Reci Leci

Photo by Lisa Fotios on Pexels.com

Kad je izgovoreno, postoji. Kad postoji, lecivo je.

Zbog toga radimo transgeneracijski pristup. Ima toliko toga neizrecivog i toliko toga nezamislivog. Kako izleciti ako ne znamo sta lecimo? I zasto se tek poneko probudi i hoce, mora, ne moze drugacije nego da leci sve genracije pre njega(nje)? Zasto se rodi jedno dete u generaciji vise dece, dovoljno snezibilno da oseti nemir predhodnih generacija? I onda mora nesto da uradi, jer nemir urla kroz anksioznost. I onda kopka da shvati gde je bila prvobitna trauma, nekad je nadje, cesce ne, li oseti se nesto i dâ se prostor tom necemu sto jos luta kao usamljeni duh. Luta i hara i vreba, nevidljivo i neobjasnjivo. I onda taj neko senzitivan, koji za sebe misli da je najslabiji deo porodice (a u biti je najjaci, jer je jedini u mogucnosti da prepozna tog lutajuceg duha, i cak i vise od toga, da ga izazove, imenuje i, na miru, sahrani) probudi se i ne moze da ga ignorise. Zasto je neki senzitivniji od drugih? Kombinacija, akumulacija, kriticna masa – koji god da je princip ili vise njih – neki kvaliteti se pojave i izgube, neki se pojave prerano, neki previse kasno, neki se zaglave, a neki, jednostavno, istraju dok duh, prvobitna trauma, ne dobije svoj mir.

I cesto je, zbilja, dovoljno imenovati, prepoznati, nazvati pravim imenom, neignorisati, ne negirati, ne banalizovati i , napokon, iskomunicirati kako bi se vratila harmonija… Kako bi se zrno graska izmedju slojeva posteljine napokon ukazalo…

Grupa-1=Ja

Photo by Pixabay on Pexels.com

Cak i ako sam u Grupi, ja sam Ja. I u trenutku kada se stapam sa Grupom i cini mi se da se brisu granice, postoji spoznaja o meni ovde i o Grupi oko mene. Cak i sama recenica „Ja sam grupa“, pokazuje da ima rec „sam“ koja spaja – jednom recju – Grupa je Drugi. Grupa je uvek neko drugi za mene koliko god se priblizila. Ja sam u zajednici i imam sve osobine zajednice, npr ja sam zena ili ja sam ljudsko bice. Da, jesam, znaci, Ja sam Grupa. Ali ja znam da sam zena i ljudsko bice iz svoje perspektive i uvek postoji sanse da bas to i nisam. Sanse su minimalne, ali postoje. E sad, ukoliko je potvrdjeno da sam clan Grupe, jer imam sve osobine i uslove za pripadnost, znaci li to da sve sto je Grupa, to sam i Ja? Znaci li to da bilo ko iz Grupe moze da me predstavlja? Ako smo isti, znaci odradice dobar posao predstavljajuci me cak i kada nisam tu. Treba da imam potpuno poverenje, jer taj neko ko me predstavlja je isti/ista kao Ja. Ali, iako je taj neko isto ljudsko bice ili isto zena, znaci li to da cemo moci o bilo cemu drugom da se isto slozimo? Mislim li ja isto sto i Grupa o ekologiji, feminizmu, ekonomiji, terraforming-u? Verovatno ne, jer iako smo Grupa, mi nismo sazdani od istih kompleksa,svako nase Ja je drukcije. Svako Ja zajedno cini Kolektivno Svesno, sva Kolektivna Nesvesna se dodiruju i prozimaju, ali Ja ne. Ono sto je individualno je povezano svojim korenima, svim svojim oko sebe u razlicitim dimenzijama sa kolektivnim, ali Ja nisam svesno Drugi. Deo sam Grupe, a i nisam. I tako je za svakog, Svako JA je Grupa minus to Ja, nesto kao (Grupa-1) na beskonacno (ili vec koliko nas je u grupi).

