Ne bas. Najjednostavnije razmisljanje ide ovako: da zna da je nezreo/nezrela, imao/imala bi uvid. Uvid bi pokrenuo nesto: bes, inat, odluku promenu, prihvatanje. Sam taj cin bi bio put ka zrelosti, pa ck i da se zavrsi u slepoj ulici. Opet, sta raditi sa onima koji misle da imaju uvid? Dobri su primeri lecioci svih vrsta – sam poziv daje izvesni kredibilitet – ipak, znati pokrenuti izbavljenje nekog od neceg u nekoj prilici ne znaci uvek i svakog i od svega, a ponajvise ne znaci sebe od sebe i sada. Neverovatan je dar znati prihvati kritiku-opasku-savet-komentar, uzeti korisno, a ne pasti u zamke kompleksa koji mu/im drzi ruku. Isto tako, mocni je talenat prihvatiti verovatnocu sopstvenog nepotpunog uvida. Dakle, sama ztelost je proces preispitivanja. Nezrelost je plivuckanje po plicaku okeana nesvesnog. Preplivljavanje i ronjenje po okeanu nije lako zamislivo. I kako, onda, pospesiti proces zrenja Drugog? Pa nikako konkretno, ne silom, ne moljenjem, ne pasivnom agresijom. Jedini nacin je uzeti sopstvenu, nikad sasvim dozrelu, zrelost, oprostiti je njenu relativnost i baratanje procentima, a ne apsolutnim brojkama, iz nje posmarati tudju ne(dovoljnu)zrelost i ne pustiti je da se hrani nama, staviti joj blagu, prozirnu, ali cvrstu granicu i izdrzati njena priblizavanja i odbijanja dok ne pocne da nalazi svoju meru. Ne menjamo Drugoga u njegovom/njenom prostoru – pospesujemo promenu Drugoga tako sto znamo koliko smo mi Mi.
PsyMultiverses 