Sindrom dece emocionalno labilnih roditelja

Photo by Anni Roenkae on Pexels.com

Nije naivno biti dete emocionalno labilnih, cesto nazivanih borderline ili granicnih pacijenata. Sami pacijenti imaju mnogo poteskoca u socijalnim i intimnim odnosima, njihovo Ja je cesto pritisnuto sumnjama i samokritikama, praznina vreba u trenucima uspeha. Ali, ovde nije prica o njima, jer o njima ima mnogo knjiga i psihoteroijskih pristupa, i verovatno ce ih biti jos vise. Mene je uvek fascinirala ontologija dece borderline pacijenata. Naravno, ne bih da uletim u neku generalizaciju, ima toliko cinilaca koji mogu da opovrgnu ovo sto cu da napisem za koji minut.

Ipak, ono sto bi me cesto iznenadilo je da su ova deca (koju bih upoznala kao odrasle) bila cesto i sama kvalifikovana kao emocionalno labilni. Nekada bi se desilo time sto bi pricajuci o svojim traumama spominjali i probleme, ponasanje i licnost svojih roditelja koji su vec bili dijagnostifikovani ili bi pokazivali simpotome tipicne za ovaj poremeacj licnsoti. Nekada bi oni samo imali simptome koji bi ukazivali da bi trebalo ispitati bordeline problematiku, ne kako bi se osobi zalepila etiketa vec kako bi njihovo ponasanje njima samima dalo smisao i osecaj da nisu sami i da sto im se desava je vec opisano i moze se razresiti. No, ono sto nalazim interesantnim je ispitivanje odnosa roditelja te dece nekada i sada, njihove kritike, uvide i, narocito, njihov odnos prema roditeljstvu. Ukratko, nekada se da primetiti da je model roditeljstva na kom su odrasli bilo ono sto im se tada cinilo jedinim ispravnim. Cak i kada su postajali sve odrasliji, kada su i primecivali stetnost posmatranja sveta na crno-beli nacin ili neumerenost iskazivanja nekih emocija ili prazninu koja bi sve obuzela na trenutke, morali su da nalaze pravu meru tih novih informacija. Ali, kako primetiti pravu meru, ako je bas mera bila nedovoljno validirana tokom detinjstva. Kako se odonositi prema tirkiznoj boji u svetu gde postoje samo plava i zelena? I oni koji ne vide mogu da imaju decu koja vide. Ipak, treba im reci da je moguce videti. Ponekad deca emocionalno labilnih pacijenata imaju mogucnost za sve spektre emocija, sa svim modalitetima i blagostima njihovih transformacija, ponekad imaju meru za sve, ponekad znaju da uspostave kvalitetan odnos sa prazninom. Ponekad sve je bas kao kod bilo koje dece, osim toga sto, time sto sve to mogu, prevazilaze, izdaju ili kritikuju ono sto im je dato u detinjstvu. Ili nekada i zele da se udalje od toga od nekada, ali samim tim silina tih kompleksa ustanovljenih u tom nekada preuzme vodjstvo i prenebregne Ja. Nekad je dete nesvesno (ili svesno) u kontaktu sa poteskocama koje je roditelj imao, empatija maskira ljubav ili se mesa sa ljubavlju (i tu vec krece prica o hipersenzibilnim licnostima sa visokim potencijalom…) i biti razlicit je prestati da se brine o roditelju koji pati. Primera je mnogo.

Ono sto je neophodno, bar se meni cini, da im se da prostor za njihov identitet. Ukoliko su u detinjstvu morali da se bore sa modelom roditeljstva koji je iz nekog razloga bio redukovan ili nije bilo prostora da imaju svoje, bas svoje mesto, ne smemo im ograniciti sada prostranstvo njihovog Ja. Drugim recima, pre nego sto pocinjemo da pricamo o semama koje se ponavljaju, bilo bi zgodno da vidimo ono sto je unikatno, sto je zaboravljeno, sto je zrtvovano i sto je vangranicno. Mozda dete emocionalno labilnih roditelja nije emocionalno labilno, vec bas to, dete koje se prilagodilo emocionalno labilnim roditeljima i koje treba podrzati da postane ono sto ono jeste, bez etiketa.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s