Cemu sve ovo? jer ne postoji apsolutna fuzija. Ne postoji totalno svesno Ja koje se svim svojim kompletnostima stapa sa grupom, izuzev ako sam Ja zavrsila svoju individuaciju i Grupa je svi koji su zavrsili svoje individuacije. U tom slucaju nema vise kompleksa, identicne arhetipalne slike je sredstvo komunikacije – da li je to Star Trek Borg drustvo? Borg Nirvana? Da li se onda uopste moze govoriti o Ja ? Ne, tada Ja postane veliko Sopstvo. Trazimo li, zaista, to? Ili neku licnu indviduaciju sa harmonijom i poznavanjem sopstvenih kompleksa, ali bez brisanja?

Oslobadjanje slobode od tabua

Photo by Snapwire on Pexels.com

Sloboda je moci sve, sloboda je imati sve izbore. Ali, da li mi to zaista koristimo? Postoje tabui dati od strane drustva, religije, etnicke grupe, neke druge interesne grupe, i slicno. Lako ih primetimo, nekada i sami vape da budu primeceni, uglavnom su ili nejasni po pitanju forme, a jasni po pitanju sadrzaja, ili obratno – u svakom slucaju, jasno i nejasno se nalaze u nekoj entropijskoj ravnotezi. I mi mozemo da ih prihvatimo, da ih odbacujemo, da ih mrzimo, i, uglavnom, mi znamo da postoje. Ali, ima jos nekih nejasnijih (i time manje uravnotezenih) tabua. To su oni koji dolaze od nas samih i cak nam ni ne pada na pamet da su tu. A ne samo sto su tu, vec i delaju.

Koliko zaista slobode dajemo sebi? Mi sebi, nebitno od strane spoljasnjih faktora! Ukoliko me neko nervira, postoji li opcija da ga ubijem? Uglavnom ne postoji. Ne postoji, jer se ne ubija (socijalne i razne druge norme) – dobro, to je jasno. Ali da li ja sebi dajem slobodu da i opcija da nekog ubijem postoji? Najverovatnije ne. O toj opciji se retko i misli, odmah se automatski odbacaju, opet iz razloga koji su „ociti“ (zatvor, to se se ne radi, sta ce drugi misliti, gorecemo u paklu i slicno) – ipak, retko se i ta opcija uzme u obzir i onda odbaca iz nekih boljig razloga, kao na primer, „Ja – ova(j) tu Ja ne ubija, jer ne zeli, jer i cak da zivimo u drustvu gde je ok ubijati se, meni to ne se ne cini kao adekvatna reakcija, Ja ne zelim da oduzmem zivot drugom, jer…. “ – i sad razni subjektivni razlozi. E, sad, primer sa ubijanjem je poprilicno ekstreman, samim tim se i lako moze uociti, ali gde su svi oni drugi nevidljivi tabui?

Koliko ljudi zaista sebi daje opciju da u nekom konfliktu zaista i ode ili da zaista i kaze sta ga/je muci? Koliko mozemo da uzmemo u obzir sve varijante resenja neke situacije: npr da ne sledimo porodicne mitove, da ne kazemo nekome da ga volimo, da uradimo suprotno od zajednice? Ima bezbroj parametara, mnogo se stvari mesa u donosenju bilo koje odluke. Ipak, jesmo li, zaista, slobodni za sve izbore? Mozemo li da dodamo i ekstremna resenja na listu „pro vs. contra“? Mislim da to oslobadja. Imati opciju da se napusti posao, iako se racionalno zna da ce period posle biti neizvestan; imati mogucnost da se kaze „ne“ u poslednjem trenutku pred sklapanje braka, iako se „to ne radi“, zamisliti varijantu razvoda iako ima male dece ili bolesnih ukucana, sve odbaciti radi osecaja potpunosti. Sve to uopste ne mora da se uradi. Ipak, motra da se zamisli. Cak i ako su posledice katastrofalne, nije lose zamisliti koji trenutak pre njih. Nemati tabua ispred sebe je zamisliti sebe celu/celog, i uzasnog i divnog i odvratnog i zlog i naivnog i dobronamernog i promucurnog i hijenastog i neznog i mlakog i drcnog i silnog i bespomocnog i kukavickog i oportunistickog i svakakog druge (i verzije u ostalim rodovima). Jednostavno, pogledati situaciju iz svakog ugla, pa izabrati iz centra. Ne skotomizirati neke opcije, jer… „to je iskljuceno“.

