Tiranska odbrana

Photo by Markus Spiske on Pexels.com

Odbrana je tu da brani, ali moze da se zaigra. Ona koja je dobra majka, dobri andjeo, dobar zaborav, dobro potiskivanje ili dobri altruizam se, odjednom, okrece protiv tebe, jer ne moze da prestane da te brani, jer je postala zavisna od tog branjenja. Branjenje je bitnije od onog koji se brani. Ja ne zna kako ce sa odbranama koje su zaboravile da one nisu Ja vec su tu da cuvaju Ja. Ja najcesce popusta, jer odbrane mu kazu da su tu za njegovo dobro i podsecaju na sve sto su dosad uradile. Ja se podseca, zamisli i pristane. Mozda se Ja zaneo (zanelo?) spoljasnjim uticajima, Ja-idealom koji uvek vreba, potpalo pod uticaj zanosnog i fataziranog Buduceg Ja, a ima toliko Proslih Ja koji su, uostalom, prezveli do sada, zahvaljujuci bas tim odbranama. I tako ukrug. Odbrane su se navukle na sredisnje mesto, na njihovu korist, na nihovu sigurnu masineriju, na mocni status kvo. Kako da Ja izadje iz tog kruga, jer mozda – samo mozda, te odbrane su se malo iscrpele i zardjale, mozda je i svet postao malo drugaciji, a mozda je i Ja-u svejedno sta je razlog, samo je odjendom shvatio da zeli da proba nesto novo, trenutak je sazreo za promenu. I sta se tada zbiva?

Odbrane pocinju da brane stari (i sve vise prosli) Ja od novog, pobunjenickog Ja. Ukoliko se jos umesa i neko stvarno Drugi, na primer terapeut koji se udruzio sa ovim slabasnim, ali istrajnim Ja koji bi da svasta nesto novo promeni i razne vocke da zagrize, i pokusa da ga podrzava dok ne ocvrsne, lako ce i on uci u grupu neprijatelja odbrana. Kako videti koje Ja je stvarno Ja? Pa ono koje zaista zelimo da budemo, ono kojem stremimo, ono koje zamisljamo da cemo dostici i koje ce nam doneti harmoniju sa sobom i kompletnost, punocu – znaci, vrebamo svoju sopstvenu intuiciju, da se raskomoti i lezerno razbaskari i da nas nonsalantno, bez presije, orijentise ka kojem Ja idemo. Znaci, najbitnije: bez presije, polako, strpljivo – naci to Ja puno i celovito. Ono nije bas kako pobunjenicko Ja, malo je obicnije, a nije ni rigidno kao sto bi ga odbrane zelele oblikovati, nego onako, dinamicno, otvoreno Ja, nimalo savrseno, ali nimalo istraumirano tom nesavrsenoscu. Drugim recima, najpre identifikovati Ja koje trazimo, usput malko dati poverenja intuiciji (i ne mesati je sa necim sto ona nije). kada znamo na koju stranu univerzuma da se okrenemo, pre nego zakoracimo, moramo prvo ponovo zaposednuti vlast u sopstvenom kraljevstvu. Dakle, Ja sam pre odbrane, one su tu za mene, da mi pomognu, ali ne da odlucuju umesto mene. Kada se odbrane vrate u svoje prvobitne okvire, da slede Sadasnje Ja koje je detektovalo Ja, puno i celovito (odbrane ce prozreti ako to nije puno i celovito Ja na kraju price i ako to nije motivisano i jasno Sadasnje Ja koje im komanduje, prozreti i odbaciti – one ce pre drzati svoju poziciju nego se predati redukovanom, parcijalnom Ja, jer ga – ne postuju), pa onda ce one ponovno postati fini saborci i pomocnici. Sadasnje Ja ne treba da ih odbaci, ni njih , ni Prosla Ja – uradili su sta su mogli, ali sad je vreme da Sadasnje Ja ide ka svojoj potpunosti. A sa odbranama, pa – poznavajuci ih, primecivati ih, pricajuci sa njima, ali i kritikovati ih, razmatrati i ispitivati. Opreznost i nepoverenje nisu isto. Opreznost prema odbranama se tice buducih akcija, nepoverenje je bazirano za zamisljanju da ce buducnost biti kao proslost. A to nikad ne znamo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s