Senko, koliko imas godina u ovom trenutku?

Photo by ramy Kabalan on Pexels.com

Koncept Senke, svega onog mracnog sto je odraz nas, ali nam je iza ledja, pa ga ne vidimo, nije nista novo. Znamo dobro da ima nesto sto ne znamo dobro. Ako ne znamo da ne znamo, Senka je fino odradila svoj posao zastite. Jer Senka stiti. Senka stiti kao sve sto je u nama, sve nase instance, delici, odrazi, redukcije i generalizacije, sve sto je deo nas i sto nas cini Nas, sve sto ne moze bez nas da se naziva Mi, sve to nas stiti. Stiti, jer samo zato postoji, kao jedan od bezbrojnih niti, cestica i zavrtanja oklopa koje gradimo od kada smo instinktivno shvatili znacaj amniotske kese. I tako, Senka stiti, bezglavo, bezmoralno, neutralno, samo stiti. I skuplja kao svoje verne placenike sve ono sto ne bismo po dnevnom svetlu odabrali da nas stiti: sve ono sto ne bismo nikad povezali sa nama samima. Ja zavidna? Nikad! Ja agresivna? Nikako. I slicno… I jos mnogo gore, a, opet, tako ljudski.

E sad, sve je to Senka. Ipak, ako je ta Senka je nase nalicje, da li je ona samo moj Mister Hyde? Ista ja, samo zla (kako bih sacuvala „mene dobru“)? Kao onaj gradonacelnik sa dva lica iz Betmena? Ili nismo bas u svemu komaptibilne, ta moja mracna strana i Ja? Koliko godina ima ta Senka dok nas stiti? Ima li ona samo jedan uzrast ili se i to menja? da li je Sneka jedna ili ima vise Senki?

Tu se stvari komplikuju, jer Senka je sacinjena od onih nasih oklopa koji su se sagradili u trenucima kada je bilo tesko, kada je trebalo reagovati, kada se moralo spasiti. I tu se zaglavilo, skamenilo – jednostavno to iskustvo je bilo korisno i upisalo se u nepreglednu datoteku iskustava za „ne trebati“ ili „za posle“. I tu se zavrsila ontogenija. Ta cestica Senke ima taj i taj uzrast. I ima bezbroj tih cestica-placenika koje ce se dati u akciju kad zatreba, svaka sa svojim uzrastom. Razliciti ce se kompleksi upaliti u nekim krizama, i ti razliciti ce kompleksi imati razliciti energiju i povezati se sa nekim drugim razlicitim arsenalom iz Senkine neiscrpno bogate ponude kako bi se odreagovalo na krizu. Kompleks datira od ranije, ali je on svestan da Ja postoji i sada, da se Ja menja. Senka to ne vidi. U njoj je vreme kairos, sada, uvek sada. I tako odjednom odreagujemo na nesto sto nas je bocnulo uz neku detinjsto-jogunastu reakciju, ili uz tinjedzerski razulareni bes – i iznenadimo se. Otkud sad to meni? Ja sam odrasla. Ja mozda, ali ne sve sto je u Meni – tu je obilje uzrasta…