Sindrom dece emocionalno labilnih roditelja

Photo by Anni Roenkae on Pexels.com

Nije naivno biti dete emocionalno labilnih, cesto nazivanih borderline ili granicnih pacijenata. Sami pacijenti imaju mnogo poteskoca u socijalnim i intimnim odnosima, njihovo Ja je cesto pritisnuto sumnjama i samokritikama, praznina vreba u trenucima uspeha. Ali, ovde nije prica o njima, jer o njima ima mnogo knjiga i psihoteroijskih pristupa, i verovatno ce ih biti jos vise. Mene je uvek fascinirala ontologija dece borderline pacijenata. Naravno, ne bih da uletim u neku generalizaciju, ima toliko cinilaca koji mogu da opovrgnu ovo sto cu da napisem za koji minut.

Ipak, ono sto bi me cesto iznenadilo je da su ova deca (koju bih upoznala kao odrasle) bila cesto i sama kvalifikovana kao emocionalno labilni. Nekada bi se desilo time sto bi pricajuci o svojim traumama spominjali i probleme, ponasanje i licnost svojih roditelja koji su vec bili dijagnostifikovani ili bi pokazivali simpotome tipicne za ovaj poremeacj licnsoti. Nekada bi oni samo imali simptome koji bi ukazivali da bi trebalo ispitati bordeline problematiku, ne kako bi se osobi zalepila etiketa vec kako bi njihovo ponasanje njima samima dalo smisao i osecaj da nisu sami i da sto im se desava je vec opisano i moze se razresiti. No, ono sto nalazim interesantnim je ispitivanje odnosa roditelja te dece nekada i sada, njihove kritike, uvide i, narocito, njihov odnos prema roditeljstvu. Ukratko, nekada se da primetiti da je model roditeljstva na kom su odrasli bilo ono sto im se tada cinilo jedinim ispravnim. Cak i kada su postajali sve odrasliji, kada su i primecivali stetnost posmatranja sveta na crno-beli nacin ili neumerenost iskazivanja nekih emocija ili prazninu koja bi sve obuzela na trenutke, morali su da nalaze pravu meru tih novih informacija. Ali, kako primetiti pravu meru, ako je bas mera bila nedovoljno validirana tokom detinjstva. Kako se odonositi prema tirkiznoj boji u svetu gde postoje samo plava i zelena? I oni koji ne vide mogu da imaju decu koja vide. Ipak, treba im reci da je moguce videti. Ponekad deca emocionalno labilnih pacijenata imaju mogucnost za sve spektre emocija, sa svim modalitetima i blagostima njihovih transformacija, ponekad imaju meru za sve, ponekad znaju da uspostave kvalitetan odnos sa prazninom. Ponekad sve je bas kao kod bilo koje dece, osim toga sto, time sto sve to mogu, prevazilaze, izdaju ili kritikuju ono sto im je dato u detinjstvu. Ili nekada i zele da se udalje od toga od nekada, ali samim tim silina tih kompleksa ustanovljenih u tom nekada preuzme vodjstvo i prenebregne Ja. Nekad je dete nesvesno (ili svesno) u kontaktu sa poteskocama koje je roditelj imao, empatija maskira ljubav ili se mesa sa ljubavlju (i tu vec krece prica o hipersenzibilnim licnostima sa visokim potencijalom…) i biti razlicit je prestati da se brine o roditelju koji pati. Primera je mnogo.

Ono sto je neophodno, bar se meni cini, da im se da prostor za njihov identitet. Ukoliko su u detinjstvu morali da se bore sa modelom roditeljstva koji je iz nekog razloga bio redukovan ili nije bilo prostora da imaju svoje, bas svoje mesto, ne smemo im ograniciti sada prostranstvo njihovog Ja. Drugim recima, pre nego sto pocinjemo da pricamo o semama koje se ponavljaju, bilo bi zgodno da vidimo ono sto je unikatno, sto je zaboravljeno, sto je zrtvovano i sto je vangranicno. Mozda dete emocionalno labilnih roditelja nije emocionalno labilno, vec bas to, dete koje se prilagodilo emocionalno labilnim roditeljima i koje treba podrzati da postane ono sto ono jeste, bez etiketa.

