Oslobadjanje slobode od tabua

Photo by Snapwire on Pexels.com

Sloboda je moci sve, sloboda je imati sve izbore. Ali, da li mi to zaista koristimo? Postoje tabui dati od strane drustva, religije, etnicke grupe, neke druge interesne grupe, i slicno. Lako ih primetimo, nekada i sami vape da budu primeceni, uglavnom su ili nejasni po pitanju forme, a jasni po pitanju sadrzaja, ili obratno – u svakom slucaju, jasno i nejasno se nalaze u nekoj entropijskoj ravnotezi. I mi mozemo da ih prihvatimo, da ih odbacujemo, da ih mrzimo, i, uglavnom, mi znamo da postoje. Ali, ima jos nekih nejasnijih (i time manje uravnotezenih) tabua. To su oni koji dolaze od nas samih i cak nam ni ne pada na pamet da su tu. A ne samo sto su tu, vec i delaju.

Koliko zaista slobode dajemo sebi? Mi sebi, nebitno od strane spoljasnjih faktora! Ukoliko me neko nervira, postoji li opcija da ga ubijem? Uglavnom ne postoji. Ne postoji, jer se ne ubija (socijalne i razne druge norme) – dobro, to je jasno. Ali da li ja sebi dajem slobodu da i opcija da nekog ubijem postoji? Najverovatnije ne. O toj opciji se retko i misli, odmah se automatski odbacaju, opet iz razloga koji su „ociti“ (zatvor, to se se ne radi, sta ce drugi misliti, gorecemo u paklu i slicno) – ipak, retko se i ta opcija uzme u obzir i onda odbaca iz nekih boljig razloga, kao na primer, „Ja – ova(j) tu Ja ne ubija, jer ne zeli, jer i cak da zivimo u drustvu gde je ok ubijati se, meni to ne se ne cini kao adekvatna reakcija, Ja ne zelim da oduzmem zivot drugom, jer…. “ – i sad razni subjektivni razlozi. E, sad, primer sa ubijanjem je poprilicno ekstreman, samim tim se i lako moze uociti, ali gde su svi oni drugi nevidljivi tabui?

Koliko ljudi zaista sebi daje opciju da u nekom konfliktu zaista i ode ili da zaista i kaze sta ga/je muci? Koliko mozemo da uzmemo u obzir sve varijante resenja neke situacije: npr da ne sledimo porodicne mitove, da ne kazemo nekome da ga volimo, da uradimo suprotno od zajednice? Ima bezbroj parametara, mnogo se stvari mesa u donosenju bilo koje odluke. Ipak, jesmo li, zaista, slobodni za sve izbore? Mozemo li da dodamo i ekstremna resenja na listu „pro vs. contra“? Mislim da to oslobadja. Imati opciju da se napusti posao, iako se racionalno zna da ce period posle biti neizvestan; imati mogucnost da se kaze „ne“ u poslednjem trenutku pred sklapanje braka, iako se „to ne radi“, zamisliti varijantu razvoda iako ima male dece ili bolesnih ukucana, sve odbaciti radi osecaja potpunosti. Sve to uopste ne mora da se uradi. Ipak, motra da se zamisli. Cak i ako su posledice katastrofalne, nije lose zamisliti koji trenutak pre njih. Nemati tabua ispred sebe je zamisliti sebe celu/celog, i uzasnog i divnog i odvratnog i zlog i naivnog i dobronamernog i promucurnog i hijenastog i neznog i mlakog i drcnog i silnog i bespomocnog i kukavickog i oportunistickog i svakakog druge (i verzije u ostalim rodovima). Jednostavno, pogledati situaciju iz svakog ugla, pa izabrati iz centra. Ne skotomizirati neke opcije, jer… „to je iskljuceno“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s