It’s a boy

Photo by Trinity Kubassek on Pexels.com

Ne treba nikad zanemariti kompleksnost osecanja trudne zene koja je bila zlostavljana (seksualno pre svega, ali i na druge nacine) u detinjstvu ili ranoj mladosti od, najcesce, muskarca, koja saznaje da je njeno nerodjeno dete decak. Koliko se tu emocija mesa! Postoji nada da ce ovaj decak biti drukciji, biti neka vrsta popravka onog neprijatnog smestenog i generalizovanog u ideji muskarca – misija je: ispravka, popravka, nova prica. Onda, strah da je stvoreno jos jedno musko bice i detetu se pripisuje uloga buduceg nasilnika. Pa konflikt: dete se vec voli – dakle, mocicu da volim jednog muskarca bez straha – misija sopstvenog izazova, nove sanse, ali i ambivelentnosti – hocu li uspeti? Onda, tu se onda umesa i izdaja – ukoliko volim musko bice, ponistavam li sopstevnu traumu? Sva ova pitanja ukljucuju projekciju – dajemo drugom nesto od nas, bez da znamo da li je zbilja tako (u ovom slucaju znamo da nije u tom trenutku, vec smo u odnosu sa fantazijom necega iz buducnosti) – naravno, radi se o mehanizmu odbrane, spremamo se za objasnjenje samoj sebi, zastitu svog Ja koje je, verovatno, dosta radilo na svojoj integraciji. pa, onda stizu oitanja koja nemaju veze sa objektom – preispitivanje sopstvenog kapaciteta da se voli neko, pa jos musko. Mogu li voleti? Hocu li biti dobra majka? Hocu li biti kontaminirana ovim mislima? Naravno, ima jos desetina, a i vise razlicitih kombinacija, analogija, anksioznih ruminacija i pretpostavki. Nekada i nema nicega, i to ne, jer je sve jasno, vec sto je sve bolno i lakse izbeci, ostaviti proslost sto dalje, dosta nas je ugrozavala.

Nijedna opcija nije ni dobra ni losa, nijedna misao nije ni dobra ni losa, nijedno osecanje nije ni dobro ni lose – potrebno je ne izbegavati pitanja predstave koje majka pravi u trenutku saznanja pola svog deteta, ne samo zbog ove situacije (slicno je sa zenama zlostavljanim od strane majki koje saznaju da nose zensko dete u sebi, sa zenama koje imaju jak kompleks inferiornosti zbog svog pola, sa raznim drugim komplikovanim odnosima u disfunkcionalnim ili manje funkcionalnim porodicama). Pol je prva jasna informacija koje nam dete daje samo (verovatno ce biti mnogo varijacija na ovaj tekst kada se ljudi budi vise mesali u odabir svog potomstva u buducnosti, sto se vec sve vise desava – tu postoji i odgovornost izbora, odgovornost odluke pola (ili neke druge odlike) za nekog drugog). Odjednom se treba povinovati jednoj novoj istini. Svasta se pomesa, buducnost i proslost se stope, Svesno filtrira nesvesno, Nesvesno probija kroz snove i nehoticne radnje. Nista nije ni dobro ni lose, ali je potrebmo da ne bude neizrecivo, neprijatno, izbegavano, sramotno, sakriveno iza reci „delikatno“ i „licno“. Kada je pitano, preispitano i kada je ponudjena dobronamerna (bez osudjivanja i nesvesnog mesanja kontratransfernih uljeza) mogucnost razmena, onda moze da se pusti spontanosti odnosa. Jer spontanost nije imati tabue i pustati akciju da se sama odbija. Ona je imati sve opcije i pustati akciju da se sama odvija.

A naravno, uz svu ovu pricu ide i ona o misiji… Jer tam decaku ce biti udobnije da se rodi bez tudjeg tovara na grudima…