Zamke kompleksa bespomocnosti

Photo by Pixabay on Pexels.com

Strasan je osecaj ne biti u stanju kontrole. Ne neke preterane kontrole, samo obicne kontrole. Znati da ako kasnis, mozes da potrcis, ako automobil pocne da juri – da otvoris vrata i iskocis, a ako neko blizak umire, da mu da das lek i pomognes. Jednostavno, nekada ne mozes nista. U autobusu si ili u avionu, taj neko blizak ima leukemiju ili je doziveo mozdani udar, sneg pada i hladno je, a ti si kratkim rukavima i 20 km daleko od svog satora. I tada se on budi i nekako je uobicajeno da je tu i da podbada onako kako samo kompleksi mogu, podmuklo i prozdiruci celo psihicko polje. I taj kompleks je tada manje-vise pun argumenata: zaista nista ne mozes, zaista si bespomocan i zaista moras da sledis situaciju do mogucnosti promene (tvog polozaja, tvoja polja akcije ili same situacije).

No, taj kompleks se da uplesti u normalne zivotne tokove i bez proklizavanja automobile, prejakih turbulencija ili neocekivane oluje. Nekada i najmanja pomisao da bi automobil mogao da se pokvari, ili vreme ili ljudi, jer sve je kvarljivo u nekim okolnostima, izaziva anksioznost kao da se to vec desilo ili kao da ce se neumitno i desiti. Bespomocnost je i osecaj „bez pomoci“ , ali i besa i frustracije zbog gubitka moci, moci da sami vodimo svoj zivot.

Prvo sto pomislim kada se kaze ta rec je hopelessness laboratorijskih pacova u neuronaucnim eksperimentima istrazivanja depresije. U jednom trenutku izgube i samu mogucnost da bi se mogli spasiti i previde cak i otvorena vrata kaveza. U kompleksu bespomocnosti, vrata su sve vreme otvorena, ali kompleks sve vreme okrece Ja da gleda u drugu stranu, da previdi da je moguce izaci. Jer, ako bi Ja izasao, kompleks bi ispario, njegova misija cuvanja, podsecanja i zadirkivanja bi presusila. Kompleks je nestao, jer u nekom trenutku nismo imali neku moc i morali smo da naucimo da je i to deo zivota. To je zgodna i bitna lekcija – nista nije savrseno, harmonicno i samo prijatno. No, problem je sto se u „nista nije savrseno“, zaboravlja da „nista nije uvek nesavrseno, samo haoticno i samo neprijatno“. Kompleks podseca na strah i upozorava na opreznost koja neophodna za preivljavanje. Demokraticnost druge opcije ima manje smisla, jer ako bi se kompleks i secao da je moguce da se nekad i ima moc nije bas preterano podsticajno za glorifikovanje opreznosti. Kompleks se goji na ovom mutnom naravouceniju proisteklom iz tog nekog primarnog iskustva. I tako, on se upali i strplkivo cuva i pazi Ja. Ali, Ja nekad mora i da rizikuje. Ja nekada i moze da uzme u obzir svoju bespomocnost, ali i da, i pored nje, odluci da vidi sta se desava iza otvorenih vrata. Ja nekad ode prebrzo i suzbije kompleks vestim razbijacima anksioznosti, kompleks izgubi svoje najmocnije oruzje i izgubi snagu, ali je i dalje negde tamo iza. Kompleks nekada ima smisla, ali donekle – opreznost je vrlina u odredjenoj kolicini. Kompleks ne mora da se unisti ili ubije, on samo treba da se prepozna. Jer kompleks bespomocnosti nije samo bespomocnost u automobilu, avionu i daleko od satora. To je i onda kada ne znamo kako da pomognemo Drugom, kada ne znamo kako da odlucimo nesto sto ima uticaja i na Drugog, kada znamo da treba da izmetabolizujemo neko osecanje i da ce nam biti bolje kasnije, ali smo bespomocni pred silinom tog osecanja ili poriva. Bespomocno se osecamo sami prema sebi, jer se identifikujemo sa kompleksom. To neko fino, zrelo Ja zeli da smo celoviti i objektivni u odnosu na nasu moc/nemoc. Ali umesto da gledamo iz te, sredisnje pozicije, mi gledamo iz one izonekrenute, malo izmestene iz centra, tamo gde se necujno i neprimentno stopimo sa kompleksom i mislimo da je on u pravu i da su njegova osecanja nasa osecanja. A nisu uvek. I osecanja mogu da varaju, ako idu sa mesta gde Mi nismo potpuno i potpuni Mi. Intuicija uvek pomaze, jer je imuna na komplekse, on dolazi idaleka, ali je ona i najlakse inhibirana razmisljanjem i zeljom za povratkom moci. Stoga, jedini nacin da ne budemo zavedeni komplekson bespomocnosti je da se pitamo jesmo li u njemu i, ukoliko nam se cini da je moguce da jesmo, da porazgovaramo sa njim. Da li zbilja zeli da nas zastiti pretvarajuci se da je on mi? Jer to i nije bas zastita, nego neka bela, azvijena, dobronamerna laz, ali ipak laz. Jer kad je Ja Ja u centru, nema ni moci ni nemoci, ima samo koliko-tolike realnosti datog trenutka.

