PsyMultiverses

Ako je moje Ja kao i Drugi, da li sam to onda Ja? Da bih Ja bila Ja, moram da sam drugacija. Ali ne treba da sam mnogo drugacija, jer onda nisam adaptirana. Ako nisam adaptirana, onda nisam kao Drugi sto znaci da sam na polju socijalnog nesto promasila, neku lekciju nisam naucila (emocionalna inteligencija nije srazmerna socijalnoj?). A ako sam adaptirana, dokle se prostire zdrava adaptiranost Drugome i kad pocinje nezdrava tiranija Drugog? Gde se zavrsavam Ja? Pitanje je prastaro.

Kako da napravim porozne granice, da pustam Druge da me stimulisu, inspirise, da delimo, da gradimo, da razmenjujemo, ali da postoji ono nesto gde Drugi ne prodire. E, sad, ako to gledamo malo opstije – da li Ja treba da sam kao i Drugi? Da li bi bilo dobro da se Ja priblizim Drugima, ali samo malo, da ne izgubim sebe?

Mnogo se toga vidja u svakodnevnim neurotskim preispitivanjima. Hocu da sam Ja Ja, i meni samoj je moj identitet nedovoljno poznat, i dalje me iznenadjuje i dalje se borim da pripojim sebi sve ono sto plovi i roni po delovima Mene Nesvesne, i sad , gde sada u to sve da se mesam sa necim koje je toliko strano, sa Drugim? Oprez i nepoverenje prodiru…

Opet, ima mnogo osoba kojima taj identitet toliko stran i mocan i nepoznat da bi radije da se pripoje Drugom koji ce da vodi. Ipak, to nije pokajnicko ili ponizno sledjenje Drugog, Drugi nije potreban kao guru, nase Ja ipak drzi do sebe, znaci tu se trazi fuzija. Fuzija znaci da mi smo zajedno nesto Trece, ni Ja ni Ti, vec novo bice sazdano od nas dvoje (ili nas vise, nekad je fuzija sa grupom). Tu je adaptacija odradjena otvoreno, ali ipak bez predaje Ja. Ipak, ja tu nije slobodno, jer je zaglavljeno u toj fuzija koja mora da je savrsena i neprikosnovena da bi sve vreme bila funkcionalna. A kako dva razlicita Ja imaju i razlicita nesvesna, stvari se komplikuje i fuzija izdaje. Dolazi do razocaranja i izdaje i napustenosti.

Ima i ta verzija sa potcinjavanjem i gubljenjem u Drugom, ali mislim da je sasvim jasna njena nefunkcionalnost.

Dakle, najbolji nacin da sa Ja Ja pored svih tih Drugih, da sam adaptirana kako bih shvatila, prihvatila, izdrzala, podnela Druge, da ne izdajem sebe ,a li ni ne ponizavam niti obezvredjujem (ili idealizujem) Druge je da – da prodrem u svoje Nesvesno. Jer tamo se kriju zamke identiteta, senke i mracni coskovi. Kako bi se bivstvovalo paralelno uz spoljasnji svet, bilo bi fino da se najpre poseti onaj unutrasnji, zamrseni i mracni univerzum.

Odbrana je tu da brani, ali moze da se zaigra. Ona koja je dobra majka, dobri andjeo, dobar zaborav, dobro potiskivanje ili dobri altruizam se, odjednom, okrece protiv tebe, jer ne moze da prestane da te brani, jer je postala zavisna od tog branjenja. Branjenje je bitnije od onog koji se brani. Ja ne zna kako ce sa odbranama koje su zaboravile da one nisu Ja vec su tu da cuvaju Ja. Ja najcesce popusta, jer odbrane mu kazu da su tu za njegovo dobro i podsecaju na sve sto su dosad uradile. Ja se podseca, zamisli i pristane. Mozda se Ja zaneo (zanelo?) spoljasnjim uticajima, Ja-idealom koji uvek vreba, potpalo pod uticaj zanosnog i fataziranog Buduceg Ja, a ima toliko Proslih Ja koji su, uostalom, prezveli do sada, zahvaljujuci bas tim odbranama. I tako ukrug. Odbrane su se navukle na sredisnje mesto, na njihovu korist, na nihovu sigurnu masineriju, na mocni status kvo. Kako da Ja izadje iz tog kruga, jer mozda – samo mozda, te odbrane su se malo iscrpele i zardjale, mozda je i svet postao malo drugaciji, a mozda je i Ja-u svejedno sta je razlog, samo je odjendom shvatio da zeli da proba nesto novo, trenutak je sazreo za promenu. I sta se tada zbiva?

