Često pacijenti ne žele psihotropne lekove kako ne bi postali „neko drugi“ ili neka vrsta zombija. To pitanje zombija u psihijatriji i psihologiji me je oduvek zanimala na više nivoa. Konkretno, ovde, želela bih pregledam neke varijante psiho-zombija, odnosno različite delove spektra u dimenziji zombi-ljudsko svesno biće.
Najpre, to sa psihotropima ne treba generalizovati. Lekovi koji se daju da bi olakšali izlazak iz nepreglednog Nesvesnog u kome su se zaglavili nisu isto kao oni koji će da samo ogrnu i upale vatru dok smo zavejani na planini. Prvi će gurnuti u ovaj svet svom silinom, ali će biti potrebno vreme da se nađe odnos sa ovim svetom. Drugi neće pomoći spuštanje sa planine, ali ćemo imati više energije kako bismo sami počeli da silazimo.
Ipak, nekada je svet toliko preplavljujući da tražimo bilo koji način da se anesteziramo. Nekada to činimo uz pomoć supstanci, a ponekad se samo – umrtvimo. Samo nismo tu. Mnoge su nijanse tog umrtvljivanja: od selektivnog, za one koji su nam teški, zatim blagog, ali za sve, kad smo utišani, preživljavamo uz distancu, onda vrlo opipljivog, zombiranog kada smo nedostupni i sebi i Drugima. To su sve razne zaštite od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Postoji još jedna varijanta: bili smo zombiji, a onda smo se povratili i nismo više, ali se sećamo. Znamo da smo okusilo to umrtvljavanje, da smo bili udaljeni. Sada smo bolje, ali još smo roviti. Držimo se po strani, znajući da zombi tehnika ne pomaže, a pritom je se i sa nostalgijom sećamo. Jer bilo je lakše verovati da je ok biti utišan, izolovan, daleko. Pojmiti Drugoga znači biti u kontaktu sa svetom i razumeti da je taj kontakt večan, Ja kao i Drugi ne mogu jedno bez drugog. Taj „vakcinisani zombi“ je onaj period posle otrežnjavanja, preživljavanja, imenovanja-intelektualizovanja problema. Sada ga treba živeti. Tada oni lekovi sa početka mogu i da pomognu, jer nisu više tu da rade „umesto“, već rade „sa“.
PsyMultiverses 