Tenkovi na granici

I tako, polako, mi shvatimo dokle smo Mi, i odakle nismo Mi. I manje-vise, nacrtamo te virtuelne, ali tako energetski opipljive granice. I jasno je. I funkcionise. Ali granice su napadnute. Neko pronalazi nacine da ih minira, da ih preskoci, da se ubaci u nase carstvo uz pomoc nekog trojanskog konja. I to nije u redu. Ali sta mi tada radimo – raporedjujemo vojsku po granicama i napadamo? Izvodimo tajne operacije trazenja uljeza i eliminisemo ga? Koristimo sve svoje postojece snage da nadjemo intrudera? Ili ignorisemo celu pricu?

Nekada neko napada, jer hoce da napadne. Nekada neko napada, jer ne zna drugacije. Nekada neko napada, jer insitinktivno deluje, plaseci se da ne bude sam napadnut. I jos mnogo tih „nekada neko napada …“. Troseci se na objasnjenje, zasto nas taj neko napada na nasim granicama, placamo cenu nasim vremenom i nasom energijom. Mozemo da i to ucinimo, ako je to smisleno, ako je dobitak dovoljan da opravdamo te dodatne gubitke. Ali, ako je sve to uzalud, ako zelimo samo da dokazemo sami sebi, ili nekom drugom, da nismo indiferentni na tudje atake, mozemo se lako zaglaviti u zamci vecitog trazenja pravde. Na kraju, placamo te tenkove po granici skuplje nego stetom nacinjenom od strane uljeza. Ili, placamo nasom hipertroficnom empatijom razumevajuci uljezove porive, iako nas kostaju. Pa kako naci pravu meru?

Kako prihvatiti da ce Drugi tu i tamo da pokusaju da prodru, svesno ili nesvesno, namerno ili nehotice? Kako prihvatiti da cemo nekad omanuti da odrzimo granice, a da cemo nekad prejako da ih ojacamo. Odluka o startegiji ce doci iz konteksta, da li nas napad podseca na nesto proslo, da li nas asocira na nasu slabost ili nas boli, samo jer stvarno boli, bez ikakve simbolike, da li smo bili na putu Drugog ili smo se sami stavili na njegov put. Jedino sto mozemo je da iskoristimo malo one gore-pomenute energije da bismo shvatili zasto nas boli i zasto smo odabrali bas tu strategiju. Drukcije receno, iako nas je Drugi iz bilo kog njemu/njoj znanog razloga „stimulisao“, ili smo samo prizeljkivali (ni ne znajuci) tu stimulaciju, najmocnija reakcija je da : naucimo nesto o sebi. Da naucimo kako reagujemo, da posmatramo koji su nam instinkti, da smislimo da li je promena interesantna – da novodobijenu energiju iskoristimo za – Buduce Ja!