Odbrane pocinju da brane stari (i sve vise prosli) Ja od novog, pobunjenickog Ja. Ukoliko se jos umesa i neko stvarno Drugi, na primer terapeut koji se udruzio sa ovim slabasnim, ali istrajnim Ja koji bi da svasta nesto novo promeni i razne vocke da zagrize, i pokusa da ga podrzava dok ne ocvrsne, lako ce i on uci u grupu neprijatelja odbrana. Kako videti koje Ja je stvarno Ja? Pa ono koje zaista zelimo da budemo, ono kojem stremimo, ono koje zamisljamo da cemo dostici i koje ce nam doneti harmoniju sa sobom i kompletnost, punocu – znaci, vrebamo svoju sopstvenu intuiciju, da se raskomoti i lezerno razbaskari i da nas nonsalantno, bez presije, orijentise ka kojem Ja idemo. Znaci, najbitnije: bez presije, polako, strpljivo – naci to Ja puno i celovito. Ono nije bas kako pobunjenicko Ja, malo je obicnije, a nije ni rigidno kao sto bi ga odbrane zelele oblikovati, nego onako, dinamicno, otvoreno Ja, nimalo savrseno, ali nimalo istraumirano tom nesavrsenoscu. Drugim recima, najpre identifikovati Ja koje trazimo, usput malko dati poverenja intuiciji (i ne mesati je sa necim sto ona nije). kada znamo na koju stranu univerzuma da se okrenemo, pre nego zakoracimo, moramo prvo ponovo zaposednuti vlast u sopstvenom kraljevstvu. Dakle, Ja sam pre odbrane, one su tu za mene, da mi pomognu, ali ne da odlucuju umesto mene. Kada se odbrane vrate u svoje prvobitne okvire, da slede Sadasnje Ja koje je detektovalo Ja, puno i celovito (odbrane ce prozreti ako to nije puno i celovito Ja na kraju price i ako to nije motivisano i jasno Sadasnje Ja koje im komanduje, prozreti i odbaciti – one ce pre drzati svoju poziciju nego se predati redukovanom, parcijalnom Ja, jer ga – ne postuju), pa onda ce one ponovno postati fini saborci i pomocnici. Sadasnje Ja ne treba da ih odbaci, ni njih , ni Prosla Ja – uradili su sta su mogli, ali sad je vreme da Sadasnje Ja ide ka svojoj potpunosti. A sa odbranama, pa – poznavajuci ih, primecivati ih, pricajuci sa njima, ali i kritikovati ih, razmatrati i ispitivati. Opreznost i nepoverenje nisu isto. Opreznost prema odbranama se tice buducih akcija, nepoverenje je bazirano za zamisljanju da ce buducnost biti kao proslost. A to nikad ne znamo.

Kada gledamo od spolja, vidimo svu multidimenzionalnost nekog drugog bica. Naravno, to nase gledanje prolazi kroz sopstvene filtere. Nikad tog drugog necemo videti sa svih strane. Njen/Njegov reljef je suvise kompleksan za nas „pogled“ cak i ako gledamo osecanjima, intuicijom i instinktima. Dakle, ne vidimo sve, ali vidimo drugacije nego sto osoba moze ikada sama sebe da vidi. Njeni dozivljaji sebe su sasvim subjektivni i odrazi objektivnog koji se pretacu u subjektivno. Dakle, gledamo nesto sto je isto, a ne vidimo isto i to sto vidimo je mozda sasvim istancano i precizno i pod jasnim uglom nego sto je onome sto to u sebi nosi.

