Zamke kompleksa bespomocnosti

Photo by Pixabay on Pexels.com

Strasan je osecaj ne biti u stanju kontrole. Ne neke preterane kontrole, samo obicne kontrole. Znati da ako kasnis, mozes da potrcis, ako automobil pocne da juri – da otvoris vrata i iskocis, a ako neko blizak umire, da mu da das lek i pomognes. Jednostavno, nekada ne mozes nista. U autobusu si ili u avionu, taj neko blizak ima leukemiju ili je doziveo mozdani udar, sneg pada i hladno je, a ti si kratkim rukavima i 20 km daleko od svog satora. I tada se on budi i nekako je uobicajeno da je tu i da podbada onako kako samo kompleksi mogu, podmuklo i prozdiruci celo psihicko polje. I taj kompleks je tada manje-vise pun argumenata: zaista nista ne mozes, zaista si bespomocan i zaista moras da sledis situaciju do mogucnosti promene (tvog polozaja, tvoja polja akcije ili same situacije).

No, taj kompleks se da uplesti u normalne zivotne tokove i bez proklizavanja automobile, prejakih turbulencija ili neocekivane oluje. Nekada i najmanja pomisao da bi automobil mogao da se pokvari, ili vreme ili ljudi, jer sve je kvarljivo u nekim okolnostima, izaziva anksioznost kao da se to vec desilo ili kao da ce se neumitno i desiti. Bespomocnost je i osecaj „bez pomoci“ , ali i besa i frustracije zbog gubitka moci, moci da sami vodimo svoj zivot.

Prvo sto pomislim kada se kaze ta rec je hopelessness laboratorijskih pacova u neuronaucnim eksperimentima istrazivanja depresije. U jednom trenutku izgube i samu mogucnost da bi se mogli spasiti i previde cak i otvorena vrata kaveza. U kompleksu bespomocnosti, vrata su sve vreme otvorena, ali kompleks sve vreme okrece Ja da gleda u drugu stranu, da previdi da je moguce izaci. Jer, ako bi Ja izasao, kompleks bi ispario, njegova misija cuvanja, podsecanja i zadirkivanja bi presusila. Kompleks je nestao, jer u nekom trenutku nismo imali neku moc i morali smo da naucimo da je i to deo zivota. To je zgodna i bitna lekcija – nista nije savrseno, harmonicno i samo prijatno. No, problem je sto se u „nista nije savrseno“, zaboravlja da „nista nije uvek nesavrseno, samo haoticno i samo neprijatno“. Kompleks podseca na strah i upozorava na opreznost koja neophodna za preivljavanje. Demokraticnost druge opcije ima manje smisla, jer ako bi se kompleks i secao da je moguce da se nekad i ima moc nije bas preterano podsticajno za glorifikovanje opreznosti. Kompleks se goji na ovom mutnom naravouceniju proisteklom iz tog nekog primarnog iskustva. I tako, on se upali i strplkivo cuva i pazi Ja. Ali, Ja nekad mora i da rizikuje. Ja nekada i moze da uzme u obzir svoju bespomocnost, ali i da, i pored nje, odluci da vidi sta se desava iza otvorenih vrata. Ja nekad ode prebrzo i suzbije kompleks vestim razbijacima anksioznosti, kompleks izgubi svoje najmocnije oruzje i izgubi snagu, ali je i dalje negde tamo iza. Kompleks nekada ima smisla, ali donekle – opreznost je vrlina u odredjenoj kolicini. Kompleks ne mora da se unisti ili ubije, on samo treba da se prepozna. Jer kompleks bespomocnosti nije samo bespomocnost u automobilu, avionu i daleko od satora. To je i onda kada ne znamo kako da pomognemo Drugom, kada ne znamo kako da odlucimo nesto sto ima uticaja i na Drugog, kada znamo da treba da izmetabolizujemo neko osecanje i da ce nam biti bolje kasnije, ali smo bespomocni pred silinom tog osecanja ili poriva. Bespomocno se osecamo sami prema sebi, jer se identifikujemo sa kompleksom. To neko fino, zrelo Ja zeli da smo celoviti i objektivni u odnosu na nasu moc/nemoc. Ali umesto da gledamo iz te, sredisnje pozicije, mi gledamo iz one izonekrenute, malo izmestene iz centra, tamo gde se necujno i neprimentno stopimo sa kompleksom i mislimo da je on u pravu i da su njegova osecanja nasa osecanja. A nisu uvek. I osecanja mogu da varaju, ako idu sa mesta gde Mi nismo potpuno i potpuni Mi. Intuicija uvek pomaze, jer je imuna na komplekse, on dolazi idaleka, ali je ona i najlakse inhibirana razmisljanjem i zeljom za povratkom moci. Stoga, jedini nacin da ne budemo zavedeni komplekson bespomocnosti je da se pitamo jesmo li u njemu i, ukoliko nam se cini da je moguce da jesmo, da porazgovaramo sa njim. Da li zbilja zeli da nas zastiti pretvarajuci se da je on mi? Jer to i nije bas zastita, nego neka bela, azvijena, dobronamerna laz, ali ipak laz. Jer kad je Ja Ja u centru, nema ni moci ni nemoci, ima samo koliko-tolike realnosti datog trenutka.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s