Stara dilema

Photo by Anna Shvets on Pexels.com

Ako je moje Ja kao i Drugi, da li sam to onda Ja? Da bih Ja bila Ja, moram da sam drugacija. Ali ne treba da sam mnogo drugacija, jer onda nisam adaptirana. Ako nisam adaptirana, onda nisam kao Drugi sto znaci da sam na polju socijalnog nesto promasila, neku lekciju nisam naucila (emocionalna inteligencija nije srazmerna socijalnoj?). A ako sam adaptirana, dokle se prostire zdrava adaptiranost Drugome i kad pocinje nezdrava tiranija Drugog? Gde se zavrsavam Ja? Pitanje je prastaro.

Kako da napravim porozne granice, da pustam Druge da me stimulisu, inspirise, da delimo, da gradimo, da razmenjujemo, ali da postoji ono nesto gde Drugi ne prodire. E, sad, ako to gledamo malo opstije – da li Ja treba da sam kao i Drugi? Da li bi bilo dobro da se Ja priblizim Drugima, ali samo malo, da ne izgubim sebe?

Mnogo se toga vidja u svakodnevnim neurotskim preispitivanjima. Hocu da sam Ja Ja, i meni samoj je moj identitet nedovoljno poznat, i dalje me iznenadjuje i dalje se borim da pripojim sebi sve ono sto plovi i roni po delovima Mene Nesvesne, i sad , gde sada u to sve da se mesam sa necim koje je toliko strano, sa Drugim? Oprez i nepoverenje prodiru…

Opet, ima mnogo osoba kojima taj identitet toliko stran i mocan i nepoznat da bi radije da se pripoje Drugom koji ce da vodi. Ipak, to nije pokajnicko ili ponizno sledjenje Drugog, Drugi nije potreban kao guru, nase Ja ipak drzi do sebe, znaci tu se trazi fuzija. Fuzija znaci da mi smo zajedno nesto Trece, ni Ja ni Ti, vec novo bice sazdano od nas dvoje (ili nas vise, nekad je fuzija sa grupom). Tu je adaptacija odradjena otvoreno, ali ipak bez predaje Ja. Ipak, ja tu nije slobodno, jer je zaglavljeno u toj fuzija koja mora da je savrsena i neprikosnovena da bi sve vreme bila funkcionalna. A kako dva razlicita Ja imaju i razlicita nesvesna, stvari se komplikuje i fuzija izdaje. Dolazi do razocaranja i izdaje i napustenosti.

Ima i ta verzija sa potcinjavanjem i gubljenjem u Drugom, ali mislim da je sasvim jasna njena nefunkcionalnost.

Dakle, najbolji nacin da sa Ja Ja pored svih tih Drugih, da sam adaptirana kako bih shvatila, prihvatila, izdrzala, podnela Druge, da ne izdajem sebe ,a li ni ne ponizavam niti obezvredjujem (ili idealizujem) Druge je da – da prodrem u svoje Nesvesno. Jer tamo se kriju zamke identiteta, senke i mracni coskovi. Kako bi se bivstvovalo paralelno uz spoljasnji svet, bilo bi fino da se najpre poseti onaj unutrasnji, zamrseni i mracni univerzum.

Tiranska odbrana

Photo by Markus Spiske on Pexels.com

Odbrana je tu da brani, ali moze da se zaigra. Ona koja je dobra majka, dobri andjeo, dobar zaborav, dobro potiskivanje ili dobri altruizam se, odjednom, okrece protiv tebe, jer ne moze da prestane da te brani, jer je postala zavisna od tog branjenja. Branjenje je bitnije od onog koji se brani. Ja ne zna kako ce sa odbranama koje su zaboravile da one nisu Ja vec su tu da cuvaju Ja. Ja najcesce popusta, jer odbrane mu kazu da su tu za njegovo dobro i podsecaju na sve sto su dosad uradile. Ja se podseca, zamisli i pristane. Mozda se Ja zaneo (zanelo?) spoljasnjim uticajima, Ja-idealom koji uvek vreba, potpalo pod uticaj zanosnog i fataziranog Buduceg Ja, a ima toliko Proslih Ja koji su, uostalom, prezveli do sada, zahvaljujuci bas tim odbranama. I tako ukrug. Odbrane su se navukle na sredisnje mesto, na njihovu korist, na nihovu sigurnu masineriju, na mocni status kvo. Kako da Ja izadje iz tog kruga, jer mozda – samo mozda, te odbrane su se malo iscrpele i zardjale, mozda je i svet postao malo drugaciji, a mozda je i Ja-u svejedno sta je razlog, samo je odjendom shvatio da zeli da proba nesto novo, trenutak je sazreo za promenu. I sta se tada zbiva?