Pitanje je, kako mu iskomunicirati to sto vidimo. Ne reci je laz, ili neirecivo ili pritajenje, u svakom slucaju svesna reakcija koja se preuzima i ukljucuje tudje neznanje ili ignoranciju. Samo reci je osloboditi sebe i prebaciti na Drugoga, ali taj Drugi treba da nastavi dalje sa tim novim i nepredvidjenim sazanjem. Uvijeno kruziti okolo i traziti pogodan moment ubija spontanost i podbada poverenje. Dakle, kako obavestiti Drugog o onome sto smo primetili -osetili-iskusili kod Nje(ga) bez da izazovemo bilo kakvi psihozemljotres? Mozda uz dozvolu. Mozda je nas savet, mesijanstvo, pomoc, upucenost, orijentisanost nesto sto ima smisla, ali nema pravu temporalnost. Mozda je rano, mozda je nepotrebno, mozda je u neskladu sa drugim prioritetima. Ne znamo Drugog. Pomoci mu bez da smo trazili dozvolu nije pomoc vec nametanje. Dozvoliti nekome da prodre u nesto nase je hrabrost. Prihvatiti odbacenu dozvolu je pomirenje sa Drugim, neka vrsta empatije. Ponoviti zahtev za dozvolom je rizik koji nekad prihvatamo, uz prihvatanje odgovornosti onog sto sledi. Nemamo prava da menjamo Druge ako nam to nisu dozvolili. Jer onda je promena nasa, a ne mjihova. onda je to nasa individuacija, a ne njihova. Onda je to nas put koji bismo delili sa Drugim. Individuacija se ne deli. Ona krece iz zajednickog i vraca se u zajednicko, ali put mora da bude lican. I nije svakome isto dobro dobro ni isto zlo zlo. Empatija je nekada i davanje dozvole, nekad i prihvatanje odbijanja. Iza uvek stoji jedno te isto: da bi bilo empatija, mora biti i razlicitosti.Da bi bilo razlicosti, mora biti i prihvatanje malih transformacija i udaljavanja od istog. A na tom putu udaljavanja uvek ima nekih inekakvih suza.

A sta ako poslednje godine zivota provedene u zaboravu i magli sopstvenog svesnog i izgradjenog identiteta nisu samo zli usud i ireverzibilna bolest? A sta ako zaboravljanje u tim poslednjim godinama je poslednja linija odbrane Ja? Mozda Ja ne moze dalje, mozda se individuacija zaglavila. Mozda nije moglo dalje iz bilo kog razloga, najcesce iz slabosti Ja, ali cesto i iz razloga koji nemaju nista sa tom ili bilo kakvom slaboscu. Mozda je Ja probalo, ali je bilo previse drugih kocnica. U svakom slucaju, vreme istice, a bilans zivota postaje sve tezi. Sve ono sto nije konfrontirano na zrele nacine, otvorenim ocima, verbalizovanim recima, osmisljenim akcijama je jos uvek prisutno i pritiska i dalje. To znaci da ima nesto nedovrseno iz naseg procesa individuacije sto nece moci da se odradi do kraja zivota. I to nesto ne zvuci kao uspeh. Sta ce sada da uradi Ja? Nekadasnje odbrane nisu urodile plodom (jer se seca i zna da ima nesto sto skripi i zulja i muci). Povratak u stanje pre njih je nemoguce – stoga je najbolje izbrisati- izbrisati sve. Izbrisati samosekaznjavajuci ? Ili je to cin vrhunskog egoizma, potapanje u nesto sto daje znacaje, preinacuje se u zrtvu i, pritom, ne mora da se suceljava, sukobljava i gubi? Mozda je totalan zaborav neko skretanje sa puta individuacije, u neku skrivenu slepu ulicu. Da li bi demencija (ne svaka, npr ne Levijevih tela ili Pikova, ali mozda ove mesovite, vaskularne i Alzheimer forme) mogla biti poslednji mehanizam odbrane, poslednja zastita Ja, jer je Jastvo suvise prodorno, suvise vidi i suvise se seca?

Za vikend sam procitala ili bolje reci bila sam posednuta od strane knjige Ju Nesbea. Ne citam cesto krimi-price i dala sam sansu skandinavskom krimicu iz najobicnije radoznalosti. 700 strana za dva dana nije bio poriv za samohvalisanjem i ponosom brzinom citanja vec nagon d ase sto pre iskobeljam. Knjiga me je uvukla i nije me pustala i nisam ni znala kako mi se to desilo. Knjiga ovde nije bitna, nije ni krimi-prica, vise nesto sto me je zapljusnulo malo kasnije, kada sam shvatila da je stil bio taj koji me je zaveo. Ovo je bila zanatska knjiga, ne umetnicka. Napisana kako treba, fino odmerena da skenira sve dopaminske receptore i da ih zagolica.

