Tenkovi na granici

I tako, polako, mi shvatimo dokle smo Mi, i odakle nismo Mi. I manje-vise, nacrtamo te virtuelne, ali tako energetski opipljive granice. I jasno je. I funkcionise. Ali granice su napadnute. Neko pronalazi nacine da ih minira, da ih preskoci, da se ubaci u nase carstvo uz pomoc nekog trojanskog konja. I to nije u redu. Ali sta mi tada radimo – raporedjujemo vojsku po granicama i napadamo? Izvodimo tajne operacije trazenja uljeza i eliminisemo ga? Koristimo sve svoje postojece snage da nadjemo intrudera? Ili ignorisemo celu pricu?

Nekada neko napada, jer hoce da napadne. Nekada neko napada, jer ne zna drugacije. Nekada neko napada, jer insitinktivno deluje, plaseci se da ne bude sam napadnut. I jos mnogo tih „nekada neko napada …“. Troseci se na objasnjenje, zasto nas taj neko napada na nasim granicama, placamo cenu nasim vremenom i nasom energijom. Mozemo da i to ucinimo, ako je to smisleno, ako je dobitak dovoljan da opravdamo te dodatne gubitke. Ali, ako je sve to uzalud, ako zelimo samo da dokazemo sami sebi, ili nekom drugom, da nismo indiferentni na tudje atake, mozemo se lako zaglaviti u zamci vecitog trazenja pravde. Na kraju, placamo te tenkove po granici skuplje nego stetom nacinjenom od strane uljeza. Ili, placamo nasom hipertroficnom empatijom razumevajuci uljezove porive, iako nas kostaju. Pa kako naci pravu meru?

Kako prihvatiti da ce Drugi tu i tamo da pokusaju da prodru, svesno ili nesvesno, namerno ili nehotice? Kako prihvatiti da cemo nekad omanuti da odrzimo granice, a da cemo nekad prejako da ih ojacamo. Odluka o startegiji ce doci iz konteksta, da li nas napad podseca na nesto proslo, da li nas asocira na nasu slabost ili nas boli, samo jer stvarno boli, bez ikakve simbolike, da li smo bili na putu Drugog ili smo se sami stavili na njegov put. Jedino sto mozemo je da iskoristimo malo one gore-pomenute energije da bismo shvatili zasto nas boli i zasto smo odabrali bas tu strategiju. Drukcije receno, iako nas je Drugi iz bilo kog njemu/njoj znanog razloga „stimulisao“, ili smo samo prizeljkivali (ni ne znajuci) tu stimulaciju, najmocnija reakcija je da : naucimo nesto o sebi. Da naucimo kako reagujemo, da posmatramo koji su nam instinkti, da smislimo da li je promena interesantna – da novodobijenu energiju iskoristimo za – Buduce Ja!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s