Odbrane pocinju da brane stari (i sve vise prosli) Ja od novog, pobunjenickog Ja. Ukoliko se jos umesa i neko stvarno Drugi, na primer terapeut koji se udruzio sa ovim slabasnim, ali istrajnim Ja koji bi da svasta nesto novo promeni i razne vocke da zagrize, i pokusa da ga podrzava dok ne ocvrsne, lako ce i on uci u grupu neprijatelja odbrana. Kako videti koje Ja je stvarno Ja? Pa ono koje zaista zelimo da budemo, ono kojem stremimo, ono koje zamisljamo da cemo dostici i koje ce nam doneti harmoniju sa sobom i kompletnost, punocu – znaci, vrebamo svoju sopstvenu intuiciju, da se raskomoti i lezerno razbaskari i da nas nonsalantno, bez presije, orijentise ka kojem Ja idemo. Znaci, najbitnije: bez presije, polako, strpljivo – naci to Ja puno i celovito. Ono nije bas kako pobunjenicko Ja, malo je obicnije, a nije ni rigidno kao sto bi ga odbrane zelele oblikovati, nego onako, dinamicno, otvoreno Ja, nimalo savrseno, ali nimalo istraumirano tom nesavrsenoscu. Drugim recima, najpre identifikovati Ja koje trazimo, usput malko dati poverenja intuiciji (i ne mesati je sa necim sto ona nije). kada znamo na koju stranu univerzuma da se okrenemo, pre nego zakoracimo, moramo prvo ponovo zaposednuti vlast u sopstvenom kraljevstvu. Dakle, Ja sam pre odbrane, one su tu za mene, da mi pomognu, ali ne da odlucuju umesto mene. Kada se odbrane vrate u svoje prvobitne okvire, da slede Sadasnje Ja koje je detektovalo Ja, puno i celovito (odbrane ce prozreti ako to nije puno i celovito Ja na kraju price i ako to nije motivisano i jasno Sadasnje Ja koje im komanduje, prozreti i odbaciti – one ce pre drzati svoju poziciju nego se predati redukovanom, parcijalnom Ja, jer ga – ne postuju), pa onda ce one ponovno postati fini saborci i pomocnici. Sadasnje Ja ne treba da ih odbaci, ni njih , ni Prosla Ja – uradili su sta su mogli, ali sad je vreme da Sadasnje Ja ide ka svojoj potpunosti. A sa odbranama, pa – poznavajuci ih, primecivati ih, pricajuci sa njima, ali i kritikovati ih, razmatrati i ispitivati. Opreznost i nepoverenje nisu isto. Opreznost prema odbranama se tice buducih akcija, nepoverenje je bazirano za zamisljanju da ce buducnost biti kao proslost. A to nikad ne znamo.

Dozvola za mesijanstvo

Photo by Expect Best on Pexels.com

Kada gledamo od spolja, vidimo svu multidimenzionalnost nekog drugog bica. Naravno, to nase gledanje prolazi kroz sopstvene filtere. Nikad tog drugog necemo videti sa svih strane. Njen/Njegov reljef je suvise kompleksan za nas „pogled“ cak i ako gledamo osecanjima, intuicijom i instinktima. Dakle, ne vidimo sve, ali vidimo drugacije nego sto osoba moze ikada sama sebe da vidi. Njeni dozivljaji sebe su sasvim subjektivni i odrazi objektivnog koji se pretacu u subjektivno. Dakle, gledamo nesto sto je isto, a ne vidimo isto i to sto vidimo je mozda sasvim istancano i precizno i pod jasnim uglom nego sto je onome sto to u sebi nosi.