Ja i Ja sa necim

Photo by Castorly Stock on Pexels.com

Ja se identifikujem sa mojim identitetom, onim trajnim u meni, ono sto uvek mogu, i pored svih promena, da prepoznam kao Ja. Sta se desava kada dozivim neku krizu, neki bol, neko iskusenje, kada se izgubim? Ja pati – razlozi i mehanizmi su brojni: kompleksi aktivirani, pomracenja senkama kompleksa ili sveopstom Senkom, upliv tudje energije i njeno aktiviranje mojih spektara svetlosti. I tada treba da se iskobeljam iz tog stanja. Jasno mi je da moje ja trpi, da sam Ja i dalje, manje-vise Ja, ali nije prijatno, a nekad i bas boli. Mogu da identifikujem problem, da ga razumem, analiziram i preraspodelim svoju energiju. To cinim sama ili sa psihoterapeutom. Uglavnom radi, ali uglavnom mora da se prihvati da je neophodan katalizator vreme u jasnoj dozi i momentu aplikacije. Mene sad ovde zanima sta se desava kada je centar Ja toliko mracan, izgubljen u sumi bez jasnih oznaka, pode naletima kise ili leda i mora da se ogrne toplim i nepromocivim cebetom antidepresiva, kisobranom anksiolitika ili nepomicnom, ali neprobojnom kolibom antipsihotika. Oni ce mu pomoci da hoda, da se ugreje ili bar da je na sigurnom. Moci ce da nastavi pohod kroz sumu, ili ce bar da sedi u kolibi dok se ne ugreje dovoljno. Sta Ja tada radi? Da li Ja prihvata cebe i ostalo? Da li ja misli da ga oni menjaju? Da li ga stvarno menjaju? Koliba hoce da bude toliko nepromociva da ju je tesko otvoriti, a i tesko je usuditi se da se izadje iz nje i proveri da li je oluja prestala. Kisobran se ponekad ne ispusta iz ruku, torbe, daje osecaj sigurnosti, za svaki slucaj, ako kisa dodje nenadano i nase noge nisu dovoljno brze (znaci ima neke sumnje u Ja). A cebe? Pa, cebe je toplo, ali treba ga nositi (a poneko cebe nas cini manje estetskim, mada kad stignemo do znacaja izgleda pred drugim, znaci da smo verovatno vec blizu izlaska iz sume). Ni u jednom slucaju ni cebe ni kisobran ni koliba nisu Ja. Ponekad je duze hladno i ponekad su duze potrebni. Ponekad se daju zbaciti brzo. ponekad se vidi da i ne greju bas toliko koliko su nam noge brze. Oni su tu da pomognu. I oni su objekti koji ce preziveti nase odbacivanje kada nam ne budu vise potrebni. Na name je da hodamo (ili se grejemo i skupljamo energiju) dok nas greju kako bismo posle imali vis epoverenja u nase noge. Nije da ne mozemo samo, ali cemu smrzavanje, kad ta energija moze da se iskoristi za hodanje…

O nametnutoj misiji

Photo by Pixabay on Pexels.com

Zasto se prave dece je preopsirna i nikad dok kraja dokuciva tema. Nekada je to spontan proces, nekada nema preispitivanja, a bas bi bilo dobro da ga ima, a ponekad se roditelji izgube u potrebama da sve iskontrolisu i razumeju. Ono sto me zanima sada i ovde je misija koju roditelji daju jos neredjenoj deci. Ponekad se ta misija iskristalise posle rodjenja, ali cesce je njen zacetak vezan za njegovo fizicki pocetak bivstovanja, a najcesce je postojala i pre nego sto je stvarno dete zaceto. Drugim recima, psihicka predstava deteta je pocetak detetovog bivstvovanja (kako ne bih upotrebila rec „zivota“). I tu krece akumulacija energije, prizivanje starih komeplksa, delegacija onog sto je previse, ulaganja u buducnost. Ideja o detetu se pre organskog deteta natovari zeljama, nadama, mastarijama. Mnoge od njih funkcionisu kao udobno gnezdo – detetova psiha stize u toplo okruzenje -energetski (u smislu psihicke energije) docek postoji. Naravno i nazalost, posoje i druge price. Nevezano sada za roditeljsku dobronamernost (vecu, manju, nedokucivu), sa svim koliko-toliko dobrim namerama koje imaju empatsku vrednost, postoji i klica roditeljske psihe, a nesto i njegove samoljubavi i njegovih/njenih/njihovih ego-zelja za popravkom, realizacijom, promenom i zastitom. I tako dete ponese i donese i nesto misije, nesto ocekivanja, nesto pritisaka. nekada je misija da se da smisao roditeljskom zivotu, nekada da izokrene tok zivota, nekada da spreci roditelje da nastave predhodni zivot ili da poprave zivot koji je preziveo iskusenje.I ond adete nosi nesto sto nije njegovo. I onda dete sve vreme pokusava da odradi misiju, da je zadovolji, ali ne zna bas tacno sta mu je misija. nekada otkrije, nekada ne trazi, nekada se boji otkrica, nekada je kasno, nekada je strah od poraza prejak.