Zanatska i umetnicka knjiga – razlike? U zanatskoj knjizi svi smo tretirani isto. Svi smo izlozeni istim stimulusima koji rade slicno svima. Nekome se to ne dopadne, ima tu slojeva Nesvesnog, iskustva, asocijacija, sklonosti. Ipak, zanatska knjiga gadja na kvantitet. Citajuci je (verovatno je slicno i sa vizuelnim umetnostima) ja zamisljam ono sto je unutra sledeci ono sto mi je dato, ja sam nosena time i ja pripadam necemu, nekoj grupi koja to nesto prepoznaje. U zanatskoj knjizi je kao sa finim zanatskim narukvicama i mindjusama, zasticena sam, imam istu estetiku kao i drugi. Ne strcim. Opet, necu bilo koju narukvicu, hocu onu koja mi odgovara i koja mi je najlepse -meni najlepsa. Trazim licnost u opstem. Znaci nije mi dovoljno da sam kao drugi nego bih da sam malo posebnija u tom opstem.

Onda citam umetnicku knjigu. Ona ne stremi tome da je svi prepoznaju, njoj je cilj da nekoga pogodi u srce i izmeni ga, da nekog prepozna. Ona je elitisticnija, ne zato sto je kvalitetnija nego zato sto je izbirljivija. I sad, citam tu knjigu i prodrma me i ulazi u sve pore i stipa iznutra. Osecam se da je nesto moje licno prepoznato, identifikujem se sa nekim delicem koji sam znala da postoji u meni, ili nisam znala, ali sam sumnjala, ili mene je iznenadjuje moja ignorancija njegovog postojanja u meni. I onda se to moje licno utopi i otopi pred saznanjem da je neko ili mnogi (jer knjiga je, ipak, prosla neke prepreke kako bi bila objavljena) osetio to isto. Licno sad trazi opste. Sad trazim obratno, trazim da su moje mindjuse prihvacene i prepoznate.

Ne mozemo nicemu ugoditi ako stojimo u ekstremu. Potrebno je setanje kroz stilove.

U sistemskoj psihoterpije se dosta koriste porodicna stabla, izucavanje genograma koji je neka vrsta vizuelnog predstavljanja porodicnih veza. Tu se oznacavaju , uz uobicajenu komunikaciju/legendu, odnosi, veze, brakovi, razvodi, umrli, bolesni, abortirani, pobaceni, u losim odnosima, u fuzijama – jednom recju stavlja se sve sto svesno namo o svojim sirim porodicama i pokusavamo da na osnovu toga razumemo sistem, svoje mesto, svoju uogu, tezinu onog ega nosimo i onoga sto se prenosi. Postoji i idealizovani genogram, kako bismo zelei da se stvari odvijaju.

Ipak, genogrami ne doticu previse Nesvesno. U jungijansko klinici se ne rade genogrami – naravno, dubinska psihoterapija podrazumeva psihoarheologiju, kopa se u velike dubine, nekad se i crta, mnogo se sanja i uopsteno daje se znacaj Proslom. Stoga se meni cini pogodnom jedna himerica ova dva pristupa – genogram kompleksa.

Nije nimalo nepotrebno provesti nekih sat vremena na crtanje svih klasicnih, svesnih odnosa, zatim prosiriti na raspiivanje unaokolo na sve ono sto nedostaje, a svesno je. Napokon, kada je skelet tu, krece oblikovanje. Koji su Animusi prisutni, koje su Anime bile fatalne, ko je imao kompleks zrtve, ko se zaglavio na radu na sebi i prebacio sve na sledecu generaciju? Koje se Senke ponavljaju? Koja su Ja u centru, a koja blago klize? Ko je koga preplavio, ko se ogradio?

Kompleksni genogram kompleksa koji se, dakle, crta u razlicitim bojama (vrlo je interesatno prepustiti pacijentu izbor boja, nije svakome Senka crna ili Anima crvena) posle nekoliko iseckanih i fino metabolizovanih sati rada moze da dâ fine, obojene pejzaze.

