„Pakao, to su Drugi“, rekao je Sartr, i poprilicno je uzdrmao nasu vec urodjenu ambivalentnost prema svetu. Moze li celo drustvo da bude nas zrtveni jarac, onaj na kome se lme koplja i koji je dezurni krivac? Drustvo je sasvim prigodno za tu ulogu. Ima toliko nepravdi, tuge, razocaranja i nesigirnosti u svetu da ga je lako ocrniti. Ima i toliko toga lepog, ali lepo ne obuzda ono manje lepo. Manje lepo, a cak i grozno samim svojim postojanjem kontaminira ono lepse. Neutralnost nije jedna tacka, ona varira – nasa pozicija ce lako biti uzdrmana nasim snovima, predhodnom istorijom, hormonskim statusom, kolicinom sna, nesvesnim asocijacijama itd itd itd. Samim tim nam je cesto bitno da negde izventilaramo sve ono sto ne mzemo vise da nosimo, a cesto nemamo na koga da prenesemo. Projekcije na Druge su ceste, ali uglavnom se „izdaju“, uvidimo ih mi, Drugi, objekti projekcija, potomci na porodicnim slavljima, unuci na psihoterapiji i slicno… Projekcije na svet, ukoliko nisu veoma intezivne i ponavljajuce, prodju nezapazeno, stope se sa tudjim projekcijama. Svet je mnogo neutralnije mesto nego mis sami. Ni dobar, ni los, svet je svako dogadjanje kome posle damu moralnu-emocionalnu-racionalnu vrednost. Priznavanje te neutralnosti svetu dovodi u pitanju nase primecivanje nase ne-neutralnosti. Savrseni odgovori ne postoji, brisanje projekcija jos manje – ostaje nam samo rizik, rizik, da je svet takav kakav je, sa nama u njemu.
PsyMultiverses 