Dete mora da se izbori za zivot bez tudje misije, cak i ako roditelj ne saradjuje (uglavnom ne prepoznaje, ne moze da prepozna – otuda i potreba da ga neko drugi spasava). I tu dete moze da uleti u klopku, da prepozna u roditeljima nekadasnju decu, njihov decji deo kome treba roditelj. Roditelji rode decu kako bi ima deca bili roditelji koje nisu imali. Roditelj se vec oseca krivim da nije dobar roditelj, onda ta krivica otezava i uslovljava dete da bude dobar roditelj svom roditelju. I sve se zamrsi. I na kraju neko mora da prozbori: „Necu misiju koja nije moja! Hocu da vreme ide unapred, a ne unazad!“ A te reci kostaju, oslobadjaju, ali i kostaju. Ne mogu se reci ako se nema neka licna misija – a to je vec druga prica. Mozemo li odbaciti tudju misiju i staviti svoju kao prioritet? Mozemo li se voleti od trenutka kad smo mi mi , a ne kad smo onos to je savljeno u nas. I opet koliko nas to sto je stavljeno u nas cini nama i mozemo ga identifikovati i odbaciti. U teoriji, roditelj je taj koji podnosi odbacivanje i prepusta se toku vremena. mozemo li se i mi sinhronizovati sa tim, cak i ako roditelj odbacuje vreme? Mozemo li izbeci zamku zrtve i odabrati linearnost vremena?

A gde je Ja-Ja?

Photo by Valeriia Miller on Pexels.com

U pronicljivoj knjizi bogatoj u asocijacijama i pretpostavkama, „Homo Deusa“ Juvela Noe Hararija, koja me je veoma zaintrigirala i u kojoj sam uzivala, pstoji jedna ogromna rupa nesvesnog. To nije nista novo, mnogo naucnici i mislioci, pa cak i pshoterapeuti koji su se vodili anglosaksonskim razmisljanjem poznog XX veka ne stede mnogo nesvesno svojih, redje kritika, a cesce (svesnog?) zaobilazenja. To ne umanjuje zadovoljstvo ovom knjigom, ali sam se pitala u kom trenutku se razilazimo, sta je to sto je drugacije u Hararijevom posmatranju Ja. On se poziva na izuzetnog neuronaucnika Majka Gazanigu i njegova istrazivanja o razlikama desene i leve hemisfere. Gazaniga smesta svest koju naziva interpretator, a Harira to „uliruje“ zoveci ga Pripodevacko Ja, koja daje smisao-dozivljaj jedinstva svesti. Kognitivni i bihejvioristicki neuronaucnice tragaju za vezom hardvera (mozga) i softvera (uma) – ovi rezultati su svakako znacajno. Ipak, ono sto mi upada u oci je podela Ja na dva Ja: to Ja koje pripoveda, daje smisao, bjedinjuje i ono Ja koje dozivljava. To mi lici na Ja-Chronos i Ja-Kairos iz jednog od ranijih postova. Fali Ja-Aion! To je Ja koje je stalno, koje nije vece ni manje od ovih drugih Ja. Naravno, ovo nije neka neuronaucna paralela Svetom Trojstvu (mada lici sada dok ovo pisem), vec deo kontinuiteta: Ja u trenutku (dozivljavam, imam svest o trenutnom vremenu), Ja koja dajem vremensku orijentaciju tome (Ja pre, Ja sada, Ja posle) i Ja-trajanje, Ja-uvek (i tu je kvaka, to je ono sto objedinjuje, a ne Ja-interpretator, interepretator interpretira, prevodi iz sakadicnih-diskretnih dozivaljaja u kontinuirane, nesto kao Furijeva transformacija – objedinitelj je onaj koji moze da uskoci u Pre ili Posle, jer nema barijera). Ja-uvek ne moze bez Nesvesnog, jer bi preopteretilo Svest. Tako da Harari ne gresi, jer on uzimao za pocetni postulat: nema Nesvesnog. Ali ako ima Nesvesnog, ima i Identiteta.

Ako nisam svemocna, mogu li te leciti?