Moze se videti tok individuacije u jednoj familiji. Postoje tajne, sumnje, neizrecivo i zaglavljujuce koje se inkarniraju u jednom u momentu, u jednoj generaciji ili u jednoj osobi. Ponekad, osoba koja se naglo probudi sa tim necim tudjim, a opet licnim, jer je taj tudi deo njene/njegove price, moze da bude spremna da nastavi rad, nekada nije, samo zamrzne za posle ili za nikad ili pusti da se se to budjenje desi nekom sledecem. Kompleksi nemaju ni istu temporalnost niti spacijalne granice. Oni su cvorovi koji postoje dok ih ne razvezemo. A uvek ih neko nekad razvuze, kako bi nastavio sa savladjivanjem, prepoznavanjem i odvezivanjem narednih cvorova.

Ne, nismo okrugli, amorfni, promenljivi i dinamicni, nesto poput ameba, nasa Psiha je jedan vrlo nestabilan, a opet , zahvaljujuci tome istrajan i organizovan entitet. Svesno i Nesvesno su izmesani u svakom delicu Nas. Nije Svesno spolja, a Nesvesno iznutra. U svakom delicu su oba (kao neka materija i antimaterija?).

Nesto ovako, kao na semi „0“, kao neko krakato stvorenjce koje pruza i uvlaci svoje pipke, koje oseca opasnost, ali i privlaci se prijatnostima. Jednostavno prezivaljava. Unutra je Tama i Svetlost na klackalici, muski i zenski principi, komparacija sa drugima, vertikalna i horizontalna i mnogo drugih, licnih kompleksica i komplekscina, sve sto nas cini jednistvenom kombinacijom,kao neki licni psiholoski kôd, postojan, ali otvoren za modifikacije:

A ponekad, neko Drugi se suvise priblizi, Persona se istanji, smugne ili se izvije, a mozda i kvinslinguje sa tim Drugim – kontaminacija pocinje:

Pa , onda nekad je Drugi na razdaljini, ali se ipak njegovo zracenje, observacija njega ili bilo cega drugog zivog, nezivog i virtuelnog umesa sa nasim Unutrasnjim. I onda se pogodni kompleks nahrani i poraste i baci senke, preplavi, iskoristi vec psotojucu senku ili samo zamagli ono Sopstvo, onaj Organizacion Centar od Ja. I onda to Sopstvo bas ne upravlja bas neavisno i nekorumpirano. Neuroze, unutrasnji konflikti, su pogoda primer:

A ponekad je ta sila toliko jaka, toliko zeli da nesto izmeni, jer misli da bolje stti, da bolje vodi, jer ne moze drugacije, jer se toliko vec izvilo i poraslo da mora da prezivi, ukratko, nekada taj hipertroficni kompleks gurne u stranu, izmesti Centar. Psihoticno se privlaci tronu, Sopstvo s ebori da nadje nazad put do Centra, nekad mu je potreban lek-lampa koja ce osvetliti put, ili bar slati uporne poruke svom nekadasnjem centralnom mestu:

I, opet se vracam, Nesvesno i Svesno su prisutni u svakom psihokvarku ovog zivog (zar ne?) entiteta. A u svakom Nesvesnom imai nesto Kolektivno Nesvesnog… Tu je pojam granica mnogo blizi nekim kvantnim metaforama nego ove napisane/nacrtane granice koje osecamo svesno…

Ima jedno veliko pitanje koje je pitanje svakojakih transformacija i evolucija: da li se na putu individuacije (i ostalih menjanja) menjamo do te mere da se u jednom trenu toliko udaljimo od pocetnog Ja da to postaje neko malo drugacije Ja? Zariste, srce i srz naseg identiteta je ono cemu se vracamo, ono sto je stabilno i nepromenljivo. Ali, jeste li tako? Uspomene i secanja su ponekad kvarljiva roba. Prevazilazenja kompleksa i uspostavljanja harmonije, pakta ili kompromisa sa njim menja nase reakcije i nasa odstupanja od uobicajenog. Osvetljavanje Senke je drukciji ugao svetlosti koja pada na Ja. Sve su to postepene i male promene. I samo u jednom trenutku, nesto novo se stvori. Moze li novo da prevazidje Zenonovu kornjacu i da skoci u liniju iza slova „FINISH“? Kao u evoluciji, kada se dinosaurusi sve vise i vise usloznjavaju dok ne postanu ptice. I dalje vode poreklo od ogromnih gmizavaca, ali, opet, nesto su drugo. Cesto se kaze da je u nama zvezdana prasina, u nama su otisci svega pre nas, svega sto ce postati od nas. Koliko delic svega toga nam zaista pripada?

