Reci Leci

Kad je izgovoreno, postoji. Kad postoji, lecivo je.

Zbog toga radimo transgeneracijski pristup. Ima toliko toga neizrecivog i toliko toga nezamislivog. Kako izleciti ako ne znamo sta lecimo? I zasto se tek poneko probudi i hoce, mora, ne moze drugacije nego da leci sve genracije pre njega(nje)? Zasto se rodi jedno dete u generaciji vise dece, dovoljno snezibilno da oseti nemir predhodnih generacija? I onda mora nesto da uradi, jer nemir urla kroz anksioznost. I onda kopka da shvati gde je bila prvobitna trauma, nekad je nadje, cesce ne, li oseti se nesto i dâ se prostor tom necemu sto jos luta kao usamljeni duh. Luta i hara i vreba, nevidljivo i neobjasnjivo. I onda taj neko senzitivan, koji za sebe misli da je najslabiji deo porodice (a u biti je najjaci, jer je jedini u mogucnosti da prepozna tog lutajuceg duha, i cak i vise od toga, da ga izazove, imenuje i, na miru, sahrani) probudi se i ne moze da ga ignorise. Zasto je neki senzitivniji od drugih? Kombinacija, akumulacija, kriticna masa – koji god da je princip ili vise njih – neki kvaliteti se pojave i izgube, neki se pojave prerano, neki previse kasno, neki se zaglave, a neki, jednostavno, istraju dok duh, prvobitna trauma, ne dobije svoj mir.

I cesto je, zbilja, dovoljno imenovati, prepoznati, nazvati pravim imenom, neignorisati, ne negirati, ne banalizovati i , napokon, iskomunicirati kako bi se vratila harmonija… Kako bi se zrno graska izmedju slojeva posteljine napokon ukazalo…