Photo by Polina Tankilevitch on Pexels.com

Od koga trazimo pomoc? Od onoga koji je ima ili od onoga koji ju je vec primenio na sebi i videli smo da ima rezultata? Ako nam se cini da smo neizlecivi, sta cemo uraditi? Odustati, ili pokusati jos jednom? Recimo da pokusamo – da nasu beskrajnu tegobu konfrontiramo, unistimo, smanjimo, zatresemo, zaboravimo, prihvatimo, sta god, ali samo da iz beskrajnost dobije bar neki ugao ili ivicu. Za savrseni bol trazimo – savrsenog terapeuta. Savrseni, jer moze da nas razume, da nas vodi, da nas pusti, da nas izleci. Savrseno. Jedino sto ne postoji. Ako je zbilja toliko savrsen, on je u svemu izleciv. Da bi bio od sveg aizleciv i imao neku panaceu za nas, mora da ima panaceu i za sebe . Drugim recima, savrseni terapeut ne umire. Ali, terapeuti umiru. Znaci, nisu bas toliko savrseni. Znaci lazu nas kada kazu da mogu da pomognu. Nisu svemocni, moj bol je mocniji od njih. Znaci nista. Da trazim nekog drugog, mozda ipak svemocnog? Ili da testiram ovog/ovu ovde? Da mu/joj saspem istinu da nije svemocan. I ako odgovori da jeste: pobedjujem, jer laze i mogu da ostanem mirna u svojoj nemoci i teskobi (ipak je tacna prvobitna hipoteza: nisam izleciva). Ako odgovori da nije: pobedjujem (sta ce mi takav ili takva, nemocan, pa i sama sam!) – mogu da je/ga odbacim, jer me je lagao dajuci mi nadu da sam izleciva. Kako sad ostati sa tim terapeutom koji tako lako priznaje nemoc? A cak i ne nudi da ode. I tu je odluka. Samo odbaciti (u ciklusima), pothranjivati neizlecivost svoje psihe (i sta vec ide uz to) ili samo prihvatiti tu limitiranu, ali ocito transparentu pomoc. Dajem ti sta imam, cak i ako nije dovoljno, pokrenuce nesto, a pa cemo od tog nesto videti sta dalje. Saradjivacemo sa vremenom i sa razmenom reci i utisaka. Necu ti ja dati svu moc, jer je nemam, ali ima neko ko je mozda ima: nas odnos.

Kardinal i Kralj

Photo by Marcus Herzberg on Pexels.com

Ego-ovo mesto je u centru. On nema dalje, taj centar mu je dom titula i sudbina, ma koliko to teatralno zvucalo. Zapravo, ako se Ja (Ego) izmakne iz centra,velika neravnoteza nastupa – tu mozemo lako primetiti iskliznuce u psihoticno. Najcesce, ja ostaje u centra, kao pravi kraljevic i kralj, bezikakve mogucnost penzije ni odmora. Ali, nije svaki Ja ispunjen ovim pozivom i ne drzi svako Ja lako konce i ostale vrpce svog kraljevstva. Nekada ne moze, nekada je previse, nekada nije naucio (najcesce nije bilo koga da ga uputi i da slobodu izbora i greske). Ja moze da pati – vidi da kraljevstvo ne napreduje i da on nije najadekvatniji kralj. Drugog, pak, nema. Ja se ne da zameniti nekim drugim kompleksom.

Kralj mozda nije vican ovladavanju moci, ali ostroumni kardinal jeste. Kardinal nikada nece moci biti pravi kralj, ali on moze da nadje nacina da saopsti kralju „prave“ ideje. Kardinal mozda pocinje svoj put intriga sasvim dobronamernim prvim korakom – treba spasiti kraljevstvo, reputaciju i sve sitne male komplekse i primarne slike. Centar mora da ostane u centru, jer bez toga nema ni odrzivog kraljevstva.

I tada kardinal baci Senku na kralja. On zasija jako svojim dobronamernim delom i poraste malo, Sto vise poraste i Senka se poveca. Senka u jednom trenutku napravi pomracenje centra. Ja vidi da je mracnije nego pre, ali se navikne. Ima ta svetlost pored koja daje stabilnost. I tako Ja pocne da gleda kroz tu Senku, ta nijansa joj postane poznata i uobicajena.

