Empatija nije kad mi mislimo da je Drugi kao mi nego kad zaista mislimo kako se to nešto čini Drugome

Volimo da se razbacujemo rečima. Empatija je zgodna reč koja se upotrebljava bez da se razume, bez da se želi da se razume. „To je ono kada ja zamislim kako je tebi“ – zvuči solidarno i zrelo, ali najčesšće znači: „Kada ja zamislim moju i samo moju rekaciju na datu situaciju, jedino što sam u tvojj koži, a ni ne pada mi na pamet da je tebi možda sve to sasvim drukčije“.

U klinici, često nailazim na sledeću situaciju: jedan partner (češće žena, ali bez potrebe za generalizacijom) želi dete – drugi partner nije siguran. prvi partner onda ne želi dok to ne dodđe od njega (nje) same govoreći: „Ne želim da to učiniš zbog mene, već zbog sebe“. Uglavnom ima jedna nesvesna zamka u ovoj rečenici: „ako kažeš da, možda je to samo gest dobre volje ili ljubavi prema meni, ali ne prema tom detetu, a ukoliko kažeš ne, ne osećaš u biti moju tugu i ostala osećanja“.

Jedan drugi, takođe, čest primer je odnos prema detetu koje se osamostaljuje – tu se, uglavnom, mešaju prava briga, lični strahovi i nedovoljno komunikacije – polazi se od stanovišta da se zna da su deci potrebne sloboda i prijateljstva, ali se sve vodi ličnim sećanjima i primerima.

Da li možemo da smo empatični zbilja: da se zbilja stavimo u ulogu Drugog, pa onda da uradimo nešto što i sami za sebe nerado činimo – da se izmestimo malo – da se udaljimo iz sebe, da uđemo u takozvanu meta-poziciju i vidimo sebe (i Drugoga) kao celokupno biće. Šta je potrebno tom celokupnom biću? Tom biću koje postoji sada ovde, ali koje je povezano sa prošlim ja i sa svim budućim mogućim Ja? Možemo li da damo taj poklon Drugom (samim tim i sebi) – da putujemo kroz taj virtuelno prostor-vreme Ja sad – ja celokupna Ja? Možda kroz to bi moglo da se stigne do stvarnog Drugog i iskusi taj Drugi bez kontaminacije Mnome, ali iz moje dobrodušno postojanje?