Ponekad je lakše ostati zaglavljen(a) u nekoj situaciji. Ipak, kad znamo da smo zaglavljeni, ne ide baš lako uveravanje sebe da ne možemo da se izbavimo. A ne izbavlja nam se, jer jeste da je neudobno, ali je i poznato, a i ne znamo šta čeka posle izbavljenja. Kako se opravdati pred sobom? „Dobar“ je način zadužiti se. radi to, jer mu/joj dugujem, ili radim to, jer mi je to i to učinjeno ranije, ili, opet, radim to, jer ako ne uradim neću biti mirna, jer sam se zadužila. Naročito su „fini“ dugovi roditeljima, šta veće od duga života. Postojimo, eto već nečega što ne možemo da isplatimo. Možemo da spašavamo živote, da popravljamo, da vadimo iz požara ili iz venske tromboze, ali možemo li da napravimo život onih koji su nam ga dali? I tu kreće neravnoteža. Ponekad roditelji kolaboriraju u ovom dugu, nekada im to nije ni na kraj pameti, nekad ni ne znaju da podržavaju održavanje duga. Bilo kako bilo, jesmo li zaista dužni ili bismo da smo dužni? Da li smo zaista odgovorno za tuđe izbore ili za izbore sebe od ranije, ranijih verzija sebe? Zvuči fino kao opravdanje, „Nisam Ja, već moje prosšlo Ja“. Čak iako ovo možda i jeste istina šta učiniti – da li i tada dugovti, otplaćivati dug, ili se ni ne upuštati u promenu sebe dok svi dugove (svi zvuči vrlo utopijski) ne isplatimo.
Mislim da je najhitnija stvar kod priznavanja-uočavanja-sučeljavanja sa nekim dugom uraditi sledeće: videti da li nam odgovara trenutna pozicija i zašto je zadržavamo. Ako da, zašto i šta bismo dalje? Ako nema nikoga nikada da nam išta prigovori (ni za plaćanje ni za ne-plaćanje duga) šta bismo uradili? Ako nema nijednog svedoka, koji je naš izbor? A ako je obratno, ako će svi znati da smo dužni, kako bi to uticalo na nas? Da li želimo tu etiketu „neplatiše“? Možda nas dug održava u odnosu iz kojeg ne znamo kako da izađemo niti se usuđujemo da izađemo?
Dug može da služi kao objekat naših projekcija, naš medijator odnosa sa nekim. A možda je zgodnije, brže i efikasnije samo malo pričati-komunicirati-imati dijalog sa tim nekim?
PsyMultiverses 