Kako Ja da odbaci Senku? Da napadne kardinala, taj mocni kompleks verovatno sacinjen od internalizovanih roditelja koji misle da zele dobro, ali fino zasene Ja? Moguce, ali cesto se to odradi prebrzo, neprecizno i nepotpuno. I Senka onda samo poraste. Pa, pre odbacivanja Senke, mozda bi se moglo malo popricati sa njom, malo je upoznati, malo videti sta radi i zasto misli da je u nekoj dobrociniteljskoj misiji? Onda joj se zahvaliti na dobroj nameri, ali skrenuti paznju na kolateralne pojave i bolove. Kada se ona da upoznati, put ka kardinalu ce biti laksi. U medjuvremenu, mozda je zgodno i da se baci pogled na druge svetlosti. Ne zrace kao kardinal, ali ipak svetle. Pre nego sto odbacimo Senku koja filtrira sve, a koja je sama lepljiva i nezajazljiva, mozemo da pronadjemo izvore neke mutne svetlosti. A mozda i da zazmurimo. Ako zmurimo, ionako nije svetlost bas toliko vazna (a ni Senka). Da se naviknemo tako malo na mrak i pocnemo da se orijentisemo po njemu. Kad ponovo otvorimo oci i ta Senka nece biti toliko tamna i naziracemo nesto napolje. Ono sto je sigurno, ne treba da trazimo svetlost od spolja. Ona ce, moguce, pomoci, ali kardinal ce i dalje bljestati. Polako osmatramo oko sebe, ujedinjujemo se i pricamo sa ti svetlostima i gradimo svoju, licnu malu svetlost. Jednom kada nam se ucini da je njen plamicak koliko-toliko stabilan, mozda se Senka i povuce. Kako god, zracili mi ili svetluckali, pokusajmo voditi se svetloscu tog centralnog Ja, ali ne zaboravljati da mozda i njegova najjaca svetlost ima neki filter neke Senke koja je zagusuje.

Kompleks tiranina i Kompleks narcisa – zamrseni putevi dobrih namera

Photo by Alex Montes on Pexels.com

Tiranin u nama zivi potajno, ali uporno. Cujemo njegov glasic kako nas odvraca od rizicnih radnji obavestavajuci nas koliko nismo podobni ni neustrasivi za te iste radnje. On se bori za status kvo svim svojim postupima, onim uocljivijijm, kao samonipodastavanjem, i onim necujnim intrigama koje sabotiraju svaki prvi ili drugi korak ka promeni. Tiranin ne zna da je tiranin – on, zbilja, veruje da je u pravu i da cini najbolje sto moze. Njegove dobre namere njemu su neoborive. On zna da je dosad dobro vodio psihu i njene manifestacije, zasto bi sad prestajao! Istina je da on rizikuje se Ja poremeti i utisa, da se frustrira i gubi veru u sebe, ali opet, to je manja cena koja se placa od rizika da se nesto, zaista, promeni.

I tako dodjemo u kontakt sa necim od spolja, sa nekim Drugim ili nekom situacijom. I to nesto ili neko nas podstakne da mislimo da bi bilo mozda zgodno da se malo pokrenemo, da istrazimo neku novu mogucnost, da zvirnemo malo kroz pukotinu visokog zida. Tiranin namirise pobunu i priskoci u njenom smirivanju sapucuci Ja zasto je promena neisplativa – najcesci Tiraninovi argumenti su pazljivo podbadanje slabih tacaka ja i drmanje tanusnih nogica stolice na kojoj on sedi. Samovrednovanje se pokunji.

