Živimo u izuzetno kompleksnom vremenu. Naravno, to bi se moglo reći za svaku epoku ljudskog postojanja, ali ovaj put smo veoma najbrojniji dosad što, već samo statistički, uvećava brojnost i svih, ranije marginalnih grupa, a i vidljivost svih nijansi ljudskog ponašanja i delovanja. Naravno, to nijeni dobro ni loše – ima svoje prednosti da se te nijanse primete i da im se lakše odgovori, da se preciznije razumeju, ali isto tako i neke vrste reagovanja, koje su ranije bile retke, sada dobijaju na moći i raspristranjenosti, što može imati i pogubne posledice. Drugim rečima, ima svega više i svađta je vidljivije. Nekada ta vidljivost drugih može da pomogne da se ne osećamo usamljenim čak iako osećamo izvesnu različitost od uobičajenog ljudskog funkcionisanja. Takođe, ko je se naše i ovom džinivskom svetu usamljen, može se osećati još usamljenijim.
Naše globalno društvo je poprilično ubrzano-hiperaktvno, ima HP (visok potencijal, i ne baš uvek visoke realizacije), mnogo traumatizama iza sebe, potrebu za binarnim viđenjem sveta (dobar-loš, mi-oni, crno-belo), haotične odnose, nestrpljivost, labilnost i impulsivnost, dakle, razne borderline odlike i svašta još nešto. E, sad, u ovo društvu, kako naći adekvatan odnos bez da upadnemo u zamku da nam je duštvo (koje činimo i sami) krivo za sve. Krivo ili ne, nije pitanje, već je pitanje koji je moj odnos, koliko sam ja Ja, koliko sam ja svesna svoje Persone (socijalne maske), koliko toga dru+tvo crpi iz mog komplksa ili ja hrnaim svoje komplekse društvom?
Kako podneti ne od jednog takvog društva i kako mu reći ne? Asertivnost yvuči divno u teoriji, ali za njenu primenu, potrebna je meta (izvan) pozicija, ono kad gledamo sebe ili svoje odnose od spolja. Možemo li to, zaista? Otuda, sva ona priča o posmatraču koji utiče na posmatranje, za menjanje svega ako smo deo svega. Reći da ili ne ili možda je veliki podvig. Pronaći svoju meru i svoj odnos, bez samokažnjavanja (ponizna sam, slaba) ili samonaduvavanja (ja znam bolje od drugih, prkosiću) ili krivice zbog nezauzimanja stava (meni je sve stalno svejedno, ne mogu da se odlučim). Dakle, veliki je podvig, ali suprotno od tog velikog podviga nije sramota i slabost, već trenutni domet i trenutni kompromis i trenutak. Ne možemo da procenjujemo sebe dok smo u procesu, jer je on dinamičan. Ali, moćemo da znamo da smo u procesu i da prilagođavamo proces svom Ja.
PsyMultiverses 