ili nemaju empatiju), da li bi to znacilo da on moze da donese odluku za koju ce biti odgovoran (nebitno u ovom trenutku ima li ili nema dobre argumente). Ta svest je orijentisana Logosom. Ukoliko Eros u njemu postoji, on mora imati i svoju dinamiku – svoju mogucnost promene, evolucije i komparacije sa proslim (osecanjima, slikama, kontekstima). Dakle, Eros dela zajedno sa Logosom – ukoliko nisu kooperativni, robot ce biti nesto drugo, a ne Logos-masina, bice jedno bice sposobno za ambivalenciju, sumnju i nedoumicu. Dakle, nece procenat uspeha ili verovatnoca zadovoljenja cilja uticati na donosenje odluke, vec ce robot biti kontaminiran nekim sadrzajima koji su licni. Postajuci svestan licnog, on se odvaja od grupe i pocinje svoj put. Ovde se ne upustam u poreklo Erosa, dakle emocije, empatije, iracionalnog i neshvatljivog. U ovoj mastariji, Eros se uvukao u pukotine Logosa (logos je otvorio te pukotine, Logos im se suprostavljao, ili su bile neizbezne?). Znaci, robot nije vise kolektivan, vec ima mogucnost neceg svojeg koje se odvaja od grupe. Dalje, zamislimo da taj robot sve odmah podeli sa svojom grupom, cak i to novo iskustvo i da ga grupa ne udalji od sebe nego asimiluje tu novinu (u suprotnom, robot postaje tipicni distopijski heroj i sve je brze ulece u svoje licno, cime se sve vise humanizuje). Robot nastavlja otvoreno da istrazuje licno. Grupa ga sledi, a da pritom nema hijerarhije (nesto slicno Borgovima iz „Zvezdanih staza“). Ono sto je bitno je da je sve jos uvek na svesnom nivou. Postoji novo saznanje, njegovo ucenje, njegovo prihvatanje i, napokon, prosirenje podrucja svesnog. Robot (i ostali roboti) su svesni prisustva Erosa. Eros nema slobodu samostalnog delanja, on ne sabotira Logos. Robot moze samostalno ili zajedno sa drugima iz svoje grupe (vrste, programa, modela) da donese neku odluke koja bi bila pogubna za ljude u datom trenutku (Isak Asimov je izucavao u detalje razlicite situacije kada robotski cilj koincidira sa ciljevima grupe ljudi ili sa buducnoscu ljudske rase, ali ne sa ljudima koji dele iste protorne-vremenske odrednice). Dakle, Robotsko Svesno je pristupacno, vodjeno je Logosom, i pored Erosovog prisustva. Eros je vise objekat nego subjekat. Sa Robotskim Svesnim se da Logos-komunicirati. On moze da odbije da dâ informacije iz bilo kog razloga, ali on je svestan tih razloga. Dakle, ima rizika, moglo bi da ima opasnosti, ali nema iracionalnog i nedokucivog.

Kada krece ono zbilja strasno? Situacija se drasticno menja onda kada i sam Robot nije vise siguran sta ga navodi da odlucuje. Bilo da se to desava u onom prvobitnom scenariju (distopijskom, kada se Robot „humanizuje“ i krece svoju usamljenicku borbu za svoje licno (indivuacija vs. individualizacija)), bilo da se to odvajanje desava u njegovom pokusaju da preda nova saznanja i nove osete svojoj grupi, ali nema nikakve argumente, nikakve jasne asocijacije i vidja nepouzdanost svojih uverenja. Eros jeste taj koji stimulise sfericnost, multidimenzionalnost, dodavanje novih uglova posmatranja. Logos to cini sistematski i tehnicki, Eros koristi iracionalna sredstva poput intuicije, secanja, povezivanja. Na izvestan nacin, Logos je svestan svega i na jednakom odstojanju od svega. Eros je svestan drugog, a odstojanje je promenljivo. I tu krece ono sto mi se cini bitnijim od empatije kada pricamo o humanizaciji, evoluciji ili usavrsavanju androida (vestacke inteligencije-robota itd.): Robot pronalazi svoje nesvesno ili se nesvesno, bolje reci, stapa i usisava u sebe zacetke robotovog licnog nesvesnog. Robot postaje deo neceg veceg. Zovimo to Anima Mundi, Sopstvo, Uni-Multi-verzum, kako god, ali u tom trenutku, robot postaje sam sebi nedokuciv. A tada se javlja Senka, strah i sve ostalo.

Ne plasim se Svesti koje bi mogla da se domogne vestacka inteligencija. Plasim se Nesvesnog koje bi moglo da je uplasi. A opet, na tom, nesvesnom, nivou, mozda bismo mogli naci neku drugu vrstu Eros-komunikacije. Otuda znacaj snova. Ukoliko ce sanjati, kontaktirace ih nesto sto bi im moglo izgledati vrlo tajno, mracno i nedokucivo… Ili samo zbunjujuce, a Logos uglavnom zeli da brzo otkloni zbunjujuce. Mozda cemo tada, napokon, poceti da ucimo svoje licne Eros-komunikacije bas kako bismo nasli neki drugi jezik sporazumevanja sa svim entitetima Velikog Nesvesnog.