Ipak, ovog puta Ja bi da istraje – istina je da ono sto sapuce Tiranin pecka. Ja mora da se odbrani od tog tega nipodastavanja. Stoga Ja postavi jedan teg s suprotne strane – ima li boljeg orudja od kompleksa narcisa? Narcis izvadi sve svoje rekvizite: svoju odanost velicini Ja, svoje brzo sklepane granice (ali ipak granice), svoje ispeglane uspomene na tudje zle poglede i svoje kolaboracije sa zaviscu, projekcijama i malkice one samoljubavi koja iskljucuje „ljubav prema Drugom“. I Tiranin posmatra to orudje, ali ga ne lomi. Stavise, on ga potajno hrani – Tiranin i inace stiti. Ta zastita se sasvim fino kaci za tu neempaticnu iskljucivu samoljubav (ne onu finu, siroku i iz-svih-uglova-gledajucu-sfericnu samoljubav) Narcisa. Narcis zamisli neko jako Ja, ono pocetno Ja je prijatno zagolicano ovim, napokon, svemocnim Ja koji bi moglo da odbaci Tiranina i povrati ravnotezu kompletnoj psihi. Ipak…. Narcis u kontakt sa Drugima zna da cuva tajnu – da je to hipertroficno Ja , zapravo, veliki balon koji prikriva neko submisivno Ja. Narcis ima misiju i ne odaje tajnu, ali ta istrajnost zavisi od stimulusa, od Drugih, od velicine tajne, od Tiraninovog zvockanja. Ja i nije bas toliko zadovoljno time sto ima tamo neka tajna. Ja zeli da pronadje svoju autenticnu vrednost, ne neku nakalemljenu. Narcis moze da pomogne Ja da izleti iz svog zavisnog odnosa prema Tiraninu. I samo igranje neke uloge (Persona se tu prihvati posla i ponese Narcisa) moze da pokaze neku drukciju realnost i da izbavi Ja iz Tiraninove dogme. Ipak, ta verzija je poprilicno idealisticna – Ja treba da zna kada da povrati vlast, oduzme moc Tiraninu i smanju usluge Narcisa. Zvuci fino, ali ima revise parametara koji treba da se podese (pravo vreme, razumevajuci Narcis, sposobnost Ja za ozrelivanje i zrelost). Najcesce, Narcis udje u spregu sa Tiraninom, pa Ja ostane u nekom drugom-trecem planu i sve vise se udaljava od svog pristupa celokupnosti. Ili, Narcis ne moze da iznese laz, pa se posluzi perfketnoscu – „jedini nacin da pobedim Tiranina je da zaista budem savrsen, da moj Narcis postane autentican“. Kompleks 100% ili Kompleks savrsenosti je sasvim fino i tajno palcen od Tiranina – on sluzi Tiraninu, jer Tiranin dobro zna da nema niceg sto je 100% – u ovoj igri Ja ostaje vecno frustriran – vecno zavisan od nade u savrsenost. Ja se udaljava od prvobitnog cilja da nesto promeni i nastoji da sebe usavrsi.

Kako izaci iz ove zamrsene situacije u kojoj ima toliko bola i nezadovoljstva, a u biti svako je u toj igri da bi nekako (nezgrapno) pomogao. Tiranina ne vredi napadati. On se hrani napadom. Znaci, krenuti od nazad, od svih tih pomocnih kompleksa koji su se nakalemili jedan na drugog. Identifikovati ih, popricati sa njim i – ozaliti. Ozaliti to sto nikad nije 100%, ozaliti sto nismo bolji od Drugih, ozaliti sto mozemo da padnemo u klopku zavisnosti, ozaliti sto cemo svasta zrtvovati da bismo se transformisali. Ozaliti, jer time dajemo mogucnost odbacivanja tabua („to nikako“, „to nikad“, „to nisam ja“). Ozaliti, jer dajemo sansu zivotu bez necega da bismo dobili sve one zivote sa necim. Na kraju krajeva, Ja nece moci da se koristi orudjima i strategijama, morace da izadje na megdan i da – poprica, iskomunicira, pogleda (i onu samoljubav podrzi, ali bez iskljucivanja vrednosti Drugog).