Ja sam Ja, imam razne vidljive i nevidljive, svesne i nesvesne granice, prostirem se do negde i znam kad sam Ja i kad nisam Ja. Ili mi se bar cini. Na svesnom nivou nam se cini da je tako, iako smo cesto „posednuti“ ili „preplavljeni“ od strane Drugih, pa je veliko pitanje koliko smo mi stvarno mi, a koliko smo kontaminirani tudjim energijama i nase Ja u svom centru ima nesto sto se uvuklo i pretvara se da je Ja, a nije. Bolje reci, pitanje je koliko nase Svesno ima Nesvesnog u sebi i to Nesvesno odakle dolazi.

Na nesvesnom nivou je drukcije – tamo nema tih nedoumica: Svesno slabo tu ulazi, njegovi koreni su u Nesvesnom, a i kada stize po prvi put u Nesvesno, ono ga lako prozima. Ipak, ima drugog mesanja sa okolinom – kroz Nesvesno Kolektivno koje prozima Nesvesno licno. Tu nema iluzija niti kontaminacija, to su otvoreni prostori bez granice i carine, slobodan prolaz je dopusten. A opet, nesto je Licno, nesto je Licno prozeto Kolektivnim, nesto Kolektivno koje baca odsjaj na Licno – nismo sami bivstvujuci sami.

Podseca me to na urastanje ploda u matericu i stvaranje placente ili embionalno razvijanje izmesanih nervnih struktura, neuroni sa interneuronima, okruzeni astrocitima i glijama – sve veca organizacija koja od spolja izgleda haoticno. Sami i sa svima, izdvojeni i nikad izolovani. Jedno i sve. Odakle stize onda slobodna volja, kada je ona moja i nezavisna slobodna volja? Ko tu odlucuje?

Slicno predhodnom postu koji se bavi hronicnim bolestima, pitanje tog neceg nikako neotarasivog, uznemiravajuceg i cesto prisutnog, onog sa kojim moramo da zivimo, prosiruje se i na pitanje tela, naseg odnosa sa nasim telom. Ja sam i moje telo, naravno. Ja upravljam mojim telom, ali moje telo pokazuje izvrsne pobunjenicke akcije sa vremena na vreme. Nekad nezgrapno stiti, nekad bespostedno sabotira, nekad se umrtvljuje i tako umanjuje kontakt sa traumaticnim re-stimulacijama, nekada ignorise nas Logos ili ukazi u otvorenu koalciju sa razarajucim emocijama. U svakom slucaju Telo postoji i, iako je cesto tiho i diskretno, zna veoma dobro da zaposedne glavno mesto naseg uma.

Kako sa Telom onda? Uz postovanje, ali ne uz pokoravanje. Uz komunikaciju, ali ne uz naredbe. Telo je kao odani zastitnik koji reaguje odmah i sada. A ponekad odmah i sada nemaju iste ciljeve kao posle. Sadasnji, kratkorocni i dugorocni ciljevi nisu bas isti. Objedinjujemo ih mi, to jest Ja. I to Ja treba da nadje nacina da saopsti Telu, koji je malecni, ali ponositi (i nezamenljivi) deo njega, da mu veruje i da to nije izdaja ili nepostovanje, samo „sada“ nije isto kao „posle“. Ja i Telo su zajedno, a cesto to zaborave. Cesto Telo stiti Ja tako da se ja uvredi naljuti na Telo, pa se Telo zbuni. A Telo je korisno i neophodno, ali Tel ne moze sve. Moramo da budemo uz njega, a ne protiv njega. To se narocito obistinjuje kod zrtava seksualnog i fizickog nasilja. Mi stitimo Nas – Nase Telo nas ne izdaje, ono samo pokusava da radi iz opsega onoga sto je u stanju da cini da bi nas zastititio, ali mi treba da pronadjemo kôd, da ga razumemo, i, ili da ga sledimo ili da mu kazemo da to nije put koji nam odgovara, ili da mu spomenemo da je to put koji nam je, mozda, odgovarao, ali se, u medjuvremenu, izmenio, i sada nam je potrebno nesto novo. Sve je stvar unutrasnjeg dogovora i poverenja.