Pitanje je, kako mu iskomunicirati to sto vidimo. Ne reci je laz, ili neirecivo ili pritajenje, u svakom slucaju svesna reakcija koja se preuzima i ukljucuje tudje neznanje ili ignoranciju. Samo reci je osloboditi sebe i prebaciti na Drugoga, ali taj Drugi treba da nastavi dalje sa tim novim i nepredvidjenim sazanjem. Uvijeno kruziti okolo i traziti pogodan moment ubija spontanost i podbada poverenje. Dakle, kako obavestiti Drugog o onome sto smo primetili -osetili-iskusili kod Nje(ga) bez da izazovemo bilo kakvi psihozemljotres? Mozda uz dozvolu. Mozda je nas savet, mesijanstvo, pomoc, upucenost, orijentisanost nesto sto ima smisla, ali nema pravu temporalnost. Mozda je rano, mozda je nepotrebno, mozda je u neskladu sa drugim prioritetima. Ne znamo Drugog. Pomoci mu bez da smo trazili dozvolu nije pomoc vec nametanje. Dozvoliti nekome da prodre u nesto nase je hrabrost. Prihvatiti odbacenu dozvolu je pomirenje sa Drugim, neka vrsta empatije. Ponoviti zahtev za dozvolom je rizik koji nekad prihvatamo, uz prihvatanje odgovornosti onog sto sledi. Nemamo prava da menjamo Druge ako nam to nisu dozvolili. Jer onda je promena nasa, a ne mjihova. onda je to nasa individuacija, a ne njihova. Onda je to nas put koji bismo delili sa Drugim. Individuacija se ne deli. Ona krece iz zajednickog i vraca se u zajednicko, ali put mora da bude lican. I nije svakome isto dobro dobro ni isto zlo zlo. Empatija je nekada i davanje dozvole, nekad i prihvatanje odbijanja. Iza uvek stoji jedno te isto: da bi bilo empatija, mora biti i razlicitosti.Da bi bilo razlicosti, mora biti i prihvatanje malih transformacija i udaljavanja od istog. A na tom putu udaljavanja uvek ima nekih inekakvih suza.

Sigurnost zaboravljanja

Photo by Ithalu Dominguez on Pexels.com

A sta ako poslednje godine zivota provedene u zaboravu i magli sopstvenog svesnog i izgradjenog identiteta nisu samo zli usud i ireverzibilna bolest? A sta ako zaboravljanje u tim poslednjim godinama je poslednja linija odbrane Ja? Mozda Ja ne moze dalje, mozda se individuacija zaglavila. Mozda nije moglo dalje iz bilo kog razloga, najcesce iz slabosti Ja, ali cesto i iz razloga koji nemaju nista sa tom ili bilo kakvom slaboscu. Mozda je Ja probalo, ali je bilo previse drugih kocnica. U svakom slucaju, vreme istice, a bilans zivota postaje sve tezi. Sve ono sto nije konfrontirano na zrele nacine, otvorenim ocima, verbalizovanim recima, osmisljenim akcijama je jos uvek prisutno i pritiska i dalje. To znaci da ima nesto nedovrseno iz naseg procesa individuacije sto nece moci da se odradi do kraja zivota. I to nesto ne zvuci kao uspeh. Sta ce sada da uradi Ja? Nekadasnje odbrane nisu urodile plodom (jer se seca i zna da ima nesto sto skripi i zulja i muci). Povratak u stanje pre njih je nemoguce – stoga je najbolje izbrisati- izbrisati sve. Izbrisati samosekaznjavajuci ? Ili je to cin vrhunskog egoizma, potapanje u nesto sto daje znacaje, preinacuje se u zrtvu i, pritom, ne mora da se suceljava, sukobljava i gubi? Mozda je totalan zaborav neko skretanje sa puta individuacije, u neku skrivenu slepu ulicu. Da li bi demencija (ne svaka, npr ne Levijevih tela ili Pikova, ali mozda ove mesovite, vaskularne i Alzheimer forme) mogla biti poslednji mehanizam odbrane, poslednja zastita Ja, jer je Jastvo suvise prodorno, suvise vidi i suvise se seca?