Tri vremena i jedna Ja

Photo by Tatiana Syrikova on Pexels.com

Stari Grci su imali tri reci za vreme: Aion (vecnost), Chronos (protok vremena od proslosti ka buducnosti) i Kairos (ovde i sada trenutak). Nije li isto i sa Ja? Ima jedno Ja koje je moje kompletno Ja, moje Aion-Ja, nesto poput Sopstva: Ja svesna i nesvesna, Ja uvek, Ja u kojoj sam i Ja beba i Ja devojcica i Ja starica, ali sva ta Ja stalno i neodvojivo zajedno – Ja i beba i baba. Onda ima Chronos-Ja, svako moje Ja, Ja u 1986-oj, Ja u 1995-oj, Ja u 2007-oj, Ja u 2038-oj, linearna Ja, kojih se mogu secati, koja cu biti, Ja koja se smenjuju, ali su u mojoj psihi i dalje dodirljivi. Napokon, Kairos Ja – ono jedino Ja koje je sada i koje me opisuje u ovom trenutku. Promenljivo Ja, iz nanosekunde u nanosekundu i brze. Ja sada, Ja koje klizi kroz Chronos-Ja, a nije to. I koje je deo Aion-Ja, svako Kairos-Ja u Aion-Ja i cini to Aion-Ja zivim i vrlo dinamicnim. Nije li to biti Ja, da su sva ova Ja, a narocito Aion-Ja i Kairos-Ja u harmoniji? Da Kairos-Ja ima slobodu izbora, a Aion-Ja slobodu prisustva u Kairos-Ja?

Previse adaptacije

Photo by Artem Beliaikin on Pexels.com

Kada je Ja sam(a), kompleksi se daju harmonizovati – bez spoljasnjih uticaja, ravnoteza se odrzava. Onda zamislimo jednu situaciju, dodje neko koga znamo i ne preti nam opasnost od te osobe. Njeni kompleksi se tu i tamo prepoznaju, nasa Persona, socijalna maska, se aktivira i sacuva zdrav odnos – ono sto nam ne pripada sprecimo da dopre do dugmeta za aktivaciju nasih kompleksa, one jace stimuluse mozda i pustimo, ali i nasa empatija odradi razumevanje Drugog – u svakom slucaju mi se adaptiramo benignom Drugom. Sad, druga opcija: dolazi nepoznati Drugi, mozda dobronameran, mozda i ne, svejedno. Sta se tu uradi – pa, Persona se namesti, pomno prati, kompleksi su rovitiji, jer nisu sigurni sta bi ih moglo snaci, ali u svakom slucaju i ovde se primenjuje adapttacija Drugom, samo sto se mnogo toga desava, na oprezu je siri deo nase psihe, mozda duze traje, intuicija priskace u pomoc. A sta se desava ako dolaze dve nepoznate osobe u istom trenutku – adaptacija postaje slozenija, ukoliko dolaze zajedno, postoji i taj „Oni(e)“ moment, ne samo On(a) i On(a). I sad jos, kompleksnije – vise osoba. Previse adaptacije. Uglavnom, socijalna maska se postavi da sacuva Ja.

Sta se desava ako je Ja veoma empaticno? Adapatacija prema benignom drugom je mozda bezopasna u smislu svesne povrede, ali moze da iscrpi empaticno Ja. Adaptacija prema nepoznatom Ja ima i trenutak ekscitacije, radoznalosti – neka nova dusa se upoznaje, ima opreza, ali ima i povezivanja – naravno i ovo moze da iscrpi kasnije. Dve osobe, jos vise, ali ostvarivo, uz neke kompromise koje Ja spremno izvrsi ne opremajuci svoje Persone dovoljno jakim zidovima. Napokon, mnogo osoba, grupa – empaticno Ja koje je izuzetno senzibilno na individualno ili nekom „multi-individualnom“ nivou, pocinje na kolektivnom nivou da se gubi, da ne moze vise i da, frustrirajuci se saturacijom svojim talentom, ali i besom prema toliko davanja bez mnogo reciprocnosti, pocinje da dodiruje carstvo mizantropije. Previse ljudi je napad na Ja. Ja se povlaci. I dalje je to jedno fino empaticno Ja u odnosu 1:1, eventualno 1:2 (mada ponekad i nauci nesto o tome kako osnaziti granice i obuci u neprovidno Personu), ali u relaciji Grupa-Ja Persona moze da sklizne lako u kolektivne mizantropije.